PORTRETI PAPA KOD RAFAELA I TICIJANA (DRUGI DEO)

Ticijan (Tiziano Vecelli ili Tiziano Vecellio 14888/ 1490-1576) bio je italijanski slikar XVI veka.  Bio je jedan od najsvestranijih italijanskih slikara, jednako vešt sa portretima, pejzažima, panelima sa mitološkim i religijskim temama. NJegove metode slikanja, naročito u primeni i korišćenju boja, su izvršile veliki uticaj ne samo na slikare italijanske renesanse već i na potonje slikare zapadne umetnosti. Udario je temelje modernoj portretnoj umetnosti, jer je slikajući Habzburške vladare utemeljio obrasce prikazivanja koji su se poštovali sve do XIX veka. Jedan od tih Ticijanovih obrazaca je konjanički portret, zatim lovački portet, portret vladara u stojećem stavu i porterte u sedećem stavu.

Ticijan je uradio prvi portret Pavla III (1534-1549). Promenio je već ustanovljeni format portreta papa i visokih prelata, koje su ranije slikali renesansni slikari, poput Rafaela.

pavcPapa Pavle III (1468-1549; rodjen Alesandro Farneze), došao je do papskog trona 1527, u vreme neizvesnosti u katoličkoj crkvi. Bio je značajan pokrovitelj umetnosti i umetnika. Težio je da unapredi moć i sudbinu svoje porodice. Kada je došao na papski tron, suočio se sa protestanizmom, te je sazvao devet uglednih prelata 1), kako bi ga obaveštavali o procesu reformacije. Car Karlo V je odlučio da maksimalno uguši protestantizam pa je zato u Vormsu sklopljen savez sa papskim izaslanikom Alesandrom Farnese. Papa je pristao da pomogne u ratu protiv nemačkih prinčeva, medjutim nisu mogli da uguše protestantsku reformaciju. 1537 je izdao papa tri dokumenta: The bulls Sublimus Dei , Altituda divini consolii, Pastorale officium.

Bilo je dobro poznato da je papa Pavle III primenjivao malo ili nimalo verske propise u svom ponašanju. Za njega, kao i za mnoge od njegovih prethodnika, verska karijera je bila samo prilika za samoobogaćivanje. On je imao vanbračnu ženu i sa njom imao  četvoro dece. Svoje unuke je postavio za kardinale i on je sakupio veliko lično bogatstvo od crkvenih poreza i drugih davanja. Ticijan ga je tako i predstavio : kao čoveka čija je glava okrenuta na jednu stranu, a glava na drugu. Dakle, kao kontradiktornu osobu koja zloupotrebljava svoj položaj.

Radeći na portretu pape Pavla III, Ticijan prati starijeg učitelja u nekim aspektima naglašavajući godine papa, te ga prikazuje naturalistički, ali Ticijan ide dalje: dok Rafael na portretu prikazuje papu u meditativnoj fazi, dakle, naglašava i akcentuje papino trenutačno stanje u kom je prepušten samom sebi, Ticijan predstavlja  papu kao oličenje ideala vlasti, moći, ali i papu kao jednog starog i razočaranog čoveka. Crte lica teže da pokažu i fizičku starost ali i visoko inteligentnu ličnost pape. Početna tačka za ovaj portret bio je Rafaelov portret Julija II. Naime, kao i na papi Juliju, tako i na papi Pavlu iščitavamo prohujalo vreme, starost koja je simbol ovih subjekata koji se nalaze na papskom tronu, ali isto tako i energiju i autoritet. Ticijanov subjekt kao i Rafaelov sedi na papskoj stolici čiji se naslon ni ne vidi od masivne figure pape Pavla. Mnogo je jednostavnija i svedenija. Druga ručka se čak i jedva vidi. Samo tri četvrtine figure je prikazano koje su okrenute blago u levu stranu, s tim što papa Julije gleda preda se, u odredjenu tačku na podu, koja se nalazi van okvira našeg vidokruga, a papa Pavle gleda tačno u posmatrača umetničkog dela, odnosno u nas. Subjekat prvog panela drži maramicu u desnoj ruci, a levom drži ručku stolice, dok subjekat drugog panela drži torbu koja je u istoj boji kao i papska odora.

Bore na čelu, oko očiju, usana i teški, veliki podočnjaci i „opušteni“ obrazi ukazuju na iskustvo, starost i mudrost pape. U funkiciji starosti, Ticijan slika papinu kosu koja je, može se videti još uvek ne seda, ali tanka, te i bradu koja je dugačka, i takodje, na nekim mestima seda. Po teksturi brade, može se zaključiti takodje, o čoveku u poodmaklim godinama. To je brada koja je dugo puštana, nije oblikovana, a dlačice „štrče“ na sve strane, nije uredna i sredjena kao kod pape Julija. Oči su širom otvorene, gledaju pravo u posmatrača, usta nisu savijena na dole kao kod Rafaelovog subjekta. Opuštena su i zatvorena, „dopunjuju“ pogled koji nam govori da je papa razočaran.

fotorcreatedhu

I papa Pavle III nosi crvenu papsku odoru. Medjutim, ukoliko se malo više zagledamo u ove portrete, primetićemo da su ove odore i te kako u funkciji prikazivanja datih papskih ličnosti. Na koji način? Naizgled, ova teza se može učiniti sasvim kontradiktorna. Pre svega, ove odore iako su iste, dosta se i razlikuju kao i portretisani subjekti koji ih nose. Papa Julije koji je prikazan kao skrušena, meditativna figura, koja je zamišljena nosi odoru koja je i svetlija i po kroju uža od odore koju nosi papa Pavle. NJegova odora je tamnija, veća i šira, a sam subjekat je prikazan kao donekle tužna i ostarela figura. Na koji način se može ova teza detaljnije pojasniti? Ukoliko obratimo, pak još više pažnje na donji, beli  sloj odeće kod datih figura, primetićemo da je taj deo papi Pavlu dosta velik. Naime, rukavi papi Juliju idu tik uz ruku, fino se zakopčavaju, čak se i desnoj ruci, koja drži maramicu vidi i zglob. A sa druge strane, papi Pavlu, rukavi su prikazani kao hiberbolisano ogromni, te su čak i na krajevima podvrnuti, a uzgred, jedan deo desne ruke je prekriven. Dakle, može se izvesti i jedan sasvim neočekivani zaključak sa psihološkog stanovišta, a to je da je papa Julije II, iako deluje smerno i mirnije, prikazan kao dominantnija figura u odnosu na papu Pavla III koji kao da se skriva ispod odeće, kako bi se zaštitio.

Ukoliko obratimo pažnju i na detalje, zapazićemo da, ono što je zajedničko portretisanim subjektima jeste prstenje koje obojica nose. Papa Julije nosi šest. Oni su od dijamanta, rubina, smaragda, a takvo prstenje može imati kraljevsko i sveštensko značenje. Oni su bili simboli braka, vernosti, a prsten biskupa označava zapečaćenu sudbinu i simboličan brak sa crkvom. Oni takodje služe kao znak vernosti. Boje dragulja na desnoj ruci su povezani sa teološkim vrlinama: bela za veru, zelena za nadu, crvena za milosrdje.

Izmedju 1543. i 1546. Ticijan je naslikao nekoliko portreta Pape Pavla III. Na portretima njegova savijena figura je uvaljena u papsku tapaciranu stolicu u crvenom somotu. Tri četvrtine figure je okrenuto u levo. Obučen je u liturgijsko odelo: the rochette- bela naborana tunika pokrivena mozzetom, crvenim somotskim ogrtačem. Leva ruka mu se odmara na zaobljenoj ručki, a desna je u krilu. Na nekim ranijim portretima kao na ovom na kom smo analizirali, njegova ruka delimično prekriva torbu koja ukazuje na eleganciju i na poziciju pape. Što se same kompozicije sedeće figure tiče, razlike postoje, na ranijem portretu izraz je energičniji, vrat je manje utonuo, a oči se više cakle i pogled je više prodorniji. Brada se takodje razlikuje. Ranije je bila u obliku dijamanta podšišana, kasnije je bezoblična. Na kasnijim portretima papa izgleda starije i nema kapu.

280px-tizian_068Portret pape Pavla III sa unucima: kardinalom Aleksandrom Farneze i princom Otaviom Farneze je trostruki portret. To nije Ticijanov izum, već Rafaelov. Rafael radi portret Lava X sa rodjacima, Djulijem Medičijim i Luidjijem De Rosijem. Medjutim, Ticijan je promenio kompozicionu shemu te slike. On prikazuje tri ličnosti u punoj veličini, što je bio format rezervisan za pape ili prinčeve. Kombinuje podredjenost i koordinaciju. Dok su kod Rafaela oba kardinala u pozadini, Ticijan Otavia pomera u plan koji je nešto ispred plana u kome je papa. Papa ovde takodje sedi, ali je malo povučen, što doprinosi psihološkoj napetosti, a Otavio je u prvom planu slike. Ticijanova kompozicija uvodi element fizičke aktivnosti i emocionalne tenzije, do sada nevidjene u portretnom slikarstu. Otavio je trebalo da nasledi papinog sina koji je ubijen. Medjutim, stvorilo se niz poteškoća u koje su se umešali Francuzi i Karlo V oko ovih oblasti koje je papa želeo da vrati papskoj državi.  Papa je otkrio da Otavio radi zakulisane radnje i to ga je veoma pogodilo. Slika je, stoga, prvorazredni istorijski fakat. Cela kompoziciona shema govori o tome da nešto nije u redu. Otud i podozrivi papin pogled. Postavka ove tri ličnosti pokazuje da je Ticijan uočio poremećaje u porodici Farneze. Tako dok kardinal Alesandro ostaje hladno povučen, mirno gledajući u posmatrača, papa gleda u mladog Otavia sa dubokim nepoverenjem. Sam Otavio papi prilazi sa ulizivačkom naklonošću, pokretom istovremeno nategnutim i elastičnim.

Dakle, nailazimo opet na izvesne sličnosti izmedju Rafaela i Ticijana, ali i na izvesne razlike. Kao što smo prikazali, na ovom panelu, kao i kod Rafaela imamo odnos i dejstvo tri figure. Medjutim, kod Rafaela imamo tri četvrtine prikaza date figure, dok kod Ticijana imamo cele figure koje dejstvuju. Dešavanje date radne je pomereno u desnu strane slike. Dok kod Rafaela, papa Lav gleda u levu stranu, ovde papa Pavle gleda u desnu i to u objekat gledanja koji je nama vidljiv, u njegovog rodjaka koji mu se klanja. NJegov nećak Alesandro je kao Luidji kod Rafaela. Oni gledaju u posmatrače umetničkog dela, dakle u nas. Kao Djuliamo je okrenut u desno, ali i kao Luidji, drži stolicu pape, što nam ukazuje na intimnost pape i date portretisane figure.

Otavio kao da želi da klekne da poljubi papine noge, što je način da se papa pozdravi: osoba će učiniti tri kratka luka, pa će pozdraviti papu nakon čega ide ljubljenje papinih stopala. Ticijan ukazuje na ovaj ceremonijalni korak koji papa ne želi da se dogodi pokazujući papinu nogu  i njegovu cipelu sa ukrašenim krstom koju gura ispod odeće.

Papa Pavle papstvo vidi kao sredstvo za konsolidaciju, dakle za utvrdjivanje stava svoje porodice. Panel sadrži suptilne naznake kontradikcije u karakteru pape, i akcentuje složene psihološke dinamike izme u tri muškarca. Portret prikazuje napetost, duboka crvena pozadina uspostavlja anksioznu atmosferu i nelagodan odnos izmedju pape i njegovih rodjaka. Papa je stara, bolesna figura i gleda na Otavia na optuživački način. NJegova kapa prekriva njegovu ćelavost, ali znaci starosti su tu: dug nos, izborano lice, tamne oči, povijena ramena i duga brada. Ovu činjenicu pojačava i sat koji se nalazi pored njega, koji služi kao memento mori i podsetnik da vreme ističe. Ipak, Pavle zadržava elemente snažne figure. Slika je postavljena tako da, iako je Pavle u nisko pozicionirano poziciji, figure dvaju kardinala su ipak podredjenije u odnosu na njegovu autoritativnu ličnost.

kjgkj

Platno je dramatično podeljeno na dva dela. Dijagonalne linije odvajaju panel po boji i tonu. Donji deo – dominiraju svetli crveni i beli pigmenti; braon i beli u gornjem delu sa desne strane. Ova podela je obeležena dijagonalno od gornje ivice zavese do Otaviovog kolena u srednjem delu. Drugi eho boja i dezena uključuju crvenu boju Pavlove odore od somota, Alesandrovu odeću i stolnjak na stolu. Efekat se može opisati kao snaga simfonijskog kolorita, ali isto tako i podeljenost figura i funkcija kolorita u službi i funkciji date radnje: Alesandar je na papinoj strani i prikazana je intimnost izmedju njih dvojice, a sa druge strne, Otavio je na izvestan način udanjen od njih dvojice.

Stoga, nakon analize ova četiri portreta, nameću se izvesni zaključci. Očigledno je da postoje izvesne sličnosti i izvesne razlike izmedju portreta papa kod Rafaela i Ticijana, kako izmedju portreta pojedinačnih figura, tako i izmedju portreta piramidalne kostrukcije, odnosno, izmedju portreta papa na kojima su one prikazane kao dominantnije figure, superiornije u odnosu na dve podredjene muške figure. Iako je Ticijan imao svoga prethodnika i učitelja, Rafaela, na kog je mogao da se ugleda, uočavaju se i odredjene odlike, tj. karakteristike po kojima je Ticijan prepoznatljiv. Tako, videli smo, primera radi, još jednom, da se što se kompozicija portreta tiče i rasporeda figura, ova četiri portreta su slična, ali postoje i mnoge razlike koje ih čine posebnima, kao što smo i naveli, primerice, ekpsresivnost pape Julija II i Pavla III. Dakle, upravo zahvaljujući datim i sličnostima, i razlikama, ovi portreti se dopunjuju i omogućavaju komparaciju koja ističe njihove odlike i karakteristike po kojima su tako posebni i omogućavaju iščitavanje karakteristika jednog slikara kroz dela drugog.

Ovde možete pročitati prvi deo teksta

Autorka: Vesna Kojašević

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Crkveni velikodostojnici

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *