Prekoračenja

Snežana Nikolić, Zadivljeni spavač, Vrbas: Kulturni centar Vrbas – Festival poezije mladih, 2013.

Smisao prekoračenja ne mora uvek predstavljati bunt i prkos. Nekada je to nužnost i jedina mogućnost. U besomučnoj težnji da se spozna i iskaže ono što se spoznaji i izrazu otima otkriva se potreba za prekoračenjem, za izlaskom iz okvira svesti i jezika. Potrebno je ono „preko“, nemoguće koje, samim tim što se neprekidno otima svođenju na izraz, istovremeno potcrtava čovekovu nemoć i potvrđuje ono moguće. Možda zato i nije čudno što je knjiga pesama Snežane Nikolić Zadivljeni spavač podeljena na dva dela: Na granici svetova i Posveta ukletom pesniku. Sam naziv prvog dela Na granici svetova odmah upućuje na odnos zemaljskog i vanzemaljskog, mogućeg i nemogućeg, jezičkog i vanjezičkog, ljudskog i vanljudskog.

Širine u kojima se pesnikinja nalazi su neukrotive i jedino ostaju tragovi naših „nevinih prostiranja“ u pokušajima da se te širine obuhvate:

… širine su neukrotive
a to ostajanje u stopi beleži naša nevina prostiranja
pustinjom, gde su sva njena prethođenja
i zrno koje je hrlilo vetru odbijajući se?
(U decembru)

Teška su prekoračenja jer nose bolno saznanje da ne možemo iz same srži izviranja (Obračun s ponorom), iz srži bića izaći i dotaći ne-biće. To ne možemo kao ljudi. Sva ta izostajanja u čoveku, kako ih pesnikinja naziva, teže da svet trajno promene. To su nedohvat-daljine u kojima strada ljudskost u pokušaju prevladavanja. Ti nedostiži su zabrana za kojom se traga:

Kada smo već tamo stigli razumeli smo daljinu
kao jedinu zabranu za kojom se traga.
(Tragedija sna)

Čežnja za nedostižnim ravna je čežnji za sveobuhvatom, za apsolutnim koje je samodovoljno. Izlet u nedohvat je samoutrnuće, tj. samozaborav:

Iščezavamo u šetnji za sveobuhvatnim,
jer vetar kida naša središta, a
iz crvenih stena reč se zapenuša, pa bunca
o odsutnim tragovima. Izmestiti ga značilo bi
zauvek napustiti prostore bića
(Posveta ukletom pesniku, 2)

Napustiti prostore bića znači napustiti i samo biće. Reč je o porivu da biće prevlada sebe kroz sebe koji neminovno vodi u samoponištavanje. U tim večitim daljinama i širinama sve ljudsko i telesno trne. S druge strane, paradoksalno, ljudska ograničenost (telesna, svest) čoveka omogućuje i iščezava. Ona ga osmišljava i kroz negiranje njegove svemoći da dostigne ono izvan granica potvrđuje. Zato pesnikinja hrli ka granicama da je osmisle, jer nema života izvan večitog kolebanja postojanja i nepostojanja:

Silazim zato u noć
granice da me osmisle,
smrt da me prepozna.
(Govor Sunca)

U prepoznavanju smrti o kojem Snežana peva vidimo već pomenuto preplitanje mogućeg i nemogućeg. Smrt je ono što život negira i istovremeno ga kroz negiranje potvrđuje.

Posezanje za nepoznatim pesnikinja uvek naziva silaženjem u nemoguće. Međutim, silaženje se ne odnosi samo na biće, već i na jezik. Svakako da ono što je izvan sveta treba pre svega obuhvatiti svešću, ali ga isto tako treba i iskazati. Izraziti neizraz večita je muka pesnika. Kao što je i biće ograničeno u svojoj telesnosti, tako je i jezik ograničen u svojoj „telesnosti“ oličenoj u rečima. Okrenutost ka onom „s druge strane“ potvrđuju i nazivi pesama: Obračun s ponorom, Preko obale, Odjeci, Ka užarenom jezgru, Međa, Pohod na Mesec, Reč u nestajanju, Silazak u neizrecivo, Sveta rastojanja, Usta anđela… Nevidljivo zapravo postoji, ali se ne da čak ni velikim rečima. Ni poslednji bršljan rečitosti nije dovoljan da ukroti daljine koje nikada ne prestaju (Dani smole). Ostaje saznanje da se nedostiž dostiže svojom nedostižnošću:

Ako ga i pomirim s rečju, ja sam ga opasala,
ali snažnija mesta raskriljuju srce večernje
i sav si od vode sazdan, i sav si slab
da se sa tokom poistovetiš
U nama stasavaju tamna prekoračenja
nezaustavljivo, granice nam opkoliše čelo
a zrelost sati napustiće zimske bogove,
smrtne za ovaj vetar, prekasno dozvan,
za ovaj jezik, davno pokoleban
nužnošću kretanja ka razorljivoj tački,
jer zaustavljen je svet, ali šta se u tebi
izlilo preko crvenog praga pa sad
kao utvara opkružuje mi nemoć?
(Žrtva zime)

Cvetaju prekoračenja u biću, a granice stežu čelo. Jezik je odavno pokoleban nužnošću kretanja ka onom izvan njega koje pesnikinja naziva „razorljiva tačka“. Potreban je korak preko da se iskaže suština, ali je problem da li bi se ona, čak i da se napravi taj korak, mogla iskazati. Ako biće izletanjem iz sfere zemaljskog gubi telesnost, onda i jezik izlaskom iz samog sebe gubi svoju telesnost, tj. rečitost. Reči padaju pred spoznajom nemoći.

Možemo reći da Sežana traži misao
koja je dovoljno daleka od sebe same
i dovoljno mudra da ne iscuri iz prvog drveta.
(Odjeci)

Njoj su potrebne reči koje će moći dovoljno da izađu iz sebe i dosegnu ono preko, ali da u tom propinjanju preko granice ne odu predaleko od sebe. Traži se jezik koji će prevladati sebe sobom, obuhvatiti ono izvan sebe i prevesti ga u sferu mogućeg:

ali treba osloboditi reč koja pokreće vazduh
i goni usamljenog na pusto polje bez svečanih povorki,
bez praznika kad se ugleda žrtva njegovoj nedostižnosti.
(Govor Sunca)

Reč koju pesnikinja traži je još jedan svojevrsni paradoks – neizreciva reč. Ona počiva u samoj sebi i svoja je zemlja (Na gubilištu). Ta reč je odsutnost – netelesna reč, ako je možemo tako nazvati. Odsustvo, odnosno Nemoguće pristaje jedino na ovakvu reč. Ali nju je nemoguće i opisati, a ne njom nešto iskazati. Otuda se i ona sama otkriva kao nemoguće. To je zjap svesti gde nestaje svaki pokušaj prevladavanja. To je Ništa koje je sav bol pesnikinje i njeno smaknuće između redova u kojem vaskrsava besmisao:

priznaće ti neke drukčije trave da cvet je samo cvet
i ništa više, a baš u tom ništa sva je moja bol.
[…] Sve ostalo je tvoja sreća i moje smaknuće između redova
gde samo besmisao vaskrsne kada sebe pročita.
(Na gubilištu)

Možda je nemoguća neizreciva reč, ali je potraga za njom večno živa. To je neprekidna akcija i jedina mogućnost nemogućeg. Saznanje koje sazreva u pesnikinji je teško jer na kraju ipak odjekuje prazno. Traganje za neizrecivom rečju ravno je pohodu na Mesec:

ali u meni potraga sazreva, neprekidno, koja će
odjeknuti prazno kada joj dojave da je trajala.
(Pohod na Mesec)

Treba izdržati ljudsko i prevladati nalog za poništenje koji nameće proticanje (Uspavljivanje bika). Treba ljudski biti više od ljudskog, jezički biti više od jezika da se ispeva suština. Jer, na kraju, traženje nepoznatog imenovanje je sebe (Reč u nestajanju). Reč u nastajanju je reč u nestajanju kada se želi obgrliti nesagled. Praiskonske daljine prvo su i urođeno ljudsko slepilo (Žrtva zime) i svaki napor čini da reči izgaraju u svom uzletu:

Ukleti pesniče, govor se u nama odlaže, jedna je reč, reč udaljena, a mi smo smrti zaspali pod istim grlom (Posveta ukletom pesniku, 5)

Govor je tok, reka koju zaustavlja ćutanje. Njegov izvir i uvir večita su misterija. Oni su nesagledni, kao de se jezik večito nastavlja (Ka užarenom jezgru). Međutim, ako jezik izgubi svoju telesnost (rečitost), razvejaće samog sebe. Zato Snežana peva da ne smemo razumevati govor bez daha na prozoru, jezik bez odjeka u stvarnom svetu, bez njegovog otelotvorenja – jezik bez reči:

Mi ne smemo da razumevamo govor bez daha na prozorskim
staklima, taj dah što nas razlikuje od života u rastinju
poslednji je koji grizem da bih se vratila u svoje kosti.
(Reč u nestajanju)

Nije cilj prespavati sunce i onda slušati pesmu o zalasku (Reč u nestajanju). Ako smo prespavali suštinu i sada samo slepo tragamo za njom, nećemo znati ni sopstveni glas ni rođeni plač. Ali kako prepevati dah ustima koja nestaju krik-pitanje je pesnikinje na čije odjeke nailazimo kroz čitavu knjigu (Reč u nestajanju). Kako pevati usnama koje umiru? Kako govoriti rečima koje odumiru? Da li je jedino još moguće pevati o nemogućnosti da se peva? U trošnosti jezika i nedovoljnosti za ono nesaznatno i nesagledno otkriva se da je sve već rečeno dečijim mucanjem koje poprima snagu veću od samog jezika:

Sve, sve je već davno odobreno u dečijem mucanju
i doziva neprekidno srodnost sunca i noći
ali slepi oblici traju, a tvoje vreme spava.
(Posveta ukletom pesniku, 1)

Mucanje kao semantički potencijal jasna je aluzija na nemoć jezika, a dečije mucanje možemo razumeti kao pragovor, govor pre govora, čist i nevin. Međutim, ako nešto ne možemo izreći, ne mora da znači da ne postoji. Možda se sve što ne vidimo i ne čujemo oglašava po nekom drugom rasporedu stvari, kako Snežana peva u pesmi Preko obale. Treba primiti jezik i nazvati se Nepoznatim, jer jedino tada ćemo primiti sebe. Saznanje sopstvene nedovoljnosti je istovremeno saznanje dovoljnosti jer je to ono što nas čuva od razvejavanja bića:

zauvek premladi, savršeni smo nejasni
u mnoštvu stvari izrečenih naša nas (NE)moć čuva.
(Posveta ukletom pesniku, 5)

Bivati u jeziku znači bivati u pesmi i obrnuto. Pesma je prostor u kom vaskrsva i gine sve ljudsko – „odraz drevnih vaskrsnuća“ (Govor Sunca). I gde je uopšte početak pevanja? Da li je u padanjima i nedosezima ili se tu pesma završava? Ili je ipak to mesto previranja početka i kraja? Sunce nemogućeg mrači pesmu, „višnji cvet“ – kako je pesnikinja naziva:

Kažem vam, gordo je sunce što mrači višnji cvet
I slavna tišina moja kad sebe prespavam!
(Višnji cvet)

Slavna je tišina kad sebe prespavamo, a ta tišina je smrt. Slavna je zato što je jedina mogućnost dostizanja nemogućeg. Kako smo rekli da se biće gubi što se više približava nemogućem, jasno je da se „sveta rastojanja“ prevladavaju jedino kroz smrt. To je neprekidno preplitanje života i smrti kao što je poezija „divna mržnja dve suze koje se vole“ (Sveta rastojanja). Jedino u takvom prožimajućem kolopletu biće je moguće.

Kao neke od dominantnijih motiva, pored do sada rečenog, možemo izdvojiti more, granu i san. More je simbol širine, nedostiža, slutnje, nepregledne punoće koja preti da potopi svakoga ko teži u potpunosti da ga sagleda. Ono je punoća stvaranja neuhvatljiva i samom stavraocu:

More je slutnja na prošlosti kiše sagledati ga isto je što i potonuti. (Tragedija sna)

To je nepregledna širina, odraz i odjek nemogućeg. Zato Snežana i peva da sagledati more znači potonuti. Ne može se kazati more a da se ne otkrije nemoć da bude iskazano:

Ona ne može kazati MORE, a da mu ne
ostavi svoju nemoć da ga kaže.
(Baklja od borovine)

Iako se ne može izreći samo more, iskazaće ga nemoć da se ono iskaže. U slutnji nemogućeg najbliži smo nemogućem. Samo nagoveštaj, jer more potapa svakoga ko pokuša da ga prevlada i obuhvati. To je ona spona, odnosno grana kako je pesnikinja često naziva sa svevremenom. Ona čuva sećanje na davnu prisutnost (U decembru), ali nam ona najčešće i izmiče. Kao da u sadašnjem treperti prisustvo davnog. U ovakvom kontekstu san bi se mogao shvatiti kao granični prostor između sveta i nesveta, tj. između mogućeg i nemogućeg. Kroz prostore sna isijavaju one nepoznate sfere koje teže da se ukažu svetu. Ali tragedija sna je upravo u tome što nikada neće potpuno otelotvoriti nepoznato niti će ikada i sam potpuno postati moguć. Ostaće u večitom naporu između postojanja i nepostojanja. Otuda nije iznenađujuće što se baš pesma Tragedija sna nalazi na početku knjige pre pomenutih delova Na granici svetova i Posveta ukletom pesniku. Čak i sam naslov knjige Zadivljeni spavač lako može da preuzme i, po rečima same autorke, prvobitni naslov Zadavljeni spavač. U tom spoju zadivljenog i zadavljenog sva je paradoksalna grotesknost sveta. Baš kao što sama pesnikinja uzvikuje u pesmi Na gubilištu: „Sve je san!“

Na kraju možemo reći da je možda i jedino pravo pitanje koje se nameće ono koje Snežana postavlja svom prijatelju ukletom pesniku na kraju knjige. Čitav napor jezika da prošlost isplače sadašnju, da nemoguće iskaže i učini ga mogućim, svodi se na bivanje u odjeku (Posveta ukletom pesniku, 3). To vodi do saznanja da je potrebno sahraniti reč koja izdiše u našim plućima u ime života (Pre vetra).  Dakle, ako i uspemo nemoguće da prevedemo u moguće, nepoznato u poznato, da li smo mu time zaista omogućili da živi:

Dadoh ti privid i mesto svoga proticanja
da li ti onemogućih da živiš?
(Posveta ukletom pesniku, 3)

Autor: Dušan Zaharijević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *