Potkultura kao analitičko oruđe sociologije

Potkulture su oduvek bile fenomen koji je intrigirao sociologe. Kao i sama kultura, pojava distinktivnih potkultura, pogotovu u dvadesetom veku, sociolozima je postavljala niz novih pitanja vezanih za određene sklopove društvenih ponašanja. Dvadeseti vek je na globalnom nivou doneo dosta promena, počevši od dva velika rata, preko naglog uspona mnogih zemalja u ekonomskom smislu, pa sve do pojave novih, kako političkih, tako i kulturnih pokreta, koji su se veoma brzo širili celim svetom, sa početnom tačkom, najčešće u SAD-u. Međutim, ni druge svetske sile nisu zaostajale za tim trendom, uključujući tu i Veliku Britaniju i Japan.

Majk Brejk u ovom tekstu se bavi potkulturom kao značajnim fenomenom za sociologe i pokušava da objasni njihov nastanak, kao i klasifikaciju, da bi došao do nekih veoma bitnih odgovora vezanih za karakteristike svih potkultura.

Pre svega, on započinje citatom Sokrata, koji opisuje decu kao protivrečne svojim roditeljima i tiraniji svojih učitelja. Ovaj naglasak na omladini kao društvenom problemu se nastavlja sve do nakon Drugog svetskog rata, kada se oni imenuju “narodnim đavolom”.

Nakon ove konstatacije, Brejk se usredsređuje na sociološke teorije koje se bave pluralizmom, klasom, međugeneracijskim sukobima, kao i delikvencijom, psihološkim teorijama o frustraciji, konfliktu i agresiji. Govori i da je nastala kategorija kulture mladih, koja je služila za podvođenje problema političke ekonomije i društvene strukture pod istu. Zatim, kao bitan detalj sociološke teorije, Brejk spominje Mida i njegovu teoriju simboličkog interakcionizma, a kao glavni pojam se izdvaja značajni drugi, kojeg Mid definiše kao druge, sa kojima je akter u interakciji, te postupa po procenama tih drugih i očekuje recipročno vrednovanje svojih akcija od njih. Naime, taj drugi, može biti stvaran jednako koliko i imaginaran, može biti pojedinac, grupa ili mitološki drugi.

Potom, Brejk pažnju skreće na devijanta, koji ima problem u daljem razvoju svoje ličnosti, te bi trebalo da se posveti obeleženosti, koja određuje njegov položaj u sistemu stratifikacije, jer ta obeleženost potiče od devijantne uloge koju on “igra”.

Najranije studije obeleženosti, fokusirale su se na rodne razlike u društvu i bavile su se varijacijama potkultura koje se tiču muškosti i novim oblicima ženskosti koji su dolazili nakon adolescentnog doba. Ove statuse muškosti i ženskosti, kao i devijantnosti, bile su određene značajnim drugima unutar radničkih potkultura. Na ovom mestu Brejk zaključuje kako svako odbacivanje statusa i uloge se takođe tumači i kao odbacivanje ličnosti.

Potom, Brejk se usredsređuje na osećaj prezira od strane aktera, koji je povezan za značajne druge. Naime, kada akter gaji ovakvu vrstu prezira, mora se naći rešenje, koje može biti individualno ili kolektivno, gde individualna rešenja često dovode do samoizolacije aktera, a kolektivna se najčešće odnose na potkulturu, jer ona može ponuditi identitet koji će uspešno podržavati aktera, a da on  nije više određen klasom ili zanimanjem samog aktera. Kako Mekol i Simons navode, akterovo internalizovano shvatanje svog savršenog “ja”, može imati uticaj i na odabranu ulogu koju akter izvodi.

INDIVIDUALNA I KOLEKTIVNA REŠENJA OBELEŽENOSTI

Kao što je već spomenuto, postoje individualne i kolektivne strategije rešavanja društvene stigmatizacije. U daljem tekstu, Brejk taksativno navodi koje su to strategije i ukratko ih objašnjava.

U individualne strategije spadaju:

Ozlojeđenost – akter odbacuje pečat društva i teži da potvrdi svoju nezavisnost od istog, ali prihvata društveni kontekst u kom je pečat stvoren, te ima osećaj ozlojeđenosti.

Individualno odbijanje stigme – validnost stigme se poriče i akter pokušava da se odvoji od društva koje ga stigmatizuje.

Mržnja prema sebi – stigmatizovani devijant ne osporava situaciju i obeleženost se internalizuje kod aktera, što je loše, jer se pokazalo da se predstave jedne ličnosti o sebi ne menjaju.

Psihološko oštećenje – ovo je najviše rezultat ekstremne obeleženosti, gde se psiha aktera oseća napadnutom.

U kolektivne strategije spadaju:

Delikventne potkulture – ovo su društvene reakcije koje najviše prete javnosti i nastaju mahom u radničkoj omladini.

Kulturni bunt – kulturni otpor vladajućoj hegemoniji koji se oslikava u avangardnim umetničkim formama, boemskim i izražajnim potkulturama, najčešće umetničkog karaktera. Ovaj bunt je najčešći od svih pomenutih.

Reformistički pokreti – grupe za pritisak koje služe za proširenje postojećih vrednosti ne bi li zaštitile ili ozakonile određene grupe devijanata.

Politička borba – osporavanje aparata hegemonije gde se predlažu radikalna rešenja koja garantuju jednakost, političku moć i samoopredeljenje.

Iz ovoga se da videti da ulazak u potkulturu za aktera znači redefinisanje sopstvenog identiteta i pojma svoje ličnosti, rešenje problematične situacije, te ozvaničenje odnosa između sebe i potkulture i pripadnosti istoj.

POJAM POTKULTURE

Prva definicija potkulture koja se pojavljuje u Brejkovom radu potiče od Meklang Lija i Gordona, koji su je tretirali kao podvrstu nacionalne kulture. Frithov je celokupnu kulturu definisao kao svako naučeno ponašanje stečeno u društvu, dok Tajlor uključuje i znanja, verovanja, umetnosti, moral, zakon i ostale sposobnosti i navike koje čovek stekne u društvu, u svoju širu definiciju kulture. Nadalje, Brejk spominje Krobera i Klukhona, koji su zaključili da se kultura sastoji od obrazaca sa simbolima koji obrazuju karakteristična ostvarenja ljudskih grupa. Ford se fokusirao na kulturu kao na naučeno rešavanje problema, dok je Koen odredio determinantu potkultura kao “Ono šta ljudi čine zavisi od problema sa kojima se bore.” Kulturu svakako Brejk shvata kao vezivnu snagu koja spaja aktere, ali takođe stvara i elemente razjedinjenja.

Brejk se potom oslanja na klasno shvatanje potkultura, gde nagoveštava kako je kultura sredstvo dominantne klase za ozakonjivanje svoje kontrole nad podređenim slojevima, koje je istakao Svindžvud, a na tragu teorije o kulturnoj hegemoniji Gramšija. Nadalje, Brejk iznosi sledeći stav:

“Vrednosti i društvena značenja u ovim odnosima čine kulturu grupe. Mi smo formirani, i sami formiramo, serije društvenih odnosa neophodnih za reprodukciju naše društvene egzistencije. (…) identitet koji je sadržan u toj povezanosti društvenih odnosa i značenja, i kultura koja nam prenosi ta značenja istovremeno nam pomaže da shvatimo svet, ali i upravlja smerom našeg razvoja. (…) Mi sami sebe stvaramo, ali ograničeni određenim obrascima mogućnosti, nemamo slobodu ni u kakvom apsolutnom smislu, već serije izbora ograničenih određenim društvenim okvirima.”

Potom se oslanja na Marksa, koji tvrdi da ljudi sami svoju istoriju stvaraju, ali pod zatečenim okolnostima. Dominantna kultura per se za Brejka nije nešto što objektivno postoji u društvu, te se tvrdi da nijedan veći vrednosni sistem nikada nije sasvim homogen. Ovo ne poriče činjenicu da postoje dominantni vrednosni sistemi.

Brejk nadalje nagoveštava postojanje više kultura unutar jednog društvenog stratifikovanog sistema koji je složen. Potkulture on shvata kao niže pravce ovih većih kulturnih “konfiguracija”, kako ih on naziva. Potkulture za Brejka sadrže elemente klasne kulture (roditeljske kulture), ali isto nagoveštava i razlikovanje od iste, a za primer toga navodi hipi potkulturu – ona je imala progresivne elemente radničke klase, ali je istovremeno propagirala i devijantni način života. Čak i unutar same potkulture hipika, postoji vidno raslojavanje sa različitim vrednosnim sistemima. Hipi potkultura svakako nije jedina sa ovim karakteristikama.

U nastavku, Brejk pominje Daunsa, koji naglašava distinkciju između potkultura koje se javljaju kao pozitivan odgovor na više društvene zahteve (npr. profesionalne potkulture), i potkultura koje se javljaju kao negativan odgovor na iste stavove, kao što su delikventne potkulture.

Da bi se analiza svela na lakši nivo, potrebno je kreirati pojam koji obuhvata većinske interese potkultura i njihove karakteristike, te zato Brejk uvodi termin kulture mladih. Ovaj termin obuhvata više klasa i sve ispod tridesete godine života. Kultura bi bila struktura značenja koja akter usvaja.

Samu kulturu Brejk vidi kao nivelisanu na nivoe, gde se sadrže i procesi materijalne proizvodnje. Za Daunsa, sa druge strane, potkulture nastaju radi rešenja kolektivno doživljenih problema. Takođe, Dauns naglašava i razliku između potkultura nastalih unutar i izvan jednog društva.

Na egzistencijalnom nivou, potkultura je značajna zbog izgradnje ličnog identiteta. Klarki je naglasio dva aspekta potkulture na metodološkom nivou, gde jedan predstavlja empirijsku evidenciju, a drugi heurističku analizu značenja potkulture. Fišer je potkulturalizaciju video kao rezultat urbanizacije, kao posledicu slabljenja interpersonalnih veza u urbanom prostoru. On svoju tezu zasniva na postojanju zabavnih centara u metropolama, koja su stecišta gradskih otpadnika. Mnogobrojnost potkultura dovodi do regrutovanja novih članova koje je sve veće, kao i širenje unutar vladajuće kulture. Urbane potkulture su svakako posebna pojava vredna sociološkog istraživanja, sa svojevrsnim zimelovskim duhom metropole.

Nadalje, Brejk se bavi protivrečnostima vrednosti koje su dominantne, te prikazuje ideje Rodmana, Matcea i Sajksa, dok Jingera Brejk spominje zbog termina kontrakulture, koji označva vrednosti koje su u sukobu sa dominantnima. Na samom kraju ovog dela, Brejk stavlja naglasak na političku borbu manjinskih grupa sa sopstvenom potkulturom kao što su feministkinje i homoseksualci, na primer. Brejk takođe naglašava i Eriksonovu primedbu – „devijacija ima funkciju određenja i odbrane granica između onog što je u društvu dozvoljeno i onog što nije.“

POTKULTURA I STIL

Kulturna forma koja je sasvim uobičajena za potkulturu je svakako stil. Koen primećuje simboličku upotrebu stila referentnih grupa kao veoma bitan aspekt potkulture. Stil izražava stepen pripadnosti jednoj kulturi i označava članove potkulture, koji samom svojom pojavom napadaju dominantne vrednosti. Stil Brejk određuje kao komplementaciju tri elementa: imidža, pojave i žargona. Potom se oslanja na Tompsonovu tezu o poslodavcima koji se boje vrednosti dokolice, jer one predstavljaju direktnu kontratezu radu, kako bi bliže objasnio postojanje stila, kao otpora dominantnim formama.

Pominjući masovnu proizvodnju i brendirane artefakte, Brejk spominje i Brnsa, koji ukazuje na odstupanje od tradicionalnih klasnih određenja izražavanjem privrženosti ka tim artefaktima.

Kada se radi o potkulturi mladih, stil je preovlađujuća karakteristika. Brejk se oslanja potom na semiologiju De Sosira, pomoću koje bi se lakše mogla odrediti značenja određenih simbola koje neki stil odašilje. Stil u simboličkom domenu prevazilazi funkcije informativnosti i klasifikacije, te otvara prostor značenja i razumevanja subjektivnog značenja za samog aktera. Stil tako prikazuje kojoj simboličkoj grupi akter pripada, a istovremeno se uči kroz interakciju sa značajnim drugima.

Brejk navodi i Karterove stavove o simboličkoj odeći. Stil je na nivou potkulture stoga ujedno i žargon, jer se njime ističu sopstvena retorika i stavovi. Nastajanje novog stila i simbolike istog, Brejk smešta u preuzimanje predmeta sa već postojećeg tržišta artefakata. Ovo osvežava identitet grupe i razvija se međusobno prepoznavanje članova grupe. Vilis ovde navodi kako postoji homologija između predmeta, značenja i ponašanja u stilu.

POTKULTURA, DRUŠTVENA REALNOST I IDENTITET

Značenje stila za identitet Brejk naglašava na samom početku ovog dela, argumentujući da stil dozvoljava identitetu da se izrazi kroz smišljenu projekciju imidža ličnosti, a koja je navodno oslobođena klase i zanimanja. Pred akterom je na ovaj način postavljeno polje opredeljenja između različitih potkultura. Ulazak u samu potkulturu je ipak ograničen primarnom socijalizacijom, te prednostima klase i obrazovanja, kako svedoče empirijski podaci.

Potom, Brejk se osvrće na odnos potkulture i godina života, kome daje poseban značaj. Za sekundarnu socijalizaciju, godine adolescencije, kao i prelazak sa školovanja na posao, te iz slobode u brak, su krucijalni događaji. Na ovom mestu se oslanja na Bergera i Lukmana koji socijalizaciji daju primat u odnosu na sve ostalo, unutar navika i ponašanja koje ljudi praktikuju svakodnevno.

U odnosu devijantnosti i dominantnog morala, Brejk nadalje spominje stavove Daglasa i Skota, a nakon toga naglašava razliku između simboličkih univerzuma devijanata i dominantne kulture.  Za sam kraj ovog dela, Brejk iznosi sledeće stavove:

“Tako akteri, privučeni referentnim grupama potkulture, odabiru, u okviru parametara koje je postavila društvena struktura, one potkulture koje imaju atraktivan imidž i jasno rešenje za strukturne probleme. (…) potkulture su značajni činioci sekundarne socijalizacije. One upoznaju aktere sa vrednostima sveta koji se nalazi mimo sveta posla i škole. (…) Potkulture koje se suprotstavljaju ili prete simboličkom univerzumu smatraju da se moralni uzori, koji su upotrebljeni da objasne društvenu realnost, moraju razvijati i prilagođavati da bi se mogli nositi sa bilo kojom anomalijom. Potkulture teže da budu devijantne anomalije u okviru simboličkog univerzuma. One obično prihvataju njegovu definiciju realnosti, ali su bez obzira na to, anomalije u okviru njega.”

RAZVOJ ANALITIČKOG OKVIRA ZA PROUČAVANJE POTKULTURA

Na samom početku ovog dela, Brejk se oslanja na Bekerovu procesualnu analizu, koja se zasniva na nizu koraka, promena u ponašanju pojedinca i njegovih pogleda na svet. Zatim pominje De Lamatera, koji naglašava uzimanje u obzir sledeća četiri momenta: prirodu devijacije (razlikovanje devijanta od onog koji to nije), društvenu reakciju na devijanta, prirodnu istoriju devijanta i društvenu participaciju devijanta. Za proučavanje devijacije, De Lamater smatra da je potrebno obuhvatiti i poreklo devijantne uloge ili aktera i njegove razloge za to.

Međutim, najpoznatiji predlog za razmatranje potkultura potiče od Tajloretola i njegove analize u koju spadaju: Priroda potkulture (istorijski razvoj, stil i simbolika iste), društvena reakcija na potkulturu, sastavljanje prirodne istorije moralne karijere člana potkulture.

Brejk se potom osvrće na Glejzera i Štrausa, koji navode da je stepen spajanja identifikacije bitan zbog toga što pripadnost potkulturi može biti i delimična i potpuna. U nastavku, Brejk razmatra razloge za (ne)aktivnost radnika u potkulturama i navodi:

“Jedan od razloga zbog kojeg je većina pripadnika radne snage pasivna jeste u tome što dok možda u krajnjoj liniji ne mogu mnogo da dobiju od vladajuće društveno-ekonomske strukture, oni su u nju toliko uložili da mogu mnogo da izgube ako dođe do iznenadnog rušenja tog sistema. Ovo nam pomaže da shvatimo zašto većina mladih ljudi prolazi kroz adolescentno doba bez nekog posebno dugotrajnog i izrazito devijantnog ponašanja. Oni su u vladajući sistem uložili značajan deo sebe, i zbog svoje neposredne situacije ne bi imali nikakve koristi da od njega otvoreno odstupaju ili da mu se snažno odupiru.”

Potom se oslanja na Jangovu tvrdnju koja glasi da devijantno ponašanje nije besmislena patologija.

OMLADINA POSTAJE DRUŠTVENI PROBLEM – RAZVOJ POTKULTURA KAO POJAM U DELIKVENCIJI I USPON KULTURE MLADIH

Ovo je poslednji deo Brejkovog teksta, u kom on naglašava problem kako različiti oblici kulturnog pluraliteta mogu da koegzistiraju. Ovaj pluralitet ne označava jednak pristup političkoj moći. Uzimajući za primer SAD, Brejk se oslanja na Kajlovu analizu džez potkultura – egzogene imigrantske potkulture svakako jesu doprinele da pluralitet u SAD-u bude najsloženiji na svetu, što je imalo posledice u razvoju endogenih potkultura.

Nadalje, Brejk zaključuje kako sama omladina nije problem, iako se određene potkulture mladih klasifikuju kao problematične. Ovaj moment Brejk opravdava činjenicom da se mladi nalaze na udaru stručnih, obrazovnih i ekonomskih promena u određenim istorijskim epohama, te ih doživljavaju i generacijski.

Koen je razlikovao tri nivoa analize potkultura: istorijski, podsistemi i aktuelne transformacije, te način na koji potkulturu doživljavaju njeni nosioci i pristalice. On dalje tvrdi da je rešenje koje potkultura nudi nužno imaginarno, odnosno da je to ideološki pokušaj magičnog rešavanja stvarnih odnosa koji su drugim putem nerešivi. Brejk u daljem tekstu navodi tri oblika pobune koja su podobna za mlade – delikvencija, radikalizam i boemski život, a koje je postavio Matca.

Na tom tragu, Brejk proučavanje omladine deli na četiri glavne oblasti:

Pristojna omladina – neučestvovanje ni u jednoj grupi tinejdžera

Delikventna omladina – tinejdžeri odražavaju klasnu kulturu svojih roditelja (Bernard)

Kulturni pobunjenici – sklonosti ka učestvovanju u potkulturama koje se nalaze na rubu boemske tradicije

Politički militantna omladina – stvaranje frakcija političkih grupa ili širokih masovnih pokreta  i ovo mogu biti etničke grupe, pacifisti, studentske grupe, političke stranke.

Rezime koji Brejk daje svom tekstu govori kako je pokazano da je studija o potkulturama korisna, jer pruža na uvid konkretne funkcije kolektivne devijacije. U ovom tekstu, Brejk je izložio pet osnovnih karakteristika potkultura:

– Nuđenje rešenja za određene strukturne probleme

– Nuđenje kulture iz koje se izdvajaju određeni elementi poput stila, vrednosti, ideologija i načina života

– Alternativni oblik društvene realnosti je doživljen kao ukorenjen u klasnoj kulturi, ali ga posreduje susedstvo, a prenose mas-mediji

– Pružanje načina osmišljavanja slobodnog vremena

Ponuda pojedincu rešenja za određene egzistencijalne dileme i stvaranje identiteta mimo posla i škole

Nadalje, Brejk se fokusirao na struktural-funkcionalistički model analize ovog problema, gde spominje Parsonsovu karakterizaciju SAD-a kao najadekvatnijeg primera za analizu.

Potkultura obuhvata materijalnu i ideološku dimenziju. Očigledno je da se sve kulture ne bave uzrastima, a ipak mladima potkulture najviše pomažu da se nose ujedno i sa strukturnim i sa individualnim problemima.

Brejk svoj tekst završava sledećim rečima: „Može se eksperimentisati sa identitetima i idejama, i razmatrati mogućnost za društvenu promenu. Potkulture izražavaju bunt, i obično ne više od toga. Ali, one sadrže seme radikalnije nesloge, koje može buknuti u borbu opasnu za društvo. To je ono što moralni dušebrižnici predosećaju. Kada ovaj otpor ima moralnu oštrinu, on ugrožava hegemoniju države. Reakcija je vapaj za zakonom i redom, i dokle god se taj otpor može svesti na socijalni problem, ili adolescentnu fazu, može se uspešno odstraniti iz društva odraslih.”

Subkulture su veoma bitan deo modernih i postmodernih društava, jer prekidaju tabue, napadaju konzervativne i druge ideološke vrednosti, te otvaraju vrata značaju pojedinca i grupe u društvu. One su veoma značajno analitičko oruđe za sociologiju, pogotovu za društva koja imaju specifične potkulture.

LITERATURA

Brake, M. (1980) Sociology of Youth Culture and Youth Subcultures: Sex, Drugs and Rock n Roll?, Routledge, London, Prevod: Vanja Vlajić

Autorka: Isidora Pejakov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *