Politička i egzistencijalna dvojba

Kada govorimo o demokratiji, retko kome pada na pamet pojam pluralizma, odnosno uključivanja više ili svih relevantnih faktora u proces odlučivanja. Primera radi, monografija dvojice uglednih političkih ekonomista naslovljena Zašto narodi propadaju ukazuje da su inkluzivne institucije ključ za napredak kako društva, tako i čitavih civilizacija. Jedno od upitno najnaprednijih društava današnjice, Sjedinjene Američke Države, predstavlja odličan primer. Iako su njene demokratske mehanizme danas u velikoj meri progutali levijatani krupnog kapitala, pojedinac je i dalje suočen sa plejadom mogućnosti na svakodnevnom nivou. Ipak, kada je američki izborni sistem posredi, na iznenađenje stanovnika Evrope, Amerikanci već vekovima biraju između samo dve stranke: Demokratske i Republikanske. Ne ulazeći u istoriju izbornog sistema i složene stranačke izbore koji prethode predsedničkim, valja istaći prikladnu simboliku ovakvog izbora: neki od najslobodnijih pojedinaca na svetu svakih cirka pola decenije bivaju svedeni na samo dve opcije. Naravno, ovaj politički uzak izbor je samo privid, kao što su privid izborni i ontološko-izborni sistemi balkanskih naroda, Srba pogotovu.

Kao srpski birači navikli smo da broj opcija koje nam se nudi bezmalo na svake dve godine brojimo u desetinama. Ipak, naše istočne komšije Bugari (ko je radoznao neka izgugla: „bugarski voz“) pravi su šampioni višestranačja. Na predsedničkim i lokalnim izborima pre sedam godina glasački listić se u većini opština, pa i u gradu Sofiji, merio u metrima usled broja opcija koje su bile ponuđene. Kako Balkan nije poznat kao slika i prilika demokratije i ekonomskog prosperiteta, zaključujemo da povećanje izbornih opcija ne dovodi nužno do povećanja kvaliteta onoga što se stavlja pred birača. Termim „birač“ ne treba razumeti usko u kontekstu politike, jer svaki čovek svakoga dana donosi odluke. Najpoznatiji književni izbirač bi svakako bio Šekspirov Hamlet iz istoimene tragedije, koji se vagajući između patnje i odlučnog delanja ne odlučuje ni za jedno ni za drugo i skonča rastrgnut između ova dva izbora. Vredi zamisliti Hamleta danas kako nosi izborni listić iza paravana i véća koga da zaokruži sve do zatvaranja izbornog mesta, a onda isučenom hemijskom olovkom otrovnog vrha nasrne na članove izborne komisije na biračkom mestu Mrduša Donja.

Dok je birač Hamletović više komičan nego tragičan junak, ostatku srpskog roda omča pluralizma oličenog u glasačkom listiću izmamljuje sve osim osmeha. Lažni pluralizam koji danas živimo i za koji smo se, ironije li, borili ne tako davno, samo je tu da zamaskira našu istorijsku raspolućenost. Zaista, srpski narod je tokom istorije iskazao neverovatnu sklonost ka podelama i što je najstrašnije, čini se da je on patološki zaljubljen u njih. Inicijalni pritisak da izabiramo se donekle može pripisati geopolitici, ali vremenom smo počeli da izmišljamo podele tamo gde potrebe za njima objektivno nije bilo. Razvili smo Stokholski sindrom bipolarnog pogleda na svet.

Sveti Sava jeste morao da balansira između Zapada i Istoka, ali čemu pobogu podela na Karađorđeviće i Obrenoviće? Obe dinastije su srpske, vladavine im se nisu preklapale i svaka je obeležila jedan deo nacionalne istorije; zar je toliko neophodno da ih suprotstavljamo kada možemo da ih jednostavno uporedimo. Slično je i sa partizanima i četnicima: jeste, svaka zemlja porobljene Evrope je imala nekoliko oslobodilačkih pokreta i da, oni jesu bili međusobno zaraćeni, ali zašto te podele i dan-danas polute srpski narod. Navijačka rivalstva na nož i lokal-patriotizam ni ne treba pominjati, dosad je već jasno koliko volimo da sopstveno nacionalno postojanje posmatramo kao izbor između dve opcije, odnosno kao večitu dvojbu.

Kao narod smo dosta propatili zbog ovakve samonametnute slike crno-belog sveta. U eri kada otkrivamo zapadni koncept individualne slobode, ovo breme je sa nivoa nacije spalo na nivo pojedinca i umnogome doprinosi teskobi koju svaki dan osećamo, ali ne umemo najbolje da definišemo. U životu, za razliku od slatke opsene izbora, nema lažnog pluralizma da nas sakrije od egzistencijanih pitanja koja su sirotog Hamleta oterala u ludilo, isprva patvoreno, ali naposletku i te kako stvarno. Čoveku je žarko potrebna ova iluzija koju prosečni Amerikanac sreće među rafovima supermarketa gde bira best buy omekšivač i oseća se moćno jer je nasamario proizvođače, a oni su zapravo ti koju su zaveli njega. Iluzije naših elita su naspram američkih poput specijalnih efekata antičkog grčkog pozorišta naspram holivudskih blokbastera: morate biti natprosečno priprosti i naivni da bi u njih poverovali.

Srbi jesu štošta, ali svakako nisu kolektivno glupi. Mi samo želimo da raskinemo okove prastarih dvojbi, ali moramo biti sigurni da je laža koja nam se servira zauzvrat podjednako slasna ili možemo da flipnemo kao Hamlet. Treća alternativa bi ponajviše priličila duhu hajdučije prohujalih vremena: da priznamo da je svet siv, prihvatimo ga kao takvog i dvojbu svedemo na jedan jedini (logičan) izbor: sopstveni život. O koncu svega, na biračkom listiću se izabira samo jedna lista, tu je barem politika saglasna sa stvarnošću, a valjda smo sami sebi preči od slatkorečivih lica s bilborda.

Autor: Stefan Pajović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *