Поезија Стефана Брезара

Постоји известан раван тон у Брезаровој поезији – који се не појачава и не снижава чак ни када песник изговара страшне истине свог индивидуалног искуства. У лажи живимо/лаж дишемо/у лажи умиремо, каже песник, али једнако ниским интезитетом исписује стихове вољеном бићу: жудим да те држим у наручју/без журбе/и страха/твоја мала рука у мојој шаци/значи ми више/од целог света. Оваква уједначеност тонова у говору може сугерисати дубинску спознају о томе да се на плану сазнавања себе и света све већ догодило – али исто тако и о смрти аутентичног животног искуства наспрам ког стоји само репетиција у кругу зачараном у ком се биће обрело: исто тако и манир у изградњи препознатљивог стила у настајању. Контрапункт и контраст (у доживљају стварности и света), наративност, логореичност и екстензивност на плану појединачне песме и на плану појединих синтаксичких целина, биле би најопштије карактерестике Брезаровог писма. Његово поетско Ја је умерено Оскаровско – усмерено и похитало свуда где се распростире сенка некадашњег живота. Прошлост, садашњост и будућност, појавност и имагинација, суморни градски пејзажи и митски простори, светлост и тама, полицајци са дугим цевима и гоблини и виле, животна непомичност и такозвани покрет, друштвени и политички ангажман и љубавни дискурс спојени су у недељив обрис једног аутентичног  (истинитог) сведочанства о сопственом постојању у свету који је скициран као процтор који измиче, расипа се, нестаје и јавља се као хладан, готово несазнатљив хабитус. Песнички субјект – шта друго – у њему контемплира, анализира, посматра и само посматра се. Децидне су и  повремено тешке истине до којих се стиже: пружена рука наишла је на зид од стакла, љубави и пријатељства су пролазни, смрт са круном лута светом. Нема изгледа да се могло искорачити из задатих животних оквира и изаћи из челичног прстена у ком је песнички субјект, нека врста непомичног номада заточен, само нада да може направити корак – ка данима у којима ће се то песничко Ја присетити изгубљеног смисла. Песимистични оптимизам оксиморон је којим се суштински може изразити Брезаров поетички став. Он је још видљивији у фрагментима љубавног говора – који реалистично, нипошто конвенционално, песнички устрептало – посматра прижељкивану и обожавану жену, дозива је, сања је или јој се обраћа. Глас је остао замрзнут негде у простору, али довољнио резонантан да се чује и који нама, читаоцима, потврђује да и поред повремених синтаксичких незграпности, уплива у општа места и версификацијске хаотичности –  поезија Стефана Брезара може постати аутентично и препознатљиво писмо. Након читања његових песама остаје утисак слике која лебди изнад текста – из пуцкетавог пројектора – која лелуја на ољуспаном зиду: слика неке давне или прижељкиване среће – која се на тренутак указала а затим нестала.

Hanna Lee Joshi

Стефан Брезар
Прстенови

Живот је поново исковао један прстен
Још један у железној кошуљи времена
Још једном на почетку сам
Ноћ је мирисала на грозницу и страх
Хладна ноћ у којој се аветињски беласао бехар, варљиви симбол лажног пролећа

У лажи ми живимо, лаж дишемо, од лажи ми умиремо
У кавезу, хрчак верује да прелази дугачак пут
Увек је исто – успех, љубав и нада да ће коначно, бити боље
Хладна метална површина тада постане сечиво
Ходам пожилету, брушеним мојим табанима

Између нас је мрачна ноћ која нас раздваја
У тами сабласно мирише хиљаду цветова
Чекић обликује прстен а не прст оног ко га носи
Змија гризе свој реп, изнова и изнова
По мачу сада пада рђа, по масци број 11 тишина скакуће

Сањао сам поново Златни град, и како прелазим његов праг
Тамо смо обоје и не, нисмо сами – двоструки живот ту нас прати

Пораз, неуспех и смрт чекају на крају, сваки пут
О, како чезнем да напустим овај прстен од челика
Да заиста потрчим великим равницама Севера

Окружен сам људима а никад нисам осећао овакву самоћу
Прстен се стегао у преузак круг
Ако ме Смрт поштеди, моја драга, још овај пут

Мораћу живети другачије
Посве другачије

Живот кује наш прстен чекићем страха, навике и лењости
Трчати у месту је горе него само стајати али нам то нико не говори

Тамо негде је Златни град
Тамо негде су равнице Севера
Тамо негде, у ноћи си ти

Близу…
Ван
челичних
зидова
прстена

Аутор: Огњен Петровић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *