Poimanje smrti u homerskog čoveka

Ko poučava umiranju, poučava življenju.
Mišel de Montenj

Mnogobrojni su radovi o herojskom poimanju života, njegovom potvrđivanju i veličanju kada je reč o homerskom junaku i razni su ciljevi takvih proučavanja. Pri istraživanju karakteristika čoveka predstavljenog u epovima susrećemo se s objašnjenjima o njegovom shvatanju života i njegovom etičkom sistemu. Primetićemo da izlaganja nisu potpuna ako izostaje odgovor na pitanje šta je u osnovi tih shvatanja, a cilj ovog oskudnog rada je da pruži skroman doprinos tome.

Odnos homerskog čoveka prema životu u bliskoj je vezi s njegovim religioznim predstavama i njihovo razumevanje svakako bi pomoglo proučavanju tog odnosa. Međutim, pri izučavanju religioznog misaonog života kod starih Grka javljaju se poteškoće. Pošto su religiozne predstave prirodno nastale i nisu nametnute od strane drugih i pošto je nedostajao sveštenički stalež koji raspolaže znanjem o onom što je sveto i koji podučava, verovanja nisu sakupljena u nekoj religioznoj knjizi. Stoga, jedine dokumente iz kojih bi mogli shvatiti smisao i pročitati ideje kroz koje Grci stupaju u odnos prema bogovskom svetu, daju nam filozofi i pesnici.

Čoveka najviše malovečnost razdvaja od bogova, tihneprolaznih ljudi”, a od životinja najviše svest o sopstvenoj konačnosti. Čovek je jedino biće koje zna da će umreti.  Tako je pitanje života vezano s pitanjem o smrti. Za Homera, živeti znači biti obasjan sunčevim zracima, dok umiranje podrazumeva napuštanje blistave sunčeve svetlosti. Život okupan svetlošću završava se smrću. Šta se dešava potom? Da li se za ljude Homerovog doba sve okončava smrću?

O smrti se u epu pripoveda opisivanjem kako psiha umrlog, koji zadržava svoje lično ime i karakteristike izgleda po kojima biva prepoznat, silazi u hladan mrak, Tartar. Kada psiha silazi u Tartar, bliski joj smeštaju novčić pod jezik. Po grčkoj mitologiji, novčić je namenjen prevozniku duša Haronu, dok oni koji nisu snabdeveni novčićem čekaju beskonačno pored obale. Podzemnim svetom vladaju strašni Had i Persefona. Had retko kada posećuje gornji svet ili Olimp i veoma malo zna o tome šta se dešava iznad, namerno ne dozvoljava podanicima da napuste njegovo carstvo i malo je živih, kao što je Odisej, koji su posetili Tartar i vratili se kako bi opisali boravak u njemu. Boravak u Hadu nije prikazan kao tegoban, ali je pust, mračan i neveseo.

Ako posle smrti ništa ne postoji, kako tvrde poneki proučavaoci Helena, da li ništa može sići u tminu? Da li strašni bračni par može vladati nad ničim? Kako onda objasniti psihu?

Tu se nalaze shvatanja koja poriču telesnost kao jedini način postojanja jedinke. Bestelesnost je svojstvo duše. Pojam duše, uz uzdizanje značaja bogova, potiskuje pojam dvojnika, a posledica je evolucije čovekove svesti. Dvojnik je naziv za prilike poput aveti ili utvara koje predstavljaju kopiju jedinke, ispoljavaju se u snovima, senkama, odjecima i odrazima tokom života, a ostaju oslobođene posle smrti. Ovakva shvatanja bila su posledica strahovanja od umrlih, a razvojem čovekove samosvesti došlo je do obezvređivanja dvojnika. Njihovim obezvređivanjem predstave o Hadu postajale su sve sumornije i studenije jer čovek više nije tešio sebe boljim životom posle smrti, dvojnici su proterivani u Had i imali su sve manje učešća u životu živih, avetinjske prilike postajale su sve laganije, vazdušastije, bivale poređene sa senima ili sa dahom kako je i u Odiseji pripovedano:

Pošto smrtnici umru, ovakav je njihov udes;
više se zajedno kosti i žile ne drže, no sve to
strašni žar silovitog ognja uništava njima,
kako im njihova duša pobelele ostavi kosti
ali im duša lepeće i odleti podobna sanku

Postoji pretpostavka da su ovakvi posmrtni obredi posledica nekadašnjih strahovanja jer je spaljivanje na lomači predstavljalo najbrži način da se seni pošalju u Had. Seni preminulih tonu u tminu Hada noseći osim ličnog imena i svoja osećanja, svoju ličnost, svoje Ja. Homer ne pominje psihu dok je vezana za telesno već jedino onda kada, oslobođena stega tela, napušta život. Izgleda da čovek homerskog doba postoji u dva vida, svojoj vidljivoj, telesnoj, opipljivoj pojavi i svojoj nevidljivoj, nematerijalnoj pojavi i da je do takvih opažanja došao zahvaljujući iskustvima u snovima. Činilo se čoveku da živi dvojako, da dok telo spava, ono bestelesno ostaje da bdi i čak može videti  i razgovarati s bestelesnim neke druge osobe. Upravo se u snovima Ahileju Patroklova duša pojavljuje kako bi molila za što raniji polazak u Had:

A kad ga uhvati san te iz srca brige odagna,
tvrd kad san ga savladojer umori kolena sjajna
goneći Hektora prema vetrovitom Ilijskom gradu
tada pristupi njemu Patrokla jadnoga duša
u svemu podobna njemu i stasom i očima lepim
i glasom, i još isto na telu bejaše ruho.”

Nije onda neobično što su, po grčkoj mitologiji, bogovi Hipnos i Tanatos rođena braća, sinovi Nikite i Ereba. Hipnos je bog sna, mlađi brat Tanatosa i sin Noći. Predstavljen s krilima na glavi čiji lepet uspavljuje, ima uticaj i na bogove, za razliku od starijeg brata. Tanatos je bog smrti koji, na sudbinom određen poslednji dan života, ugrabi psihu pokojnika i preda je Hadu ili, obučen u crno dolazi do onih koji trebaju umreti, odseca im kovrdžu kose i nju posvećuje donjem svetu.

Možda je prebivalište psihe osim carstva smrti i carstvo snova. Međutim, iako je pomenuta samo u trenucima u kojima je ono opipljivo Ja uspavano, nesvesno, ili mrtvo, psiha postoji unutar homerskog čoveka u svakom trenutku njegovog života i čini njegov sastavni, neodvojivi deo. Psiha ispunjava svoju svrhu dokle god je vezana za telo, tek njihovim spojem čovek može biti živ i svestan. Zato, ne bi se moglo reći da psihe u Hadu žive, i ne bi se moglo govoriti o zagrobnom životu, što i tužan Ahil, budeći se iz sna, primećuje:

Avaj, i u dvoru Aidovu nekakve duše
ima, i senke ima, alnikakva nema života!”

Za homerskog čoveka pozornica života je samo gornji svet obasjan Suncem stoga se on svim organima veže za zemaljsko. Smrt pretvara njihov život u izvor zadovoljstva i radosti. Svest o smrti ne sputava, već goni heroja na još veći podvig, kao što je gonila Ahileja na junaštvo i kao što je gonila Hektora njoj u susret uprkos molbama članova porodice. Ponegde se tvrdi da je psihologija čoveka prikazanog u epovima psihologija afekata, međutim, oni teže uspostavljanju harmonije i zadržavanju ravnoteže. Bogovi su, veruju oni, ljudima dosudili kratak život i to upravo učenje o propadljivosti i prolaznosti uči o vrlini, telesnim zadovoljstvima koje ima svoju meru i o duhovnom spokojstvu. Biti svestan mere, poretka, znači biti samosvestan, biti samosvestan podrazumeva poimanje smrti kao nečeg neizbežnog, nečeg što je čak izvan moći svemoćnih bogova:

Ali od smrti, što grabi sve, ni bogovi sami
nikoga ne mogu spasti ni onda kad ga vole,
čim ga mračna zgrabi sudbina i gorko skončanje.”

Ljudski životi su u rukama Sudbine, mračnog i snažnog pojma koji predstavlja pesnikovo shvatanje prirode, nečeg iznad samih bogova, nečeg što uspostavlja zakonitosti i zato Hektor izgovara sledeće:

mimo sudbu mene niko živi,
niko neće u Ad opraviti;
a od smrti nikakva lijeka,
ni rđavom niti čestitome,
kojega je odgojila majka.”

Konačno, da li u religioznoj svesti homerskog čoveka smrću sve biva okončano? Odgovor je ne, ali okončava se život. I ta misao, kao što je Miloš Đurić govorio, ne lomi volju, već predstavlja najvišu misao do koje se helenski čovek i čovek uopšte može uzdići. Ta misao predstavlja osnovu na kojoj se formiraju ostale helenske misli, misli o kratkotrajnim lepotama života koje treba iskusiti. U skladu s tim, bol se prihvata kao nužan i možda koristan deo ljudskog života zato treba izdržati, nesreću hrabro podneti i poput Ahilasvagda najbolji biti i odličan između drugih“. Ta misao predstavlja i srž etičkog shvatanja ljudi homerskog doba, a Homer se može smatrati za najranijeg prethodnika helenske etike.

Literatura:

Grevs, R. (1990). Grčki mitovi. Beograd. Nolit.
Đurić, M. (2003). Istorija helenske književnosti. Beograd. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Moren, E. (1981). Čovek i smrt. Beograd. Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Rode, E. (1991). Psyhe, kult duše i vera u besmrtnost kod Grka. Novi Sad. Izdavačka kuća Zorana Stojanovića Sremski Karlovci.
Tadić, LJ. (2007). Filozofija u vremenu i zagonetka smrti. Beograd. Zavod za udžbenike. Službeni glasnik. Odeljak: Zagonetka smrti.

Autorka: Tamara Bailov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *