Pojam kiča i viđenje od strane Ludviga Gica

Uvod

Sadržina ovog rada biće fokusirana na opšte značenje i karakteristike pojma kiča. U radu će biti razrađena stanovišta Abrahama Mola, kao i posebno fenomenološko stanovište Ludviga Gica o kiču. Biće prikazan sam istorijski razvoj i pojava kiča, njegovo značenje i funkcije, kao i druge teorijske karakteristike.

Pored samog etimološkog porekla reči kič, njenog značenja tokom istorije i njegovih karakteristika, pažnja će posebno biti usmerena na delo Ludviga Gica – Fenomenologija kiča (1979). Važnost ovog dela jeste u tome što je sam kič poiman u drugom svetlu od onog uobičajenog. Naime, umesto na pojavni oblik i materijalne karakteristike dela označenog kao kičerskog, Gic je usmerio svoju pažnju na subjektivnost. Drugim rečima, kič je od njegove strane viđen sa aspekta ekspresije koju ostavlja na posmatrača. S tim u vezi, u daljem radu, biće razrađeno njegovo stanovište o kiču, i načini na koje ga on vidi. Biće problematizovano i postojanje razlike između kiča i umetničkog dela, konkretni osećaji koje umetničko delo i/ili kič bude u individui i način na koji se to viđenje odražava na stvarnost i poimanje samog dela.

Kič i njegove karakteristike

Kada se govori o samom pojmu kiča, neophodno je pre svega krenuti od  etimološkog porekla reči. Naime, potrebno je poći od nemačkog jezika. Sredinom 19. veka kič se zapravo javlja u svom današnjem značenju, a potiče od nemačke reči kitschen, što znači sklepati, a posebno praviti nov nameštaj od starog. Dalje, potrebno je obratiti pažnju i na reč verkitschen, što znači krišom podmetnuti, ili prodati nešto što se zapravo htelo kupiti. Tako se dolazi do zaključka da i u samom etimološkom poreklu reči kič dolazi do etičke problematizacije dela koje označava, te se odnosi na negiranje izvornog (Mol, 1973).

Dalje, kič se sasvim normalno vezuje za umetnost. Svaku umetnost karakteriše makar mali deo kiča, upravo iz razloga što u radu umetnika na određenom delu, ipak postoji bar malo želje da se udovolji kupcu. Na taj način, moguće je uvideti jednu važnu karakteristiku kiča, a to je ona komercijalna, odnosno namenjenost tržištu.

Da bi se bolje shvatila sama suština kiča, potrebno je obratiti pažnju na principe kiča Engelharta i Kilija, koje Mol (1973) prikazuje.

Prvi jeste princip neadekvatnosti. To bi značilo da u svakom aspektu ili u svakom predmetu postoje nekakve devijacije, odnosno nekakvo odstupanje u odnosu na njegov propisani cilj. „Kič uvek pomalo promašuje, on zamenjuje čiste nečistim, čak i kada opisuje čistotu“ (Mol, 1973: 93). Predmet se tako može videti kao uspeo i neuspeo istovremeno. Kao uspeo poima se na osnovu brižljive izrade, a neuspeo zbog uvek iskrivljene koncepcije. Na taj način, možemo naći veliki broj primera brižljivo izrađenih figura namenjenih prodaji turistima, koje zapravo predstavljaju kič.

Zatim, pažnja se kreće ka principu kumulacije. Ovaj princip vezuje se za buržoasku civilizaciju i stalnu želju da se ima još više. Ovo se može izraziti u dva pravca. Prvi pravac odlikuje pomamu za kič delima i stalnu kupovinu novih, dok drugi pravac karakteriše nagomilavanje funkcija, ukrasa i drugih elemenata na samom delu (jednom). Naime, princip gomilanja ne vezuje se isključivo za kič. Ovaj princip karakterističan je i za vrste umetnosti kao što je rokoko ili manirizam, koje karakterišu brojni nagomilani detalji na delu. Sa druge strane, kao kič gomilanje, pre se može videti multifunkcionalnost proizvoda, kao na primer otvarač za flaše u obliku neke životinje.

Naredni princip jeste princip sintezijske percepcije. Ova karakteristika kiča jeste ta da je on osmišljen tako da utiče na što je više moguće senzornih kanala istovremeno. Na taj način, kič utiče na sva naša čula, odnosno, to mu je jedan od ciljeva. Kao primer ove karakteristike, Gic daje primer sobnog topa, koji istovremeno na osobu utiče kako vizuelno, tako i zvučno. Kada se radi o principu osrednjosti, on zapravo karakteriše njegovu prilagođenost masama. On ostaje na pola puta ka novom i suprotstavlja se avangardi. Ovo olakšava mogućnost apsorbovanja kiča i nameće ga u svim oblastima. Princip komfora govori nam o mogućnosti opšteg i olakog prihvatanja kiča. Na taj način, kič je moguće vezati za konformizam. Ovaj princip omogućuje i dostupnost kiča širim masama, njegova česta neraznovrsnost i druge karakteristike koje utiču na njegovu opštu prihvaćenost (Mol, 1973).

Čajnik i bokal za mleko u obliku kolibe. Izvor: vikipedija

Gicovo poimanje kiča

Dokle god nam istina umetnosti ostaje zagonetna, dotle će nas i neistina kiča ispunjavati nemirom [Gic, 1979: 6].

U svom delu, Gic (1979) pre svega obraća pažnju na fenomenološke karakteristike kiča. On tako pitanje suštine velike umetnosti ostavlja po strani i fokusira se konkretno na sam „kič doživljaj“. Pažnju posvećuje samom čoveku, individui koja je uživalac kiča, a manje samim predmetima u kojima se uživa i koje čovek proizvodi. S toga, on se fokusira na subjektivni momenat u estetici i pažnju obraća upravo na samog uživaoca i njegovo poimanje kič predmeta.

Pre svega, Gic navodi da je kič zapravo star koliko i sama umetnost. Nemoguće je odrediti konkretni vremenski period nastanka samog kičerskog dela, ali je vrlo dobro poznato da su od nastanka umetnosti postojali pokušaji kopije, neuspesi i svojevrsne podvale, iako do uspona kiča svakako dolazi sa komercijalizacijom u 19. veku. Pored toga, on problematizuje i kritikuje individue koje se na izvestan način bore protiv kiča. Naime, prema njemu, i onaj koji je u toj surovoj borbi i besu protiv kiča i sam zapada u svojevrsno sanjarenje o velikoj umetnosti, koje je po sebi kičersko. S tim u vezi, on navodi da je sama potreba za kičem toliko jaka, da izaziva zadovoljenje i u samoj osudi kiča i pohvali umetnosti (Gic, 1979).

Zatim, nadovezuje se na Brohov pojam „kičlije“, gde navodi kako kič ni sam ne bi postojao da ne postoji kičlija, onaj koji voli kič i onaj koji ga stvara. Kao što je umetnost odraz čoveka, isto tako jeste i kič. Pored toga, neophodno je obratiti pažnju i na to da je gotovo nemoguće povući jasnu granicu razdvajanja između kiča i umetničkog dela. Razlog tome vrlo je važan. Tako autor navodi kako se i u samom umetničkom delu može uživati na kičerski način, ali i u kiču na umetnički. Stvar je samo u načinu percepcije i osećanja koje delo, odnosno predmet kiča ili umetnosti, budi u individuama.

Naravno, važna je i problematizacija estetskog suda, gde svaki sud koji nije izražen brojem, težinom ili merom, zapravo odlikuje estetski sud, zasnovan na doživljaju. Estetsko uživanje prema njemu predstavlja taj subjektivni faktor koji nosi sud, bez obzira da li se radi o umetničkom delu ili o kiču. Sama ta ekspresija koju objekat ostavlja na pojedinca dovodi nas do Gicove problematizacije „kičerskih stanja“, koje je vrlo teško odrediti. Uprkos tome, neophodno je obratiti pažnju na doživljavanje i uživanje, koji predstavljaju tu prolaznu osnovu kiča. Kada se govori o sladunjavosti, lažnosti, neiskrenosti, jeftinom ukusu i slično, na taj način se zapravo saopštavaju doživljaji. Pored toga, on navodi da između kičerskog osećanja i uživanja u umetnosti razlika nikako nije kvantitativna. Fokusira se na koncept sentimentalnosti, tugaljivosti koju kič može da izazove, na potpun osećaj obuzimanja koji kič predmet izaziva. Kič se tako fokusira na čista estetska osećanja koja budi u individui, gde ih Gic poredi sa zadovoljenjem potrebe za hranom. Ta osećanja koja kičersko delo može da probudi u individui,  zapravo taj „osećajčić“, mogu se opisati kao prolazna, iako nije to slučaj uvek, kao jaka, jer bude jake emocije, pritom estetske prirode, ali plitka i bez teranja na razmišljanje. Upravo zbog svega ovoga, potrebno je obratiti pažnju na njegovo ne karakterisanje kiča kao odlike jeftinosti ili lažnosti, već na osnovu doživljaja koji u nama budi (Gic, 1979).

Zaključak

Na osnovu svega već navedenog, uprkos karakteristikama kiča objašnjenih u delu Abrahama Mola, koje su zapravo opšte, neophodno je obratiti pažnju na samu individuu, onog kome je kičersko delo namenjeno. S toga, pažnja u problematizaciji kiča ne mora striktno biti usmerena na fizičke, materijalno estetske i slične karakteristike samog objekta, produkta kiča. Potrebno je obratiti pažnju i na ta osećanja koja on u individui budi. Kada se problematizuje ta sladunjavost, zavodljivost, sentimentalnost, dolazimo do onih reakcija koje se mogu opisati u rečenicama kao što su: „Jao, kako je slatko“ ili: „Kupiću ovo za uspomenu, prelepo je“. Na taj način, dolazimo do zaključka da kada smo kupili npr. umanjenu repliku Mona Lize u Parizu za uspomenu, ona je u nama probudila taj osećaj. Zagolicala je naše emocije, kao „prelepa“ replika, nešto što bi slatko stajalo u dnevnoj ili spavaćoj sobi, savršeno je izrađeno i probudilo je u nama taj „osećajčić“.

Sa druge strane, ako uzmemo u obzir da se nalazimo u Luvru pred pravom Mona Lizom, osećaji koje ona budi su značajno drugačiji. Ona nas tera na razmišljanje. Dok stojimo pred njom, nikako ne mislimo o njoj kao o slatkom predmetu. Stojimo, i razmišljamo o tome kako je taj rad naslikao lično Leonardo, kako je to platno nekada stajalo u njegovim rukama, kako je ta žena stajala ispred njega… Razmišljamo o tome kako se on osećao dok je radio to, koje ta žena koju je možda satima, danima prenosio na ovo platno pred kojim stojimo… Upravo u tome je razlika.

Literatura

Gic, L. (1979). Fenomenologija kiča. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Mol, A. (1973). Kič. Niš: Gradina.

Autor: Nemanja Milošević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *