Pol Gogen – razbijanje tabua

 „Ono za čim najviše žudim jeste da odem iz Pariza,
 koji je prava džungla za siromašnog čoveka.
 Ugled mog umetničkog imena raste svakog dana ali
 ja i dalje ostajem koji put po tri dana da ne jedem,
 što ne uništava samo moje zdravlje već i moju energiju.
 Ovo poslednje hoću da povratim i odlazim u Panamu da živim kao divljak.
 Nosim boje i četkice i prekaliću se daleko od svih ljudi.
 Jednako ću patiti zbog odsustva porodice,
 ali ću se osloboditi tog prosjaštva kog se gadim."

(Bez datuma, početak aprila 1887. Pariz)

Pol Gogen ovim rečima, u pismu svojoj ženi Meti, prenosi iz dubine svoje duše nezaustavljivu želju da ode daleko iz civilizacije. Ta želja u njemu nije nastala slučajno. Kao i Pol Sezan, Van Gog i Pol Gogen je osećao stege imresionizma, a naročito akademizma, kako sputavaju njegovo viđenje prirode. Ova tri predstavnika postimpresionizma više nisu želela da budu samo „oruđe“ koje beleži vizuelne senzacije. Težili su da svojim slikama daju nove metode likovnog izražavanja kojima će saopštavati njihove lične doživljaje sveta oko sebe.

Pol Gogen je možda više nego ijedan drugi umetnik 19. veka postao oličenje umetnika kao pobunjenika protiv društva. Pobuna je iznenada nastupila u njegovom životu i obuzela celo njegovo biće. Ispunjen nedefinisanim mogućostima da postane veliki slikar, koje je osećao da nosi u sebi, Gogen se 1887. godine uputio na daleku plovidbu preko mora. Ovo putovanje je bilo prvo od takozvanih „egzotičnih eksperimenata“, sa odredištem u Panami i na Martiniku. Gogen verovatno nije mogao zamisliti značaj njegove hrabrosti za odlazak u jedan takav eksperiment, koji će srušiti dotadašnje tabue u evropskoj umetnosti. Tabu (kod primitivnih naroda označavao je zabranu koja se stavlja na neki predmet, rad, reč…) je reč koja potiče iz maorskog jezika. Maorski jezik pripada tahićanskoj podgrupi polinezijskih jezika. Upravo će Tahiti i Polinezija biti tabu tema u evropskoj kulturnoj javnosti 19. veka, koju je posvećeno, svim svojim bićem proučavao Pol Gogen.

U drugoj polovini 19. kao nastavak na klasicizam, razvija se novi stil u evropskoj umetnosti nazvan akademizam. Ovaj stil je svoje izorište pronalazio u antici i renesansi, a tehnički ideal kojem je težio je dovršenost slike i njena savršena glatkoća. Akademisti su uglavnom birali teme iz mitologije i istorije, koje su kombinovali sa pejzažom, portretom i mrtvom prirodom. Najveći prestiž za umetnike akademizma predstavljalo je izlaganje na Salonu. Salon je akademska izložba, koja se održavala svake godine od 1737.  u Parizu u Apolonovom salonu u Luvru. Međutim, nakon 1874. javljaju se protivnici akademizma, naročito iz redova avangarde, počevši sa umetnicima impresionizma, nakon njih postimpresionizma i simbolizma. Kao jedan od najjačih protivnika akademizma ističe se Pol Gogen.

On je smatrao akademizam za reakcionarnu umetnost koja koči kreativne promene, prigovarao im je na konzervativnom mišljenju o umetnosti, u kojoj se odlazilo sve dalje od života, a ideal je predstavljalo samo puko ponavljanje primera iz prošlosti bez stvaralačkog pristupa.

Odlazeći od tako ograničavajuće evropske kulture, a oduševljen Martinikom, kao rajem na zemlji, Pol Gogen je odlučio da se tu nastani i započne seriju slika inspirisanu živopisnim bojama koje su isijavale svojom toplinom. Ali težak fizički rad na koji je bio primoran u Panami je uzeo svoj danak i Gogen posle četiri meseca biva prisiljen na povratak u Evropu. Taj put povratka imao je za cilj i da se njegova dela nastala daleko od civilizacije predstave evropskoj publici. Pohod na evropsku publiku i Gogenova želja da je osvoji svojim novim slikarstvom, bio je omogućen zahvaljujući Diran-Rielu, francuskom galeristi. On je prvi ponudio Gogenu samostalnu izložbu, ali je bilo na umetniku da obezbedi potpunu podršku medija i da pozove adekvatnu publiku.

unnamed-3
POL GOGEN – TAHIĆANKE NA PLAŽI

Po mišljenju umetničke kritike i publike Pariza sva Gogenova dela nastala na tajanstvenom tlu Tahitija tražila su dodatna objašnjenja. Nastao je jedan veliki jaz i odbacivanje Gogenovih dela, kritičari su postavljali pitanja da li iko razume simbolizam. Podrugljivo su govorili da ako neko želi da zabavi svoju decu može da ih pošalje na Gogenovu izložbu. Ona će se zabaviti pred bojenim slikama na kojima su prikazane četvoruke ženke opružene po bilijarskim ćilimima, gde je još sve to dodatno ukrašeno urođeničkim rečima. Gogen je bio revoltiran ovakvim nestručnim kritikama i pitao se da li su njegova dela suviše jednostavna za Parižane, tako umne i prefinjene. Na njihove napade o nepoznavanju perspektive, greškama u gledanju, nerazumevanju pre svega zakona prirode, on je odlučio da odgovori i zapita ih da li su oni očekivali da im prikaže izmišljeni Tahiti nalik na Pariz, sav uređen i uglancan? Kritikovao ih je kako mogu da nazivaju greškom ono što je nastalo dubokim promišljanjem, logičkom dedukcijom koju je crpeo iz sebe, a ne iz materijalističkih teorija koje su stvorili pariski buržuji. Ali nisu baš svi kritičari i članovi publike ostali ravnodušni pred Gogenovim platnima. Ona su postala simbol umetnikove ličnosti koji se svojim slikarstvom hrabro suprostavio svim tradicijama. To je iskazao i u svom dnevniku „Zapisi civilizovanog divljaka“ u kojem govori kako je slikarstvo teško, ali da će pogaziti pravila sa obe noge i biće kamenovan. Nekolicina likovnih kritičara je smatrala da Gogen nije više mladi buntovnik, koji može sebi da dozvoli odbijanje kritike kao u ranijim fazama njegove karijere. Ali on nije mnogo mario za mišljenje kritičara. On je želeo da izazove reakciju i bio je zadovoljan što mu je namera bila ispunjena. Sve što se o njemu pisalo, govorilo, šaputalo, ispunjavalo ga je snažnom samouverenošću. Za njega je bilo najvažnije da je njegova izložba imala po nekima ogroman umetnički uspeh, a da je sa druge strane kod nekih pobudila čak bes i ljubomoru. Određena štampa se odnosila prema njemu kao nikada ni prema kome, tj. razborito i pohvalno. Osećao je da trenutno kod mnogih važi za najvećeg modernog slikara.

unnamed-5Tako sa Gogenom otkrivamo začetke modernog primitivizma, želju da se dođe do posebnog izraza očišćenog od zapadne tradicije, a praćenim povratkom elementranim istinama praistorijskog čoveka. Magijsku privlačnost koju su posedovala tropska ostrva za Gogena, uočavamo već u toku njegovog rada na prvim delima po povratku sa Martinika u Pont-Aven. Ova dela se sa svojim snažnim koloritom izdvajaju iz uobičajenog i dotadašnjeg doživljaja deskriptivne boje. U toku 1988. godine nastaju Gogenova dela koja nose u sebi iskaz o boji kao izražajnom cilju po sebi, a ne nečemu što samo predstavlja određenu pojavu iz vizuelnog sveta.

I sam Gogen je osećao sve jaču snagu svojih uverenja i moći koju su posedovale njegove reči. Znao je da je predodređen da donese promene u svetu slikarstva i nije ga brinuo njegov položaj neshvaćenog umetnika koji traga i ne može da pronađe. On zapisuje svoja predviđanja „Nije važno, šta god da se dogodi, kažem vam da ću stići da uradim prvorazredne stvari, ja to znam i videćemo. Vi dobro znate da sam, u umetnosti, ja uvek u pravu, u osnovi“.

Ali potraga još uvek nije bila gotova. Gogen nije osetio mir i spokojstvo u svojoj duši, morao je krenuti dalje, na svoje poslednje putovanje konačnog odlaska. Govorio je kako ga ništa neće sprečiti da ode i da će to biti zauvek. Osećao je da nema više ničega za njega u Evropi, nije bilo nade za ponovno okupljanje njegove porodice, i nije više imao snage za borbu za opstanak u nesigurnim vremenima. Sve se činilo tako nedostižno lepote Tahitija i njegove tople klime, nežne atmosfere. Iako naizgled može da se čini kao obmana Gogenovo uverenje da će daleko od civilizacije otkriti iskrenost i snagu primitivica, ipak je upravo to njegovo uverenje bilo konačan podsticaj na odlazak iz Francuske 1895. godine opet na Tahiti i nakon toga na daleka Markiška ostrva.

Vođen velikom hrabrošću Gogen je dozvolio sebi da se otisne u svet iz njegovih snova, koji bi mogao da mu pruži utočište i malo slobode. Malo te neophodne slobode za stvaraoca, koji ne želi da bude pod stegama realnosti surovog života, stegama koje iziskuju žrtvovanje umetnosti. Naravno, ni sam Gogen nije uvek bio apsolutno uveren u uspeh, postojala je sumnja u njemu i pitao se hoće li uspeti da pronađe neki trag te prošlosti, tako tajanstvene. Hoće li pronaći drevno ognjište, podstaći vatru sred sveg tog pepela. I sve to sam, bez ikakvog oslonca. U rečima Pola Gogena postoji zrno sveobuhvatne istine, suštinske čežnje za mestom gde bi bilo moguće samo stvarati i živeti od kreativne energije. „Hoću tamo da zaboravim svo zlo prošlosti i da umrem sasvim nepoznat, slobodan da slikam bez ikakve slave za druge… U umetnosti stanje duše u kom se nalazimo čini tri četvrtine posla; treba ga dakle negovati ako se želi napraviti nešto veliko i trajno“.

pol_gogen_vairumati

Koliko je Gogen bio spreman da u svom delu sublimira različite uticaje, u istoj meri je eksperimentisao u različitim likovnim izrazima: slikarstvu, crtanju, akvarelu, vajarstvu, keramici i grafičkim tehnikama kao što su monotipija i drvorez. Sve se to nalazi isprepleteno i na njegovim platnima.

Ona su satkana od toliko različitih uticaja koja su se pretapala iz jednog oblika u drugi, dobijala nijanse, uvek originalne i nove. Boja je za Gogena posedovala dubok jezik, tako tajanstven, jezik sna. Uz pomoću nje uspevao je da proizvede jedan poseban utisak koji proističe iz određenog rasporeda boja, svetlosti, senki. To je ono što bismo nazvali muzikom slike.

Gogen je uvek težio da otkrije postoji li pravi način da se stvori lepo? Tačan odgovor nije postojao ali je jedno po njemu bilo sigurno da je uvek moguće naći duhovnu hranu u primitivnim umetnostima, a u umetnostima razvijene civilizacije, ništa, osim ponavljanja. I kada se činilo da je u svojoj fantastičnoj viziji Pacifika Gogen konačno pronašao svoj san o praiskonskome i nedirnutome, san o jednom udaljenom mestu uhvaćenom u vremenu u kojem vlada savršeni mir, da se kontinuirana potraga za mistkim rajem završila, bolovi izazvani sifilisom pretvorili su mu život u noćnu moru.

Ako je u Gogenu još i bilo želje za povratak u Pariz, pismo koje mu je uputio prijatelj Daniel de Monfrid nagnalo ga je da odustane od te zamisli. Prijatelj mu poručuje:
„…Vi se ne smete vratiti. Ovde Vas prati glas velikog pokojnika… Ušli ste u istoriju umetnosti.“

Gogenovo nadahnuće egzotičnim krajevima može se tumačiti i njegovim genetskim nasleđem i sećanjima iz detinjstva provedenog u Peruu. Njegov otac Klovis Gogen bio je uvereni republikanac, a njegova majka Alina Marija Čazal nasledila je polovinu peruanske krvi od svog oca, odnosno Polovog dede Don Pia Tristana Oroskoa. Tri godine nakon Polovog rođenja u Parizu 7. juna 1848., porodica se preselila u Peru, a tokom puta na veliku nesreću umire Polov otac. Ovim događajima čini se kao predodređena Gogenova sudbina. On nije bežao tokom svog života daleko od civilizacije. On se vraćao na izvorište svog života, na sam začetak svog bića. Njegov odlazak u suštini predstavlja povratak. Kao da mu je duša jedino u divljini mogla naći mir, slobodna lutati u zelenim senkama raja na zemlji, nikada više ne pogledavši unatrag ka siluetama u sutonu savremene civilizacije.

Šarlu Morisu: „Na zemlji sam, ali još nisam pobeđen. Je li pobeđen indijanac koji se, u muci, smeši? Doista, divljak je bolji od nas. Ti si se jenom prevario kada si rekao da grešim što kažem da sam divljak. To je međutim istina: JA JESAM DIVLJAK.“ (April 1903. Atuona, Markiška ostrva)

Literatura:

  1. Gogen, P.: Zapisi civilizovanog divljaka, Mono & Manana, Beograd, 2005.
  2. Trifunović, L.: Slikarski pravci XX veka, Prosveta, Beograd, 1994.
  3. Huyghe, R.: Gauguin, Bonfini press, Naefels, 1988.
  4. Arnason, H.H.: Istorija moderne umetnosti, Orion art, Beograd, 2008.
  5. Piskel, Đ.: Opšta istorija umetnosti 3, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.
  6. Thomson, B.; Gauguin, Thames & Hudson world of art, London, 2001.

Autorka: Tijana Holpert

KULTna mesta: FACEBOOK, TWITTERGOOGLE +, INSTAGRAMLINKEDIN!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *