ПОТРЕБА ДА СВЕ БУДЕ ПРАВО

Ниче је у својим „Несавременим разматрањима“ објавио и одличну књижицу о историји, назвавши је „О користи и штетности историје за живот“. У сличном маниру, ову кратку расправу могли бисмо назвати и „О користи и штетности потребе да све буде право“ (или савршено, или смислено). Када се каже – потреба да све буде право – то звучи као једна неискварена тежња осетљивог бића које не пристаје ни на шта друго сем на оно што је недирнуто (било чиме што би га могло испрљати). Код разних људи таква се потреба ипак на различите начине претвара у нешто са лошим последицама, и по саму ту особу, и по њено окружење. Ником не можемо обезбедити то Право, ма колико волели особу која то захтева.

Свет је пун (сачињен од) неправих ствари; све је запрљано већ самом материјализацијом. С тим родитељ суочава своју децу, покушавајући да их учини јачима, а опет не – искваренијима. Улога родитеља, васпитача, педагога, јесте у томе да децу науче да се бране, а да их све то „неправо“ ипак не додирне „изнутра“.
Чежња за „правим“, колико племенита, толико је, као и свака страст, у великој мери разорна по оног који од ње болује. Ништа мање него чежња за славом, успехом, подвигом, за љубављу (непроменљивом по испољавању и интензитету). Она ће у сваком односу пронаћи оно (макар то било тек зрнце) што тај однос чини „неправим“. Чежња за „правим“ у највећем броју случајева не признаје „пут ка…“, она хоће да све буде право одмах, унапред, и ту је заправо највећа замка ове страсти. Искључује учешће. „Немаш чуло учешћа“, каже камен човеку који куца на његова врата, у песми Виславе Шимборске. А да би се дошло до „правог“, потребно је чуло учешћа. У једној песми Џонија Штулића постоји стих, помало магловит, нејасан, али који нагони на размишљање:

„ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се“ (песма „Филигрански плочници“ на истоименом албуму).

Више година мислила сам да каже: „ако желиш да мијењаш људе, не одмичи се“. Буди ту, крај њих, грли их, учествуј, развијај то неразвијено чуло учешћа, које мораш имати ако хоћеш да се створи нешто „право“, макар један једини прави однос. Али стих, овако, у оригиналу, има и више смисла. „Не одмећи се“ – шта би то требало да значи? Не постај одметник? Одметник од људи, од односа, од покушавања да се то право нађе, да се створи? Одметник од самога себе, од оног првобитног што човек носи, од људскости? Од божанственог? Можда се на људе заправо једино може деловати дајући им пример. Рецимо, Џони није хтео да уђе у разне прљаве ствари на нашим просторима, изашао је из свега на време, окачио је своје стваралачке моћи о клин не дозволивши да га злоупотребе, увуку, повлаче по свом блату. Изашао је, или напротив, уронио у невидљиво, као она „ријека (која) није била ријека у самом почетку, и није нужно да не буде понорница до краја“. Вероватно то значи да се није одметнуо, иако је отишао.

1393606_640885352601147_990887040_n Има и оних који своју младалачку потребу да све буде „право“, већ у годинама иза пубертета развијају у нешто крајње агресивно и погубно по људе са којима живе и долазе у додир. Код њих су очекивања усмерена углавном према другима. Не значи то да немају велика очекивања и према себи: то их чини перфекционистима, педантима, али и сујетнима, стално нервознима, и стално у наглашавању сопствених заслуга, бивших, садашњих и будућих. Али све то што очекују од себе, од других траже на веома агресиван начин, не престајући да гласно праве поређење. Не прихватају ништа испод постављеног максимума, не уважавају могућност разлике међу људима, не само у особинама већ и у потребама, амбицијама. И такав свој однос према свему и свима зову „принципима“. Принципи су крајње нефлексибилни, а ако се неко/нешто у њих не уклапа, тај/то се одмах кажњава или одбацује, искључује из живота.

Такви какви су, уопште не примећују на који начин делују на околину – кад говоре о себи, говоре са извесним поштовањем (као да се ради о неком другом, неком узору, некој провереној величини), и увек наглашавају то да су они заправо лаки, употребљиви, да би неко (ко је „онај прави“, Права Жена, Права Деца, Праве Колеге итд) уживао у заједничком животу/раду са њима (када би заиста био прави). Они нужно морају бити сами, њихова се жеља да све буде „право“ одметнула у неку врсту терора, можда чак и фашизма, уколико свој „програм“, своје „принципе“ могу пребацити на читаве покрете, организације, нације… Изгубила је свој првобитни смисао, прогласивши свог носиоца јединим ауторитетом за одлучивање о томе шта је право а шта не.

Онај ко заиста жели нешто „право“ никада то себи неће дозволити, он читавог живота вага, премишља, просуђује, гледа реакције других – јер „право“ није „право“ ако су други повређени...

Два су начина да се потреба да све буде право одметне приказана у односу отац-син, који нам осликава однос Кафке и његовог оца, као симбол нерешеног конфликта два вида ове потребе. И један и други принцип, очински и синовски, не могу се ослободити своје потребе да све буде право, на тачно одређени начин. Дешава се да у том односу син у некој мери одбија да прихвати очев позив да развије „снагу“, јер то што отац од њега тражи, у очима сина није снага, већ је грубост, сировост, окрутност, себичност, полагање права на оно што му не припада, свођење других на објекат, злоупотреба, лицемерство. Све то син треба да прихвати, да себе у складу с тим обликује, да би могао рећи да је снажан и храбар, спреман на животне окршаје. Али, дечак осећа да би га тако нешто изменило „изнутра“, и не пристаје на такве промене. Онда испада да се (макар тихо, ћутањем и повлачењем у себе) супротставља оцу, који га, разочаран и бесан, неретко и вређа, назива слабићем и којекаквим другим називима. На крају, оцу полази за руком да убеди дечака како нешто с њим није у реду (деца имају далеко веће поверење у родитеље, њихово знање и процене, него што родитељи мисле и заслужују; чак сам понекад склона да кажем да деца увек више воле своје родитеље него родитељи њих, и то не зато што су од тих родитеља зависна, него зато што су способнија за љубав у тим годинама). Шта је последица таквог очевог „ојачавања“ сина (осетљивог, интелигентног и са потребом да све буде право, почевши од њега самог)? Наравно, син почиње да верује у сопствену немогућност да одговори на захтеве које пред њега поставља живот (овај живот који очигледно није за нејаке и за кукавице, већ је само за јаке и храбре, оне који грабе, газе преко свега и свих, и иду право напред). Презреће себе, презреће живот, никад се неће остварити у оним областима стваралаштва за која је, такав какав јесте, вероватно предодређен (уметност у било ком виду, наука, и слично). Неретко, такве се приче завршавају болешћу, чак и самоубиством. Родитељска улога је само у томе да деци помогну да ојачају (као што им помажу да проходају, проговоре), али без задирања у њихову суштину и покушаја да од њих праве нешто друго, нешто што нису. Оно што родитеље завара и што је разлог погрешних потеза јесте заблуда да над дететом имају моћ. Заблуда или потреба. Кад већ нигде другде нису успели да остваре своју моћ, остало им је то последње место за опробавање – дететов живот и његова душа.

father_son_and_plastic_truck_by_anahuac
Како се „излечити“ од потребе да све буде право, а не платити то прихватањем којечега неадекватног у замену, или потпуном равнодушношћу и незаинтересованошћу за сопствени живот и остварење? Пронаћи коначан одговор на то питање значило би решити неке од највећих дилема модерног човека, уклонити ако не разлоге оно бар поводе за развој неких од психичких обољења у порасту. Човек ранијих векова много је више био човек колектива: племена, породице, покрета, класе. Да би имао своје место у систему којем припада, морао је безрезервно прихватити правила, и обављати многе послове које је пред њега постављала припадност тој групацији. Обављање послова даје осећај не само припадања, већ и корисности, самим тим и смисла. Не само сопствени допринос, него и величина циља, идеала, идеје, давала је читавој ствари потребан темељ. Но, не вреди ламетирати над прошлим временима (која су, узгред, носила са собом, поред ових позитивних, и читав дијапазон негативних пратећих појава). Питање је како решити проблем, који је све више присутан, јер га начин живота данашњег човека намеће као нужан. Средства која повезују људе, интернет и мреже, заправо не помажу његово разрешење. Осим што нуде увид у све оно што је врхунско и недостижно, удаљују људе у физичком смислу, дајући им успут илузију контакта. Без обзира на све позитивне стране умрежавања, физички контакт је незамењив, и присуство на мрежама се убрзо покаже као неправо. „Ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се.“ Заправо, у потрази за правим које ипак није, и не може, а и не треба да достиже савршенство, пут човека води кроз туђе срце – тамо се, каже песник, налази и спознаја и смисао.

Ауторка: Јадранка Миленковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *