Pozicioniranje pojedinca i istorije u pripovetkama F. Kafke, B. Šulca i D. Kiša

Uvod

Ransijer paradigmu modernosti definiše kao zajedničku scenu koja uvodi nove subjekte i objekte i koja čini vidljivim ono što je nevidljivo, tj. omogućava onima koji su smatrani za „bučne životinje da se čuju kao bića koja govore“.1) Književni prelaz iz 19. u 20. vek je period naglašenog antagonizma sa istorijskim paradigmama, koje su ideološki i ateistički obeležene, polarizovane između primenjene etike i ontoloških pitanja u realnosti obojenoj svakovrsnim represijama i cenzurom. Radikalan diskurs koji zauzima fin de siècle književnost nikako ne znači samo puko raskidanje sa tradicionalizmom, već i uspostavljanje sasvim novog sistema vrednovanja, kojem je osporavanje ustanovljenih kanona osnovno načelo. Novonastala socijalna klima koja podrazumeva naglu ekspanziju industrije, tehnoloških inovacija, koncentraciju materijalnih bogatstava, ali i radikalno društveno raslojavanje, otvara prostor delatnog fiktivnog univerzuma u kome će svaki individualac tragati za autentičnom ljudskom prirodom i prajedinstvom bića koje je prebivalo u mitskoj prošlosti. Svojim specifičnom poetskim izrazom u evropskim okvirima izdvajaju se Franc Kafka i Bruno Šulc, koji na krajnje zanimljiv način sintetišu karakteristike dominantne nacionalne sredine sa specifičnostima manjinske kulture, stvarajući tako novi, rekombinantni način mišljenja i autohtonog književnog izražavanja. Tek nekoliko decenija kasnije, u drugoj polovini 20. veka, odvija se izvesna žanrovska revolucija u nacionalnim okvirima koja poništava žanrovske granice, a prozne vrste sažima i  proširuje po principima paradigmatičnosti. Možda najbolji primer dekanonizacije ustaljenih proznih vrsta i težnje ka novoj, fragmentarističkoj slici sveta, možemo pronaći u autopoetičkom izrazu Danila Kiša. Na osnovu određenih similarnosti, pre svega na tematskoj, a u sekundarnom planu i na sižejnoj i stilsko-retoričkoj ravni, moguće je uočiti poveznice između narativa pomenuta tri autora kojima će se ovaj rad podrobnije baviti. Njihova potraga za neizrecivim odvija se u neistraženim prostorima univerzuma, odakle se artikulišu nova tumačenja pozicije pojedinca između fikcije i fakcije.

Prvi segment pod naslovom Apsurd fokusiraće se na dominantne likove njihovih pripovedaka, koji kao homo viatori tragaju za slikama stvarnosti skrivenim u simbolima, imaginarnim impresijama unutar realiteta totalitarnosti i raskorenjenosti. Fokusiranje na ove postulate otkriva mogućnost i nemogućnost postojanja i opstajanja pojedinca u apsurdnosti oštro polarizovanih subjektivnih i društvenih parametara. Sistematičnosti radi, biće izdvojene po tri pripovetke Franca Kafke (Preobražaj, Presuda, Lovac Grahus), Bruna Šulca (Ptice, Druga knjiga Postanja, Krokodilska ulica) i Danila Kiša (Simon Čudotvorac, Enciklopedija mrtvih, Knjiga kraljeva i budala). Definisanje jezgara apsurda bi trebalo da prikaže proces gradacije usložnjavanja slike sveta i pozicije čoveka u njemu. U drugom segmentu pod naslovom Parabola kao fenomen polemisaće se o začecima i ishodištima sudbinskog i arhetipskog koje se u konačnici mogu transponovati u mistični kôd parabola koje uslovno mogu poslužiti kao poveznice između unutrašnje tišine bića i sveopšte buke sveta. Treći segment pod naslovom Metamorfoze biće posvećen rasvetljavanju pozicije individualca dislociranog težišta u odnosu na sudbinsko, suštinsko i hronološko, ljudskog bića uhvaćenog u rascepu ontološkog fatalizma i neminovne metamorfoze do pada.

Sledeći mističnu hermeneutiku navedena tri pisca, rad će pokušati da dodatno afirmiše neospornu umetničku vrednost dela ovih stvaralaca koji su se možda najviše približili onome što Derida naziva „epigraf dela“ ili shvatanje tišine kao „prirodnog utočišta onoga što je neizrecivo“ (Derida 1978: 54).

Apsurd

U sferama filozofije egzistencijalizma apsurd pripada plejadi mislilaca od Kjerkegora, Hajdegera, delom Šopenhauera do Sartra i Kamija, a u sferi realiteta Kami prepoznaje apsurd „…u trenucima saznanja da na racionalne težnje čovekove spoljni svet ne odgovara, a tu poraznu činjenicu ljudsko biće ne može da ponese“ (Kami1998: 30).

Atmosferu teskobe kao egzistencijalni arhetip, s obzirom na to da je njegov svet takođe u dobroj meri bio omeđen supresijom delanja i opresijom nedelanja, maestralno je anticipirao, a zatim i izrazio Kafka. Prostor multikulturalne i multijezičke Austrougarske kojoj su pripadale i asimilovane jevrejske porodice iz koje potiče i Kafka, bio je veoma inspirativan za nastanak njegove jedinstvene književne poetike. Za vrlo pronicljivog Kafku pozicija apsurdnih dihotomija (pripadanje i nepripadanje nacionalnoj matici, društvo koje je vođeno načelom akumulacije kapitala, moralno opustošeno, totalitarizam na obzorju nasuprot subjektivnom duhovnom kosmopolitstvu) je savršen medijum za njegove spisateljske afinitete. U ovakvoj konstelaciji književna aparatura postaje instrumentom, zastupnikom kolektiva, ne iz ideoloških razloga, kako to komentarišu Delez i Gatari,2) već iz krajnje jednostavnog principa nadomeštanja nedostajućeg. Odbijajući da bude instrumentalizovan, da zauzme poziciju bilo naratora, bilo karaktera, Kafka je progovorio iz pozicije pojedinca zaključanog u sopstvenu samoću. Njegov junak je izopštenik iz sveta, prognanik, osuđen na uzaludnost pravog, osvešćujućeg delanja čoveka. U pripoveci Preobražaj čitalac se uvodi u svet koji se samo uslovno može nazvati normalnim jer iza koprene normalnosti vreba monstruoznost, krivica i kazna, apsurd:

„Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu“ (Kafka 2002: 123).

„Najveće i trenutno popravljanje položaja, naravno, lako može da se postigne promenom stana; hteli su da sad uzmu manji i jevtiniji stan, ali na boljem mestu i uopšte praktičniji nego sadašnji, koji je još Gregor pronašao“ (Kafka 2002: 180).

Pripovetka Presuda groteskno predstavlja životni put kao linearno kretanje, prolaženje kroz jednosmernu ulicu kojom se kreću marionete čije konce pokreće neko drugi. U mračnoj atmosferi (zamračena soba, tamni hodnici, senke) marionete su poslušne; žive i umiru ne postavljajući pitanja (očeva osuda sina na smrt / sinovljevo bespogovorno izvršenje kazne).

Preciznim, afonetičnim, detaljnim pripovednim stilom neutralnog pripovedača, a kroz metaforičnu himeru koja spaja apsurdno, paradoksalno i imaginativno, poruka pripovetke Lovac Grahus implicitno nagoveštava rastočenost duha, duše i tela koji se ne nalaze na istom mestu, u isto vreme, a često ni u istom realitetu:

„Najavljeni ste mi noćas. Odavno smo spavali. I onda, pred ponoć, moja žena povika: ‘Salvatore’ – tako se ja zovem – ‘gledaj goluba na prozoru’. Bio je to zbilja golub, ali veliki kao petao. Doleteo mi je do uha i rekao: ‘Sutra će doći mrtvi lovac Grahus, dočekaj ga u ime grada’ (Kafka 2002: 277).

„Rado sam živeo i rado sam umro (…) navukao sam mrtvačku košulju kao devojka nevestinsku haljinu“ (Kafka 2002: 279).

Ginter Anders govori da Kafkin svet zadobija svoju strašnu lepotu zahvaljujući kaligrafskom beleženju mizerije.3) I tek tada, kada se ovaj svet sagleda kao niz uveličanih slika, lišen predrasuda i ustaljenosti, pomalja se apsurd kao deo svakodnevnog života koji se pronicljivom umu može otkrivati. Presija društvene hijerarhije podrazumeva brojne mehanizme pomoću kojih će biti samoodrživa. Nerazumevanje ovih mehanizama stvara atmosferu straha, neslobode, teskobe i nesigurnosti, u kojoj je veoma lako zameniti teze, tj. tumačiti realnost u bezbrojnim varijacijama, bez mogućnosti da se dođe do istine. Stoga ne čudi što su Kafkini junaci stešnjeni prividima realnosti, izolovani, dehumanizovani, degradirani i otuđeni. Svaka reakcija na neugodne situacije polazi iz ove pozicije nemoći i tako se i ispoljava–bez afektiranosti, prezira, tuge ili pobune. Kada se Gregor Samsa pretvori u insekta–nema reakcije, kao ni kada Bendeman izvršava samoubistvo po nalogu senilnog oca, ili kada preminuli lovac Grahus putuje po svetu i razgovara sa ljudima o svom udesu. Istisnuti iz sopstvenih života, Kafkini likovi se sabijaju u groteskne vinjete koje besciljno i nemo tumaraju po fiktivnoj realnosti, zanemareni i zaboravljeni od svih, pa i od sopstvenog Kreatora. U svetu izvrnutom na naličje čak ni principi kauzalnosti ne važe­­­ – obezličene individue su krivci pre krivice, osuđenici pre optužbe, stradalnici pre udesa, pa je smrt jedini mogući epilog. Fantomskoj dezintegraciji junaka suprotstavlja se Kafkin „protokolarni jezik“ kojim u veoma dugim rečenicama opisuje najsitnije pojedinosti, ali i ponavlja iste idiome te tako postiže do savršenstva zaokruženu sliku deluzije.

Život, literatura – Varijante i beleške, str. 77 – Danilo Kiš: Ostavština [CD, 2001], arhivu priredila Mirjana Miočinović, elektronska obrada A. Lazić i R. Janičić. Izvor: http://www.brunoschulz.org

U zanemarljivom vremenskom rasponu, mada sa drugog mesta, pomaljanje gorgoničnog lica Evrope posmatrao je jedan drugi književnik, Bruno Šulc, mada sa istom pronicljivošću i sličnim vizionarstvom. Za razliku od Kafke, kosmopolite i putnika, Šulc je retko napuštao provincijski Drohobič, u kome je svejedno lako pronalazio inspiraciju za sopstvenu poetiku. S obzirom na to da je bio veoma dobro upoznat kako sa poljskim modernistima, tako i sa nemačkom avangardom, Šulc je lako pronalazio podsticaj za stvaranje u fascinacijama ljudskim mehanizmima življenja, ali i u tradiciji. Ovo sažimanje Šulc je doveo do savršenstva retkim majstorstvom groteske. Asurdnost realnosti i ljudskog bitisanja u njoj Šulc je maestralno skrivao iza vrlo živopisnih metafora koje je pronalazio u jevrejskim dosetkama, bajkovitim pripovestima Hasida, melodičnosti bliskog ukrajinskog jezika. Osim stilske prepoznatljivosti, tako je uspevao i da izniveliše apsurdnu sliku metamorfoze antičke Evrope u nadolazeću i preteću realnost totalitarne mašinerije smrti. U pokušaju da zaštiti i ogradi realni, ali i sopstveni svet, Šulc se ruga njegovim skaradnostima sa pozicije deteta koje se, realno, zaista najpotresnije smeje svetu koji se raspada. Junaci Šulcove groteskne proze su ljudi kojima je neposredno okružen. Vraćajući se vizijama detinjstva autor Prodavnica cimetove boje stvara zatvoreni mitski sistem sopstvenog autopoetičkog sveta u kome buja život, priroda pokreće na radost, dok dehumanizovane ljudske hijerarhije uništavaju slobodu izbora. Sasvim smisleno zamenjujući uloge junacima i razbijajući vremenski sled naracije, autor postavlja suštinska pitanja, pritom ne nudeći nijedan zaokruženi odgovor na njih. Individualci Bruna Šulca su demaskirani kao bića bezdušne čulnosti, mračni duhovi zarobljeni u ljudskom telu, ljudi – stvari, smatra A. Sandauer.4) Stoga ne čudi što je samo autor mogao videti svoga oca u uzletu, u retkim trenucima kada iz ljudi uzleću ptice, dok je apsurdno, za sve druge, bio jednostavno – čovek pomračenog uma („Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac“. (Šulc, Ptice)),5) ili koprenu onog privida koji skriva nepoznate forme života („U dubini materije formiraju se nejasni osmesi (…) To je polazna tačka za novu apologiju sadizma“ (Šulc, Druga knjiga Postanja)) ili mirisa greha kod demonke Lilit, simbola  fetiša u Krokodilskoj ulici („…kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivnosti razvrata nikada nismo ni naslućivali. (…)…fermentacija želja, prerano ižđikala, i zato nemoćna i prazna“ (Šulc, Krokodilska ulica)).

Kišova poetska teleologija je izgrađena na pričama o sveukupnosti efemernih zbivanja, o svekolikim događanjima u prepletenoj realnoj i utopijskoj slici sveta u kome je ljudski život temeljna merna jedinica, a sve hijerarhijske konstrukcije razgrađene u fundusu. Prodorna reč Danila Kiša, početkom druge polovine 20. veka, u osnovi je pomerila domete i granice dotadašnjih pripovednih konstrukta, ne samo u pogledu jezika koji postaje ostvarenje sna o literarnom metajeziku, već i u kôdu koji se naslućuje u savršenoj pukotini čije se dekodiranje ostavlja čitaocu i etru. I sam nastupajući iz pozicije izopštenika iz sopstvenog fatuma, ne povinujući se centrifugalnim silama koje vezuju za zemaljske sfere moći, Kiš govori o esenciji ljudskih bića koja se u vremenu događaju uvek i nikad i samo naizgled ista, a u suštini jedva slična, neponovljiva. Njegovi junaci su suma ljudskih sudbina, čestice metafizičke istorije, koje, apsurdno, postaju slobodne jedino u trenutku smrti. Poenta takve slobode je nerazgovetna i porazna. Nepronalaženje smisla se prebacuje kao zadatak onima koji će tek doći. Tako se prekidom (smrću) zapravo ništa ne prekida – samo se upisujemo u Knjigu kojom se stvara sveopšta Enciklopedija. Dekodiranje apsurdnog u Kišovoj poetici ne nalazi se u postupcima njegovih junaka (oni su monumentalni), već u okajavanju straha mnoštva u rutini, u izolovanoj anonimnosti mase, koje ostaje bez katarze, budući da su samo puki objekti apsurdizacije sveta. Smrt je zajednička tema svih pripovedaka Enciklopedije mrtvih. Prezentovane su u različitim istorijskim, kulturnim, društvenim, saznajnim i ideološkim kontekstima: od gnostičkih legendi do modernih vremena, od legendarnih spavača do svevremene enciklopedije u kojoj se nalaze zapisani životi svih ljudi; od fantazmagorije do istorijata Protokola Sionskih mudraca. Kiš u pripoveci Simon Čudotvorac majstorski sažima omnipotentnu problematiku, uopšteno je tematizuje kao skepsu a stvaralački kao sumnju. Apsurd gnosticizma u ovoj pripoveci je doveden do vrata apologije koja bi u ime iluzije istinitosti i objektivnosti trebalo da ukine automatizam percepcije. Paradigma ove gnostičke legende (koja je i zaštitni znak čitavog Kišovog opusa) je, kako smatra Delić, sadržana u maksimi „čega nema u spisima, nema ga ni u svetu“ (Delić 1994: 26):

„Opasivao se višestruko lanenim konopom koji mu je služio i kao cirkuski rekvizit (…) I svi su se oni nazivali sinovima Božjim i sinovima Sina Božjega (…) a kada bi ih narod oterao sa svog praga, napujdavši na njih oštre pse, tada bi pretili večnim paklom gde telo gori na tihoj vatri kao jagnje na ražnju“. (Kiš 1997: 29, 31)

U pripoveci Enciklopedija mrtvih, Kišov poetski modus operandi doveden je do logičke krajnosti. Besmislenoj volji i besciljnoj veri koje su povezane u koheziji vremenskog plana, autor suprotstavlja primordijalni nagon za slobodom ne samo u upravljanju sopstvenom egzistencijom, već i u padu koliko i u uzletu. Suština bi se mogla nazreti u umeću nezaboravljanja, manjoj ili većoj veri u volju sopstvenog Boga i u volju sveta koji je i onako večno nezadovoljen i nezadovoljiv u patnji. Ne sme se verovati da samo glavna protagonistkinja pripovetke može dospeti u jedinstvenu bibilioteku biografija anonimnih, gde se mogu saznati ne samo sve pojedinosti o životu predaka, već i o misijama koje smo sami sebi odredili, iako najčešće ostajemo, paradoksalno, zaključani i ostavljeni u strahu od svitanja (smrti kao prosvetljenja) koje stoji u konačnici njenog i svačijeg saznanja. Pripovetka Knjiga kraljeva i budala je apsurdna, parabolična priča o mračnim mehanizmima evropske istorije koji su rezultirali, skupa sa nacizmom i boljševizmom, a i mnogim drugim ideologizmima, najmasovnijim mehanizovanim ubijanjem ljudi u istoriji čovečanstva. Ova pripovetka veoma dobro ilustruje zašto je u Kišovoj poetici vrednost pojedinca vrednovana kao aksiomski postulat. Svaka priča o kolektivima i kolektivitetima u suštini je priča o ideologijama, ma kakve provinijencije one bile (nacionalne ili bilo koje druge). Apsolutno je neprihvatljiva svaka pozicija koja implementira bilo kakav vid narušavanja lične suverenosti.

Uprkos sekundarnim antagonizmima, najzad se u linearnoj vremenskoj hronotopiji pozicioniraju trojica književnika veoma snažne jedinstvene autopoetike, a koje ipak povezuje, kroz apsurd, analogija njihovih junaka postavljenih na rubu beskonačnog. Fenomenologija bezdomništva od koje je sačinjeno njihovo unutrašnje biće emanira univerzalnošću Logosa koji je nepresušno vrelo snage da nepogrešivo izgovori trenutak u kome postoji.

Parabola kao fenomen

Klasična definicija parabole podrazumeva stilsko sredstvo, trop, kojim se najčešće izražavaju sublimirane poruke, pouke, koje se u ljudskim životima mogu primeniti kao kosmičke zakonitosti. Najčešće i najlakše se mogu uočiti u religijskim, biblijskim tekstovima kojima se globalnim opisom sve pojave sabiraju oko jedinstvenih središta. Ovaj rad će klasične značenjske granice parabole otvoriti prema globalnijim značenjima, načelima, vizijama svetova i oblicima celine. Teorija koncentričnih krugova u sebi već sadrži aksiomatski postulat o neprekinutnom kretanju svega postojećeg, vidljivog i nevidljivog. To neprekidno kruženje, prelivanje energije odvija se kako na mikro, tako i na makroplanu, nalik na živi, pulsirajući organizam koji obuhvata sve svetove i sva pitanja, a i sve odgovore. U ovom realitetu izgovorenih bezbrojnih pitanja, zapovest samoodrživosti je u stanju, uslovno rečeno, da odgovori samo na krucijalna pitanja. Uklapanje pojedinca u ljudsku zajednicu neraskidivo je povezano sa hijerarhijom pravde te zajednice, te se tako implicitno poistovećuje sa uklapanjem pojedinca u kreatorov svet, tj. carstvo Božje. Ova teza dotiče pitanja teodiceje, egzegeze i kenozisa. U potrazi za smislom i u sudaru sa egzistencijalnim bestijalstvom, u nutrini ljudskog bića javlja se potreba za negiranjem Boga, iznuđena osećajem njegove neprisutnosti, nestaranja, iz čega se pre svega rađa teskoba, a potom revolt koji se rasipa u bezbroj animalnih i bezusudnih delovanja. Zar pretvaranje Gregora Samse u insekta nije već čin potiranja Boga, i nije li samoubistveni Bendemanov čin potiranje Božjih zapovesti, kao i izbrisana granica između sveta živih (po kome se kreće lovac Grahus) i sveta mrtvih? Parabola u stilu mitske priče sugeriše mogućnost preispitivanja granica realiteta svetova i njihove uslovne omeđenosti, počev od oslobađanja unutar sebe samog. Kod Šulca je pitanje kenozisa potisnuto neobuzdanom imaginacijom infantilnosti. Bežeći iz Kreatorovog sveta, pripovedačev otac se pretvara u pticu, u Drugoj knjizi Postanja moć stvaranja nije jedino u domenu Kreatora – stvaralačku moć poseduje i Demijurg, kao i svet duhova. Krokodilska ulica postaje simbol razaranja, raspadanja kreacije čime se zatvara parabolični luk – stvaranje u sebi već sadrži razaranje, i obrnuto. Naizgled beznačajna poluvekovna vremenska distanca između stvaralaštva Kafke i Šulca sa jedne strane i poetskog oglašavanja Danila Kiša sa druge strane, čini vidljivom proces otvaranja i produbljivanja večnih pitanja koja Kiš sa nemerljivom hrabrošću iznosi pred čitaoca. Njegovi karakteri se već sasvim jasno mogu prepoznati u inkarnacijskim krugovima koji već sami po sebi brišu granice smrtnosti, nedelanja, ograničenosti u svakom vidu. Simon Čudotvorac je i sveti čovek i grešni čovek,  u Enciklopediji mrtvih čovek je san i na kraju kamen, u Knjizi kraljeva i budala čak se može pronaći parabola u paraboli – mehanizam koji samo naizgled vodi ka dobrobiti suštinski proizvodi najmračnije i najkrvoločnije zlo. Kroz izbrisani aksiom vremena osipaju se i sabiraju i žalopojke i radosti, i ljubavi i mržnje i tuge i grehovi. Poruka koja ostaje iza parabole je da sva sila negacije i osporavanja u kosmosu ima za cilj da ukaže na istinski život, život prosvetljenja, tj. da probudi spavače.

Još jedna od ključnih parabola je zbir eshatoloških i epistemioloških pitanja koja podrazumevaju neizbežnu krivicu i okajavanje, ispaštanje i katarzu, i takođe ne daje konačan odgovor svrhe ulaska u život i izlaska iz njega. Kafkina i Šulcova poetika objedinjuje tematiku očeva i sinova skrivenu u višeznačnim metaforama za smenu stare i nove vlasti, kao refleksiju na takođe složene odnose obojice pisaca sa vlastitim očevima. Kod Šulca je bolešću degradiran otac pokušavao da pobegne od ljudi i svoje degradacije pretvarajući se u pticu, dok je u Kafkinom Preobražaju žrtva sin koji je simbolično pregažen poput insekta. Parabola govori ne samo o sudbini dve, već svih generacija reflektovane kroz proživljene trenutke u vremenu. Makroplan obuhvata sliku masovnih pokolja sinova poslatih u rat od strane generacija očeva, starih imperatora, kraljeva i careva. Pisci su i sami bili svedoci propasti imperije očeva i preuzimanja vlasti od strane sinova (Staljina, Hitlera). Očevi, koje kod Šulca predstavlja Franc Jozef metaforički pretvoren u voštanu figuru iz kabineta, prikazani su u blažem svetlu kao da ne spadaju u generaciju oca Jakuba, spavajućeg kondora i čoveka „Knjige“, kako Šulc zove Stari Zavet. Nakon odlaska očeva, scena je otvorena za sinove krokodile i njihove žrtve, sinove prebijene pse i mazohiste. Iza prikrivene stvarnosti, pomalja se veštačka, nova stvarnost, očarajavajuća i hipnotišuća dovoljno da prikrije razvoj brutalne igre prodavca i kupca, tj. lovca i plena. Kod Kiša se parabole ovaploćuju i umnogostručavaju u beskonačnom vektoru horizontale i vertikale. Metafora oca i sina je nesaglediva u počecima i trajna čak i posle kraja. Kroz trajanje u različitim realitetima i razdobljima, maska se navlači i skida, često zgrčena od bola i često u ekstazi sreće. Eshatologija ipak povlači metafizičko pitanje oca i sina, pa i pitanje žrtve i iskupljenja i zahteva konačno opredeljivanje između vrednosti puta ili vrednosti cilja. Monumentalna srž ove parabole teži da uspostavi ekvilibrijum protivurečnosti – u dužnostima i zadovoljstvima, u gordosti i poniznosti, u življenju i smrti, u vraćanju čoveka svome izvoru, postanju.

Metamorfoze

Sartr je tvrdio da „ako Bog ne postoji, ima bar jedno biće kod kojega egzistencija prethodi esenciji, jedno biće koje egzistira pre nego što se može definisati bilo kakvim pojmom, i da to biće jeste čovek, ili, kako Hajdeger kaže, ljudska stvarnost“ (Sartr 1981: 263). Pitanja egzistencijalnih arhetipova neminovno se dotiču i počivaju na mitologiji krivice i instituciji greha. Međutim, bili oni prepoznati ili ne, življeni ili ne, patos u odricanju od Boga ili u negiranju teskobe, svejedno ne odlaže mučni proces metamorfoze. Ovidijevi junaci doživljavaju neverovatne preobražaje i otelotvorenja pojava, događaja, pa čak i pojmova u oblike, počev od prve metamorfoze Haosa. Obični ljudi postaju polubogovi, i obratno, a heroji degradiraju u kukavice. Karakteri Kafke, Šulca i Kiša samooživotvoruju fenomenologiju „repetiranja u repeticiji“, doduše, uz neznatne izmene u hronotopiji prostora i vremena. Dok se kod Kafke i Šulca metamorfoza vrši više u unutrašnjem svetu, u bivstvu čoveka, ovaj degradirajući proces kod Kiša je u kulminaciji – njegovi likovi demonstriraju dezintegraciju kolosalnih razmera; biće je rastočeno, razdvojeno i razloženo na materiju duha, duše i tela koji se, bačeni u kosmičke zupčanike, pri ponovnom spoju često ne pronalaze ni na istom mesto, ni u isto vreme, a tek nikada u istom telu. Lamentirajući nad ovom problematikom, Sioran kaže da smo svi mi na dnu pakla i da je svako biće uništena himna.6) Na taj način se težište lagano pomera od teze da se sve dogodilo ka tezi da je sve beskrajno i neponovljivo, što je analogno procesu metamorfoze Gregora Samse, Jakuba Šulca ili Simona Čudotvorca. Potencijal njihove dalje metamorfoze podpada pod sfere izrazite imaginativnosti čitača. Međutim, začuđujuća moć anticipacije ovih autora upravo govori u prilog procesima metamorfoza koje su oni pronicljivom opservacijom pretvorili u proročanstvo, opisujući zaumne poruke tako precizno, životvorno i živopisno, da se gotovo u njihove vizije, s obzirom na to da se upravo nalazimo u njihovom svetu, ne može posumnjati. Paradoksalno se u nevidljivom staklenom procepu između konglomerata ljudskih života sa jedne strane i legata Logosa sa druge strane, pomalja tračak nade u izlaz iz beznađa.

Zaključak

Revalorizacija dela Franca Kafke, Bruna Šulca i Danila Kiša je, s obzirom na kompleksnost sadašnjeg trenutka, aktuelnija nego ikad. U radu se nastojalo da se zagonetni kodovi ova tri vrsna književnika otključaju u diskursu modernog, koji podrazumeva širok tematski i stilski dijapazon, čime bi se potvrdila neosporna umetnička vrednost njihovih opusa. Menjajući analitičke perspektive, nastojalo se da se postigne dublji uvid u aspekte njihovih poetika, što nezaobilazno implementira apsurd kao postulat kauzalnosti, parabolu kao mogući vid razrešenja, a metamorfozu kao arhetipsku neminovnost.  Ovakvo postavljanje teza omogućava dublje sagledavanje pozicije individualaca i istorije, ne samo u represivnim sistemima (pozicija je uveliko složenija), nego i u metafizičkim, epistemiološkim, gnoseološkim, teozofijskim i kosmogonijskim alternacijama. Baveći se pitanjima iz navedenih sfera, Kafka, Šulc i Kiš su demonstrirali maestralne domete u izgrađivanju autohtonih poetika, koji su neosporno prepoznatljivi u vavilonskoj kakofoniji reči. Književna teorija definitivno nije izrekla poslednju reč o ravnima unutar kojih se kretala njihova književna misao, te će se, sasvim je izvesno, o vidljivim i nevidljivim aspektima i uticajima njihovih dela tek govoriti.

Literatura:

Derrida, Jacques. Writing and difference. London: Routledge, 1978, str. 54.
Kafka, Franc. Celokupne pripovetke. Beograd: Mono & Manana press, 2002, str. 123, 180, 277, 279.
Delić, Jovan. Književnost kao tema umjetničke proze u: HommageDanilu Kišu. Zbornik radova. Podgorica: Kulturno-prosvjetna zajednica Podgorice, 1994, str. 26.
Kiš, Danilo. Enciklopedija mrtvih. Beograd: Knjiga komerc, 1997, str. 29, 31.
Sartr, Žan Pol. Filosofski spisi. Beograd: Nolit, 1981, str 263.
Solar, Milivoj. Mit o avangardi i mit o dekadenciji. Beograd: Nolit, 1985.
Fuko, Mišel. Nadzirati i kažnjavati, nastanak zatvora. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1997.
Fuko, Mišel. Arheologija znanja. Beograd: Plato, 1998.
Lemer, Žerar-Žorž. Kafka. Beograd: Klio, 2007.
Tore, Giljermo de. Istorija avangardnih književnosti. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001.
Sabolči, Mikloš. Avangarda & Neoavangarda. Beograd: Narodna knjiga, 1997.
Marino, Adrijan. Poetika avangarde. Beograd: Narodna knjiga, 1998.

Autorka: Aleksandra Batinić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Ransijer, Žak. Politika književnosti. Novi Sad: Adresa, 2008, str. 8.
2. Delez, Žil i Feliks Gatari. Kafka: ka manjinskoj književnosti. preuzeto sa sajta: www.fenomeni.me
3. Mitić, Stojičić Marija. Zapanjujuće nikoga ne zapanjuje-Franc Kafka i njegov lucidni univerzum. www.kultivisise.rs/zapanjujuce-nikoga-ne-zapanjuje-franc-kafka-i-njegov-lucidni-univerzum/
4. Sandauer, Artur. Degradirana stvarnost (o Brunu Šulcu). Sa poljskog prevela Marija Barać. www.brunoshulz.plv.pl
5. Svi citati iz pripovedaka Bruna Šulca navode se iz knjige Prodavnica cimetove boje, koja se nalazi na sajtu www.rastko.rs
6. Citat preuzet iz teksta Danilo Kiš između poetike i  politike(12), priredila Mirjana Miočinovi., Međunarodni skup pisac., Beograd: 2005. www.fenomeni.me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *