Praskozoriskon

(Četiri lirska kruga i peti svesadržitelj)

Knjiga pesama Nervi od volframa Rastka Lončara predstavlja silaženje u najdublje dubine svesti i postojanja, jezika i same poezije i pokušaj dosezanja onoga izvan iskustva, vremena i prostora. Ovoliki opseg kretanja svakako da nosi rizik od razvejavanja smisla, zato mu je neophodna određena organizacija. Otuda je, možemo reći, Rastkova knjiga organizovana u vidu četiri lirska kruga: Sveto rastrojstvo, Ključno pitanje, Tranzicija, Voštana figura.

Međutim, iako je logičan početak ove knjige upravo u prvom krugu koji počinje postanjem, ne smemo izgubiti iz vida da su pre prvog kruga date dve pesme: Uvod i Mrtva trka. Dakle, postoji početak pre početka. Ako obratimo pažnju na sam naslov ovog rada koji je reč preuzeta iz pesme Ь, videćemo širinu njenog obuhvata. Naime, sastavljena je od dve reči: praskozorje i iskon. Praskozorje označava početak svitanja, cik zore, dok reč iskon označava prapočetak. Spojene, ove dve reči grade prostorno-vremenski odnos izvan zamislivog i mogućeg – prostor pre prostora i vreme pre vremena. Iz ovoga sledi da bi praskozoriskon značio praskozorje iskoni, tj. početak prapočetka. Ova izvedenica smisao pomera još dalje od iskoni, još dalje od izvora i početka i širi semantički opseg.

Imajući ovo u vidu, možemo reći da Nervi od volframa počinju praskozoriskonom. Kao što je već rečeno, pre prvog kruga pesama nalaze se dve pesme koje uvode čitaoca u niz pesničkih krugova i, paradoksalno, predstavljaju najviši doseg pesnikov ne u smislu umetničke vrednosti pesama, već u smislu mogućnosti dostizanja nedostižnog. To su početak i kraj u jednoj tački. Već na samom početku se izražava slutnja nedostižnosti perthodno pominjanih prostora i dubina, slutnja nemogućnosti i bespomoćnosti usled koje upinjanje postaje mrtva trka:

Dvaput se poraženim osetim
Kada shvatim
da želim da stignem
One
koji su bili svesni
da do svog cilja
stići nikada
neće

(Mrtva trka)

I izraz mrtva trka je sam po sebi paradoksalan, jer je gotovo nemoguće spojiti nešto mrtvo sa nečim što podrazumeva pokret. To povlači pitanje da li se u toj potrazi treba „udogmiti“ ili se „ispaliti iz kanona“. Da li i preko granica svesti važe sistemi koji važe unutar nje? Osećaj poraza pred nedostižnim od samog pokušaja stvara „sjajnu poraziju“. Idući tako duboko u potrazi za smislom i mogućnošću da se rečima vrati semantička snaga, pesnik otkriva slutnju kao jedinu mogućnost dostizanja nedostižnog. Ne postoji sigurnost, samo verovatnoća, tj. mogućnost sabijena u slutnji.

Slutnja je ovde višestruko značajna, jer pored toga što izražava pesnikovu nemoć, ona širi spektar mogućnosti uvodeći neizvesnost, čime se razbija sigurnost. Otuda je i logično da se iz ovakvog uvoda ulazi u krug pesama pod nazivom Sveto rastrojstvo. Na početku ovog kruga pesama nalazi se pesma Knjiga postanja koja predstavlja, kako i sam naziv kaže, početak svega/sveta. Nakon prapočetka dolazimo do tačke iz koje je sve postalo – a to je Reč: Bol. Ova pesma pomera liniju biblijskog postanja počevši od toga da se kod Rastka nigde ne kaže da reč beše od Boga, već, možemo reći, u Bogu:

Bog oseti Bol
i Strah od samoće

(Knjiga postanja)

Nije ovo jedini put da se pesnik „obračunava“ sa Bogom, odnosno sa nametnutom nam predstavom o Bogu. Glavno pitanje koje se postavlja jeste da li je i On prolazio kroz iskušenja dok nije postao Sveznajući. Ovde se radi o tome da li je Bog kao takav a priori dat ili je to postao. Da li je On koji predstavlja transcendenciju vanvremen i vanprostoran ili svevremen i sveprostoran? Biti svevremen i sveprostoran značilo bi biti u vremenu i prostoru oduvek i zauvek – biti u svevremenu i sveprostoru:

Nemoguće je
da sam po Tvom liku?
Izgledaš zapušteno…
Slab si?

Jesi li i Ti
prolazio iskušenja
dok Sveznajući
nisi postao?

(Molba)

Prof. dr Dragan Stanić, Dušan Zaharijević – autor teksta, Rastko Lončar – autor zbirke “Nervi od volframa”

Ovakvim direktnim obraćanjem Bogu uz blagu ironiju i podsmeh pesnik ga na neki način detronizuje, spušta na nivo ovozemaljskog – nivo čoveka. Otuda nije ni čudno što se pesma zove Molba, a ne Molitva. U jednom tenutku čak i upozorava Boga da će mu uskratiti pravo da čoveku oduzme svanuće. Bog se više ne shvata kao životodavna sila:

Nisi mi dao
Život,
već Sudbinu,
i nož dovoljno oštar –
da presečem vrpcu
pred Tvojom kapijom,
ili vrpcu
Tvog poklona.

(Molba)

Dok je Novica Tadić čoveku govorio da raširi ruke i jasno pokaže da je razapet, Rastko Lončar teži da raskrsti svoje raspeće, da trgne ruke na svom krstu skrštene, ali na drugom mestu već priznaje da nema izraz i da tu staje – samo će oćutati mir:

Nisam raskrstio svoje raspeće.
Skrštenih ruku ću da se pružim
po nekom hrastu.
Nemam izraza, na tome stajem.
Nek nađe simbol onaj bez utehe,
ja ću samo oćutati mir.

(Raspeća)

Ne treba reći da je ovakav pesnikov stav odraz nekog dubokog pesimizma i ravnodušnosti, utoliko pre što sve atribute koje je oduzeo Ocu prenosi na Majku:

zatvoriću sve
prilaze konobi
i puštati jednu,
meni znanu,
pesmu,
dok me Tuga
ne odnese Majci
od čije sam suve
krvi
stvoren,
Oče.

(Molba)

I dok peva kako će, kad stigne pred Petrove kapije, spremiti laži za Oca (Razotkivanje), prema Majci ima mnogo više ljubavi. Ovo isticanje majke, odnosno ženskog principa, jedno je od karakterističnijih mesta poezije Rastka Lončara. Kao i svaki motiv, i ovaj je lišen jednodimenzionalnosti, polivalentan je, pa otuda u njegovom zazivanju majke i uopšte zazivanju tog ženskog principa čitamo majku koja ga je rodila, Majku kao praiskonski simbol svih majki, pesmu, tj. samu poeziju, a u nekim slojevima i majku zemlju. Jedna je majka koja ga je hranila, a druga se njime hrani.

Vidimo da, kada se govori o motivima, Rastko računa sa polivalentnošću, oslobađa ih jednoznačnosti i u svest čitaoca priziva i one najdublje slojeve – praskozoriskonske. Tako se i reč Bol ističe kao prareč, ona iskon-reč od koje sve potiče. Bog je stvorio čoveka (muškarca i ženu) usled osećanja bola i straha od samoće. Postanje koje Rastko opeva je pre svega duhovno postanje. Ne daje se postanak spoljašnjeg, materijalnog sveta, već onog unutrašnjeg. Osnovni konstitutivni element je reč, ili Reč, kako je pesnik piše. Ona je duboko ukorenjena u pesnikovoj svesti istovremeno je prevazilazeći. Zato su mu i potrebne pominjane praskozoriskonske daljine da bi u njima pronašao reč i smisao i obuhvatio ih svešću.

Pesnik teži da prevaziđe „bezizraze“ i eho pretvori u jasan zvuk:

Kada se plafon spuštao
pokušavao sam
da prevaziđem bezizraze
bivajući eho mrtvih slovuja.
(…)
Bol od praskozoriskona
sad tupo reže
po truloj jabuci u grlu.

(Ь)

Bol od praskozoriskona koji pesnik pominje je ona reč postanja – iskon-reč. Trula jabuka u grlu asocira na nemogućnost pronalaženja Reči za kojom žudi. Od jabuke u grlu koja vuče biblijske korene asocirajući na prvobitan čovekov pad dobili smo čovekov pad u jeziku. Pala čovekova priroda ne odnosi se samo na duh, već i na jezik, što je još jedan dokaz razbijanja motivske i značenjske jednoznačnosti. I upravo ova pala jezička priroda čoveku postavlja granice koje on teži da prevaziđe. Bol koji pesnik oseća je praiskonski, upravo od onih prostora i vremena do kojih je pesnik raširio svoje biće. U truloj jabuci jezika množe se crvi koji simbolizuju nagrizanje iznutra, što jezik čini slabim i nemoćnim. Otuda i pesma postaje „prazna omča od stihova“ (Ь). Istrošenost jezika čini ga slabim da podnese semantički teret. S druge strane, i smisao je doveden u pitanje, a u ustima ostaje pepeo od reči. Na trošni jezik pada „prašina neizgovorenog“.

Posebno je zanimljiva autopoetička pesma Od rebra u kojoj se biblijski motiv stvaranja Eve od Adamovog rebra transponuje u motiv stvaranja pesme od pesnikovog rebra. Usled prethodno pominjane krize u jeziku pesnik opeva smrzle stihove, upaljeno grlo koje ih peva, ukočene ruke koje ih pišu, zgrčenu kičmu koja ih nosi. Jedino što ih drži na okupu i „veže po šavovima“ je pesma. Ova pesma predstavlja sam proces stvaranja pesme, što najbolje potvrđuju završni stihovi:

U pepelu
od imena šara
rasplele se misli
po prašini

Kod srca noktima
epiderm param
od rebra da te
nanovo načinim.

Misli su raspletene po prašini neizrecivog, a pesnik noktima para epiderm da od svog rebra načini pesmu. Naravno, pesnikovo rebro je ovde metaforički dato. Poslednji stihovi sažimaju pesnikov odgovor na pitanje kako se piše. Srce kod kojeg noktima para aludira na nadahnuće, tj. inspiraciju, dok sam čim paranja i pravljenja pesme od rebra ukazuje na veštinu, odnosno rad.  Drugim rečima, za pisanje je neophodno i nadahnuće i rad, i Platonov entuzijazam i Aristotelova veština. Zapravo, oduvek su u stvaralaštvu ova dva elementa bila prisutna bez međusobnog isključivanja, samo je u pojedinim periodima bilo pitanje prevlasti jednog ili drugog.

Kao što smo videli, pesnikov glas polazi iz neslućenih dubina, šireći se po vertikali i horizontali ka savremenosti i obrnuto. To je kretanje u svim pravcima. Ovakva želja za prostorom izražena je i u istoimenoj pesmi Prostor iz koje uzvik

Prostora,
prostora, želim!

natkriljuje dosadašnju priču o daljinama, dubinama i visinama dosega pesnikovog glasa. U tom smislu, veliki je teret koji nosi na svojim leđima, toj tački u kojoj se ukrštaju praskozoriskonske daljine sa sadašnjošću, stremeći ka budućnosti, a koju pesnik naziva čvorište:

Moj deda je stao
i presekao.

Moj otac je stao
i raspetljavao.

Ja sam seo
u svoje pepelište.
Goloruk,
tupih noktiju,
i povlačio krvave poteze
ludačkim tirandom
po svojim leđima –
čvorištu
kojem nisam dorastao.

(Čvorište)

Promocija zbirke “Nervi od volframa”; FOTO: Brankovo kolo

Svest o prošlosti u pesniku stvara osećaj odgovornosti. Zato to čvorište i oseća kao mesto sudara najjačih sila života. Na ključno pitanje kako razmrsiti to „čvorište volframovih niti“ pesniku se otkriva odgovor da je

Samom sebi najveća brava
i uz to jedini
i pogrešan
ključ

(Ključno pitanje)

Njegova slabost je u nedoraslosti tom čvorištu.

Kao neki od ključnih elemenata poezije Rastka Lončara uočavaju se parodija, ironija i groteska. Videli smo kako pesnik ironizuje Boga i svoj odnos prema njemu, a to nalazimo i u njegovom odnosu prema ljubavi. Kako je u pesmi Knjiga postanja ljubav odredio kao strah od bola života u samoći jasna je doza ironije sa kojom peva o njoj. Tako već u nazivu pesme (Z)amorna pesma nalazimo igru rečima koja udvaja smisao. Imamo „zamornu pesmu“ o ljubavi sa jasnom dozom ironije i „amornu pesmu“. Ali pesnik ne ironizuje ljubav samo u naslovu. Sama pesma govori o tome kako je nemoguće i u krajnjoj liniji nepotrebno iznalaziti izraze za ljubav, jer

Neizbežna je banalnost
koju reči daju osećanjima

(…)

I svako ko me vidi kako ne tražim reči
a zna koliko ih tragam
znaće da se samo za ništavne ljubavi
pokušavaju iznaći izrazi

Na sličan način je depatetizovan i rastanak u istoimenoj pesmi. Upravo reč depatetizacija najbolje i najpotpunije opisuje ovaj pesnikov postupak. Ne radi se o destrukciji ljubavi, već o njenoj depatetizaciji kojom se želi dostići čista ljubav. Ironijom pesnik pravi otklon od banalnosti i patetike.

Parodijom i ironijom dekonstruiše se uzvišeno ne bi li se dostiglo i na taj način se poezija oslobađa svojih ograničenosti. Možda upravo tako pesnik dostiže nedostižno – kroz nedostižnost. Možda je to jedini način da prevladamo sebe istovremeno, paradoksalno, potcrtavajući svoju nemoć. Ironizujući motive, pesnik pomera smisao sa onog rečenog, odnosno vidljivog, na ono iza, nevidljivo, koje se jedino nagoveštava prisutnošću svog opozita. To je vidljivo koje otkriva nevidljivo kroz odsustvo. Tako osveženi pojmovi i motivi pojavljuju se u novom kontekstu. Ovo možemo nazvati svojevrsnim čišćenjem motiva i pojmova od naslaga vremena i njihovo oživljavanje u svoj punoći.

Navedeni elementi pesništva Rastka Lončara provlače se kroz celu knjigu pesama Nervi od volframa. U pesmi Tranzicija sa izrazitom dozom ironije pesnik opeva savremeno stanje, nemar čoveka prema svemu: tradiciji, prošlosti i sadašnjosti i prema samom sebi. To je lepo prikazano povlačenjem zajedničke niti kroz čitavu istoriju, od narodne poezije (Jabučilo i Šarac), preko Rakićevog konja za dolapom i Popinog sa osam nogu do sadašnjosti, prizivajući u svest melodiju narodne pesme Ajde, Jano. Kako se u njoj sve prodaje zarad meraka i veselja, tako i Rastko u svojoj pesmi daje ironijsko bolan komentar na takav odnos prema određenim vrednostima, ne birajući slučajno ono najvrednije. Takođe je u odnosu na pesmu Ajde, Jano uočljiva i opravdana i delotvorna doza hiperbole, jer se na kraju rasprodaje sve, čak i kuće

od Prizrena
do poviše Vračara.

Drugim rečima, prodaje se i materijalno i duhovno nasleđe, sve ono što čini ličnost čoveka. Samim tim što su ovakve parodije i ironizacije bolne znači da su smisaone. Njihova težina leži upravo u smislu na koji upućuju, što znači da se ne radi o parodiji radi parodije. Pomenuti umetnički postupci stvaraju grotesknu sliku savremenog sveta, a pored navedenih, nalazimo ih još u pesmama Brukovet, Boezija, Status quo

Polazeći iz nesaznatljivosti praskozoriskona, sa mesta u kojem se nazire odsustvo, poezija Rastka Lončara svedoči bolni napor prevladavanja tih daljina i težnju za probojem izvan vidljivog i shvatljivog. Kako smo rekli da Nervi od volframa ne počinju postanjem, već se odlazi dalje u prapostanje, zanimljivo je primetiti da se pri kraju knjige nalazi pesma koja upućuje na svojevrsno vraćanje tim prenatalnim i preegzistentnim daljinama:

Za nama – slušaj – konac vasione vapi
pa stoga pođimo u njene zore:
ka onim daljinama što od rođenja zovu da nas vrate.
(Mi i nas)

Konac vasione analogan je praskozoriskonu s početka knjige. Za nama od rođenja vapi prapočelo, onaj nedostiž koji je sveprisutan. Na taj se način, pored pomenuta četiri kruga pesama, formira i peti krug koji je sveobuhvatan – svesadržitelj. Ova dvosmernost u Rastkovoj poeziji takođe je karakteristična, a sadržana je već u samom naslovu: Mi i nas. Kao majka koja nas hrani i ona koja se nama hrani, pesnik vapi za nedostižnim daljinama, ali i one za njim. Jedino u takvoj dvosmernosti moguća je komunikacija sa svetom, sa sobom – jedino je tako moguć život.

Pošto smo rekli da se pesnik kreće u prostor-vremenu u svim pravcima, tako pratimo njegovo kretanje i kroz pesničke krugove. U njima nalazimo zajedničke motive i ideje koji se variraju i preoblikuju. Daljine koje nas od rođenja mame negde iza kraja vasione kriju smisao i reč za kojima pesnik žudi, ali nam nije dato da ih dostignemo. Ako daljine teže da nas vrate, kako pesma kaže, znači li to da su nam pre rođenja bile dostižne? Da li smo bili daljine i ispunjavali čitav vansvet? U tom smislu, ispostavlja se da se one jedino dostižu smrću. Nervi od volframa su pesnikovi nervi, ali i nervi same poezije, nevidljivi, koji prožimaju život i svet.

Autor: Dušan Zaharijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *