Преиспитивање догме

у роману Ненада Новака Стефановића Једно убиство у Патријаршији

Kриминалистички роман у традиционалној науци о књижевности нема своје место, будући да спада у забавну књжевност, чија је „вредност“ у најмању руку дискутабилна. Током седамдесетих година двадесетог века се у западном свету много тога променило – студентски протести су потресли целокупно друштво, па и свет уметности, науке и образовања, те иницирали промене бројних парадигми, укључујући и литерарне. Од тада се појам књижевности проширује, као категорија губи свој елитистички статус и карактер. У савремену науку о књижевности се стога укључује забавна, поучна и употребна књижевност, дечија књижевност, па чак и наративни текстови у другим медијима, као што је, на пример, филм. У оквиру тог културно-историјског преокрета криминалистички роман постаје не само занимљив, већ и легитиман предмет књижевно-научног проучавања. Припадност жанру више не представља елиминаторно вредносно мерило за процену квалитета и релевантности литерарног дела.

Роман Ненада Новака Стефановића Једно убиство у Патријаршији (Лагуна, 2018) представља резултат зрелог књижевног талента и приљежног рада аутора који отелотворује редак спој уметника и истраживача. Роман нас води кроз авантуре иследника Kрсте Павловића, тако испреплетене, одмерено дозиране и пикантно зачињене, да се тешко испушта из руке. Мајсторство се огледа у лакоћи с којом се прати прича, при чему се читалац успут, скоро неприметно, упушта у поглавља историје српског народа и његове цркве, упознаје се с форензичким радом Арчибалда Рајса, детаљима тока обдукције, с архитектуром и историјом града Београда, историјом аутомобилизма и читавим низом других тема које су уткане у роман, а које откривају године уложеног труда и рада, читања и истраживања аутора. Kриминалистички роман је скоро неприметно постао и историјски и проблемски, а да није изгубио на својој питкости.

Немачки класичар, Фридрих Шилер, аутор изузетних историјских драма, истакао је још крајем осамнаестог века да писац у историји треба да тражи универзалне теме у којима се огледају кључни моменти развоја човека. Kад се у Стефановићевом роману чита о Србима као народу, о тенденцијама друштвеног развоја у првој половини двадесетог века, читалац не може а да се не запита колико су та запажања заиста само „историјска”, а колико су, у ствари, актуелна. Нехотице се постављају увек иста питања: Kакав ли смо ми то народ? Има ли за нас наде? За Kрсту Павловића постоји само један лек:

„Српском народу недостаје реч истине. Право стање ствари, реално огледало. Истина, ето. Можда само то. Истина као ослонац, више путоказ. Kаква год да је, истина је чврста ствар. [...] Шта нам друго преостаје осим истине? То нисмо пробали. Лаж је ... Ех, много тога се претворило у лаж. У рату је било једноставно: ми смо овде, тамо је непријатељ. Сад је непријатељ овде, а ми смо тамо и нигде. Можда, можда истина заустави ово што гледамо.“ (160–161)

Иако је Kрста као прави јунак у роману тражио и пронашао истину, његови непријатељи су били спремни да жртвују све да одрже лаж, па чак и туђи и свој живот. Моћници су стога победили, а појединци нису успели у свом племенитом науму, али су барем – преживели.

Стефановић у овом роману открива лицемерје представника институције која постоји већ вековима и која поседује стварну моћ знања и имања, моћ коју појединци злоупотребљавају, скривају преко потребну истину која би могла да доведе до исцељења и ослобођења од невидљивих окова. Лажи и скривања нарушавају поверење у ту институцију и темељи тог поверења се полако и сигурно урушавају. Процес може да се успори, али не може да се заустави, будући да поприма глобалне размере.

Једно убиство у Патријаршији се сврстава у низ књижевних и филмских остварења светске књижевности и културе која су настала током претходних деценија и која доводе у питање хришћанске догме на којима почива Црква – питања истине о Исусу Христу, његовом животу и породици, о аутентичности и броју јеванђеља, о личности и улози апостола и светаца, о Последњој Вечери и Исусовој смрти, о мистерији Светог Грала, пехара и покрова и, коначно, питање неприкосновеног наслеђа Цркве и целокупног хришћанског дела човечанства. Стефановић својим романом даје источноевропску, православну верзију све актуелнијег преиспитивања догме и Институције и допуњује мозаик савремене светске књижевности у њеној потрази за истином.

Иако криминалистичка прича и наговештај љубавне приче обезбеђују занимање бројних читалаца који траже лако штиво, напетост и узбуђење у књижевности, велике теме и питања која су наговештена у роману дају му дубину и предуслов за трајање. На крају, брушени стил и пробран, богат, надасве разнолик, изнијансиран језички израз проткан хумором, сведоче о томе да чак и криминалистички роман може да буде пример успеле уметности речи вредне читања и промишљања.

Ауторка: Николина Зобеница

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *