Preparirani faun

Ilija Bakić, OD I DO, Everest media, Beograd 2017.

„malarme gradi          drugi svet“

(Ilija Bakić)

Ilija Bakić (rođ. 1960), pesnik, pripovedač, romansijer, esejista i urednik, iako iza njega stoji osam pesničkih knjiga, najviše je kritičke pažnje zavredio kao prozni pisac. Ipak, njegova poezija, a posebno aktuelna poema OD I DO (2017), zavređuje pažnju jer na neobičan način uspeva da doprinese svežinom pesničkog izraza.

Poema je, naime, podeljena na dva segmenta: „DO I OD (MALARME)“ i „ZABACIVANJE (OKA) KOCKE“. Opredeljenje za poemu, figura Malarmea i aura njegove poezije pesnička su preokupacija Ilije Bakića već duži vremenski period. U periodici je pesnik objavljivao poeziju koja je postala sastavni deo knjige OD I DO, mada je uneo znatne izmene u formalnom pogledu. Primera radi, u časopisu Gradina (br. 31, 2009) objavio je ciklus „Od i do (Malarme)“, u Književnosti (br. 4, 2013) „Ne ili da ili možda (Malarme)“, a u zborniku Stoleće signalizma (2014) šest segmenata koji tvore poemu „Ko je (Malarme)“.

Interesantno je da pesnik u periodici objavljuje stihove uglavnom konvencionalno raspoređene, dok poemi daje novo ruho u knjizi. On miljkovićevski gradi poemu na dva koloseka tvoreći svojevrsnu „paralelnu pesmu“, ali, takođe, u drugom segmentu poeme spacijalno raspoređuje pesničku građu i to na duplo širim hartijama od samog formata knjige. Pokušajući da otelotvori Malarmea u svojoj poeziji, Bakić uspostavlja dijalog ne samo sa poetikom evropskog simbolizma, već i sa stvaraocem srpskog simbolizma koji je francuskom pesniku posvetio pesmu „Malarmeu“.

Stanislav Vinaver se u zvukovno efektnim, kratkim i jampskim stihovima otvorenog sloga, obraća Malarmeu: „O! Malarme! / Kako čar me / Tvoje muze / Čudnovati / Što tih pati / Obuhvati, / Svega uze. // Nerazjašnjiv nemir neki, / Miris bola bled, daleki. // O, pesniče! / Svud bol niče, / Svud se jeca… / I svak čeka / Čuda neka – / …Kao deca“. Čini se da je Bakić možda razdvojio prvi segment poeme na dve kolone upravo da bi doprineo sugestivnijoj dinamici stihova, koju Vinaver postiže rimama i jezgrovitošću četveraca. Za Vinevara je, takođe, ključno da je lirski subjekt obuhvaćen čarima Malarmeove muze, dakle, onim što je nadahnjivalo Malarmea, dok je kod Bakića ključna ličnost ili glavni lik sam Malarme:

„malarme stoji          na uglu
pod i pred njim         ukrštaju se
prsti ulica“.

S druge strane, i formalni i semantički aspekti poeme mogu se protumačiti u svetlu Malarmeove poznate ekloge „Popodne jednog fauna“, budući da Ilija Bakić u oba segmenta svoje knjiga zaziva ovu eklogu:

„na ramenu mu          čuči
dobro                uš  ušiveni
preparirani            faun“

i:

„u gluvo popodnegluvo popodne
jednog pauna paujednog fauna“.

Borislava Vučković u studiji „’Popodne jednog fauna’ – od moderne do savremene popularne kulture“ daje sintezu recepcijskih promišljanja o Malarmeovoj eklogi kod nas: „u luksuznom izdanju iz 1876. godine s crtežima Eduara Manea (Édouard Manet) objavljena je Malarmeova ekologa ‘Popodne jednog fauna’, koja u književnom smislu otkriva primjetnu pjesnikovu srodnosts baroknom umjetnošću, ali i najavljuje Valerijevog (Valéry) ‘Zmijca’ (…) ‘Popodne jednog fauna’ u duhovnom smislu predstavlja izvjesno olakšanje, prepuštanje plotskim i prirodnim zadovoljstvima. Faun iz ove poeme nije biće nego personifikacija metafizičkog sukoba kojim je obilježen čitav Malarmeov misaoni i poetski napor, koji se zatečen i uplašen svojim senzualnim fantazmagorijama vraća u svoj mrak ispunjen tišinom i sjenama stvari“. U primerima Bakićevih stihova vidimo da je od ovog Malarmeovog fauna ostala samo „dobro ušivena“ spoljašnjost, te da je on ispražnjen od svoje malarmeovske suštine, kao što se unutrašnjost i utroba prazne od organa, a koža se puni posebnom smesom.

Preparirani faun na Malarmeovom ramenu uspela je pesnička slika koja u asocijativno polje priziva i Poa sa gavranom na ramenu, ali i junake sa sokolovima koji im čuče na plećima. Dakle, faun postaje nedeljiv od Bakićevog Malarmea. Time je pesnik potencijalno naznačio da u simbolističkoj simbolici fauna treba tragati za smislotvornim aspektima njegove knjige.

Malarmeov faun, probudivši se iz popodnevnog sna, „vidi nimfe te poželi da ih pojuri ali za to nema još snage. Nije ni siguran da li ih je sanjao. Najveći deo poeme bavi se njegovim maštarijama, odnosno asocijacijama na njih. Na kraju, on zaista i naiđe na dve nimfe, zagrljene i u snu; on ih nosi na mesto gde misli da se u njima nauživa, međutim – da bi to uspeo mora da ih razdvoji. Čim je to i učinio, one su uspele da pobegnu“ (Poslepodne jednog fauna). Dve nimfe Malarmeovog fauna kao da su „paralelne pesme“ Bakićeve poeme. Međutim, kako je faun prepariran i ispražnjen od svoje malarmeovske suštine, i nimfete su resemantizovane. One, naime, više ne predstavljaju putenost, razvrat i požudu u koju faun želi da uroni, već su se, otelotvorivši se u tekst poeme, ispreplitale, stvarajući telo same pesme, dok bi se popodnevni san mogao odnositi upravo na san o stvaranju novih reči:

„ako                 novu bi reč pustio dotad vidljive
u                    drugojačije slike premetnule
*************bi se jer
i                    *one krinke su
a                    *ispod tih naredne jesu“.

Belina između nimfeti, tj. između „paralelnih pesama“ možda je signum „prepariranog fauna“ – prisutan je u formi koju tvori belina, ali nije upesmljen, on je stoga postao san nimfeta, čiji eho osećamo na kraju Malarmeove ekloge: „Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred tmina“.

Konačno Malarmeovi stihovi u kojima se apostrofira češnja: „Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji / okušana češnja tog zla biti dvoje) / usnule kroz ruke nesputane svoje; / otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim / tom spletu, mrženom senkama ukletim“, korespondiraju sa završnicom Bakićeve knjige „Češ(lj)anje (o) multiverzum(e) pejzažna pesma kom. 4/1“, ali s tim da je suština ove završnice da se nakon bacanja kocki odbace lažne metafore i pronađe sama srž:

„odskaču // odskaču
lažne metafore i ostaje samo
srž biserna žuta                u
uglu“.

Pesničkom knjigom OD I DO Ilija Bakić uobličio je i zaokružio dosadašnje pesničko promišljanje o Malarmeu, ali nastavljajući se na liniju srpskog simbolističko-avangardnog pevanja o francuskom pesniku, zadatog još poezijom Stanislava Vinavera. Ako je Miroljub Todorović fonetskim (glasovnim) sonetom „Žmara“ uspostavio pesnički dijalog sa Vinaverovim telegrafskim (jednosložnim) sonetom „Verlen“, Ilija Bakić to estetski efektno i promišljeno čini preko Malarmea, granajući signalističko stablo kontinuiteta unutar srpske i evropske književnosti.

Autorka: Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *