Prč u horoskopu

Mirjana Frau Kolarski, PUJ, PIKE (Sabrana dela, tom prvi): Autopoetičke, satirične i druge, takođe ljubavne pesme, Centar za kulturu i turizam CEKIT u Zaječaru: Festival mladih pesnika. Dani poezije, Zaječar 2017.

Pesnički prvenac Mirjane Frau Kolarski (1987) Puj, pike jeste pre svega duhovita knjiga, zavodljivih stihova, provokativnih vrcavosti i pesničkih slika koje šire osmeh. Autor pogovora „Pesnički govor: Smisao igre i igra smisla“, Dejan Aleksić, podvlači da se „pesnički govor poziva na igru, kako bi se ispunilo njegovo praznično načelo“, te da „znamo šta sledi u nastavku ove izreke [„puj, pike“], a promišljajući nad poezijom Mirjane Frau Kolarski možemo reći samo suprotno od toga – važi“.

No, šta za pesnikinju znači „ne važi“, pa je glasno zapevala svoje pesničko Puj, pike? Možda je baš odgovor u trećem delu naslova knjige: Autopoetičke, satirične i druge, takođe ljubavne pesme. Sve su njene pesme, dakle, ljubavne. Ono na šta bi moglo da se odnosi Puj, pike jeste možda ljubavni odnos, koji je danas, grubo gledano, mahom plošan, banalan i problematičan, u toj meri da ne ostavlja trag na ljudima. Nakon veze ili erotskog čina, kao da se može reći da se nije ni desio, kao da ljubavna igra sama po sebi briše težinu obaveze ili potencijalnog emotivnog bola zbog rastanka. Čovek se pravi da ničeg nije bilo, kao da odmahuje rukom i mrmlja: „Puj, pike“.

Posebno satirične i ljubavne pesme, pa i pesme lascivne sadržine dominantne su u srpskom građanskom pesništvu. Od 18. veka, naime, i srpska književnost dobija svoj erotski tok, a Markiz de Sad postaje paradigma erotske književnosti Francuske, tj. Evrope. Ono što povezuje erotsku poeziju srpskog građanstva i erotske elemente poezije Mirjane Frau Kolarski jeste nesumnjivo jezička igrivost; poetska figurativnost sadržana u stilskim figurama dikcije, a zatim i na leksičkom planu (na primer u podnaslovu pesme „Usta na usta malom bogu“ – za dvadeset i sedmi mi roždestva let). Ako je Markiz de Sad svoje knjige krasio gravurama, Mirjana Frau Kolarski je poetički smelo i uspelo na korice knjige postavila rečitu gravuru sa natpisom Les petits jeux innocens, što znači „Male nevine igre“.

Na ilustraciji je sugestivan prizor oralnog seksa, tj. mlade gospođice, među čijim nogama se „sakrio“ muškarac i koji, pritom, izgleda kao da nešto traži. Jezikom igre govoreći, devojka i mladić igraju se „žmurke“, krijući se međusobno čas u ženskom, čas u muškom međunožju. To potvrđuju i pesme, kao što je „Za dž“: „Da se kladimo ili da se zapljunemo“, „Ima-golo-gie“: „I sumatraisti su onanisali -/ Što da se ne zapljunem“ ili „Pre nego se zapljunem“. Fraza „zapljunuti se“ dolazi, naime, iz konteksta dečjih žmurki i označava momenat kada je pronađen onaj koji se sakrio. Stavljena u pesnički erotski i autopoetički kontekst, fraza dobija nove nivoe semantizacije. Najpre, u učešću pljuvačke u erotskom činu, a zatim i u svetlu poetičkog samootkrivanja: „Sve što si pročitao/ Pojedi// Ako podrigneš u akuzativu/ Dobro je// Ako se pokakiš u intrumentalu -/ Stavi to na papir“. Pesma „Pre nego se zapljunem“ je poslednja u knjizi, predstavlja njen epilog, ali i govori o tome šta za autorku pesme jesu.

Pesme su, jasno je, hrana, ali za čitaoca. Tu hranu tvore ipak različite izlučevine, materijalni produkti ljudskog tela: pljuvačka, podrig, kaka, isprdak, slina, suza, menstrualna krv, mokraća, zubni plak i sl. Zato pesnikinja kaže da je „Klozetska šolja/ Nasušna potreba – / Emotivni kotlić“ („Ishod“) i peva o „statusnom pražnjenju“ („Neka iznenađenja treba pokvariti“), pevanju kao „fiziološkoj potrebi“: „Isprdnula sam jutros/ pesmu jednu ja“. U ovoj pesmi kaže se i da se Bahtin smeje, a smeje se i čitalac, jer bahtinovska karnevalizacija takođe je u podtekstu pesničke knjige.

Bahtin, nadalje, vezu između nosa i falusa ističe kao obeležje grotesknog prikazivanja tela. Otuda u pesmi „Naše muške stvari i ostale sitnije okolnosti“ u muškom nosu možemo prepoznati falus: „Onda se svetlo ugasilo/ I nisam mogla da naslutim trenutak/ Kada si svojim velikim nosem/ Zabrazdio u moja prevelika očekivanja“. Falus (uz testise) je jedan od najvažnijih lajtmotiva pesničke knjige Puj, pike i za pesnikinju Kolarski falus nije odlika samo muškaraca, već ima i žargonsku, frazeološku i ironijsku semantizaciju: „Bar da sam pravo muško/ Pa da mogu da kažem/ Ma, boli me kurac!/ Da bar imam muda/ Da možeš za njih da me povučeš … Kurčenje je, kažu, uglavnom muška stvar/ I kad se ženski počešem gde me svrbi/ Neko će reći -/ Dobro je“; „Juče mi je izrasla mala piša./ Sad sam riba -/ I po!“ i „Život je jaje.// Kad si pisac – Imaš dva“.

Falus i testisi uglavnom su oznaka za hrabrost i petlju. Pesnikinja je, iako je žena, pokazala da njen Animus ima snažnu pesničku erekciju, pa i prodornost u traganju za čitaocima i sagovornicima, tj. u igranju žmurki sa njima. To je možda odgovor nove pesničke generacije na „Žmure“ Vaska Pope, na svu ozbiljnost i težinu koju nosi poezija različitih pesničkih generacija. Popa je u pesmi napisao: „Traži ga traži/ Gde ga sve ne traži/ I tražeći njega izgubi sebe“, a pesnikinja Kolarski karnevalizuje igru u pokušaju ne samo da pronađe „njega“ i „sebe“, već i one koji će razumeti važnost „prazničnog načela“, kako bi rekao Aleksić i „trijumfa smijeha“, kako bi rekao Goran Maksimović. Nije li i to moć poezije, mogućnost da postoji, bude čitana i da se na nju reaguje? Poezija koja proizvodi efekat koji ima vic, koja počiva na kratkoj, duhovitoj formi, končetu, ali ima snažan i složen podtekst, rezervisan za one koji bi da kopaju dublje po njoj.

Autorka:  Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *