Поетско – филозофска хроника будућности или чежња према двојнику

Виктор Радун Теон – Змија олује
Бистрица, Нови Сад, 2019

Ову књигу Виктора Радуна доживела сам баш како он на почетку и наводи, као – Оду елементу ваздуху: „…пулсирајући у ритму наизменичних плима и осека доживљеног, најзад зачух разговетно и громко глас свог Анђела: Ваздух! И одахнух…“

Тај Ваздух и његово кретање били би централни мотив – да кроз њега дубље уђе у праизвор свега – јер он трага за смислом живота и света и иза света. Тако писац, артикулише, чини много више од промишљања, дочарава стање свести, усмерава ка игри ветрова, таласању сенки. Усмерава нас на игру облака, кретање ка илуминарном, ка сплету очекивања и надања. Даје нам пут кроз време, кроз визије, доживљаје света, трагање према пригушеним вртлозима времена.

„Попео сам се на врх. Огољен и сам,
био сам изложен немилосрдним нападима ветрова.
Могао сам осетити сву лепоту суровости
каква одликује планинске ветрове….//
… и њихова претходна помахниталост
сада се преобразила у плес и перформанс…“
(Искуство преображаја)

Потом нас Виктор Радун упознаје „са филозофским тестаментом и завештањем човечанству“ које он полако претаче у записе и стихове. Он каже: „Имао сам ретку част и привилегију да лично упознам контроверзног др ван Хуа, професора филозофије на универзитету у Амстердаму, прозваног метафизичарем ветрова и задобијем његово поверење.“ У претходно назначеном одломку из дневника поменутог професора пише: „Свет је спреман да сазна за тајну Змије Олује!“

Поменути професор је очигледно баратао великим окултним знањем. Схватио је холограмску природу универзума, у коме сваки делић, ма како био пролазан, садржи одраз безвремене целине. Тако је он, вероватно, почео да изазива змију олује и тако симулира кретање свемира…

Он, у овом случају професор, рони што дубље кроз мисли са оне стране свести, отвара просторе у себи самоме, одврће их, као можда што се небеска змија, која се налази на северу свија око осе света па као централни стожер стоји и коло-врт се врти око ње и то све са циљем да се изађе из вилајета свести и подсвести… Можда спиралним кретањем и кружењем од више размере ка нижој следи законитост златног пресека, па се тиме и свест спушта у све нижа стања.

„Виртуелним степеницама/
разроки ветрови / разносе дарове / у заносне вртлоге/
поезија призива / ретке адепте/...
...још трачак светла / довољан је /
да загризем / да се сетим“

Такође, на почетку, наш песник даје и напомену читаоцу: „Врло је битно да читате на неком отвореном месту, где дувају ветрови. Најбоље је да будете на некој пољани, чистини, на врху брда или планине…“ а затим следују шумови што фијучу као ветар, као побеснело море.

„Вијугање олује, када се пажљиво посматра
на одређени начин, подсећа на змију. //
Човек који научи плес Змије олује
има моћ да је укроти.“
(Плес змије олује)
„њен пољубац је велико чишћење…“
(Змија олује)

Медијатор купи као магнет слике и звуке и мења их, трансформише, претаче у неку њему знану реалност, у неку њему знану визију којом је оплодио снове и тако открио нову енергију и нову слободу. Е, сад, да ли је то слобода коју ми схватамо, или је то већ поменута спознаја космичког змаја који се ротира око једне тачке и представља симбол познат нам као Уроборос? Да ли он гута свој реп или достиже просветљење па тиме и престаје да кружи, придружује се универзуму и спознаје цикличност небеске механике?

(Благослов)
„Сјединих / Гримизног Лава / и Сребрног орла/
у глиненој посуди / ветри се силом својом / расрдише…//
…одјеци рањених / једнорога / псалми, однекуд/
смирај и трубе / праскозорја / благослов.“

.

Замах у срж, у средиште, носи неку неизбрисиву свежину, испреплитање овостраног и оностраног, спој тајни дервиша и многих плесова донетих из древних манастира са Истока, који имају задатак освешћења тела и присутност свесности… То нису плесови ради забаве већ ради активирања одређених центара и могућих исходишта који пониру у дубине несагледивог па до уздизања између светова, где, као у путопису, пише у бесконачном низу и описује истомишљеницима „то нешто што надилази незнање“

(Гејзир почетка)
„Покушавам да разумем/ како се разбија тишина/
како се хаос љушти/ како се љубав распрскава/
у капи морске воде /
како нам се усне / лепе за лед /
претворио сам се / у космичко јаје/
и вребам шапат / врелину вртлога / гејзир/
који шикља / из спокоја руже /
дијалектика је скривено оружје / творца /
који се одазива на знак / али ми смо заборавили /
како се изговара почетак“

Како је дошло до тог ходочашћа на духовно-свесној равни главног јунака? Можда га је препознао кад је престао да трага за њим и препустио му се свим спектром свог бића. Објединио је све супротности које човек са собом носи, неутралисао их и понео са собом да би их потом одбацивао по оштрим пејзажима.

То што је открио и где је стигао провоцира читаоца и тера га да од једног пасивног читача постане дописивач и настављач разоткривач тог литерарног ходочашћа.

Привид мистичног и спиритуалног ради упознавања суштине, скидање маске и улазак у космос, улазак у нови свет који може бити и макро и микро, и трајање и испољавање, и скупљање и разлагање, излазак на илузију живота или линију судбине.

Дужност ствараоца је да непрекидно иде даље, да се преображава, да стреми продужетку својих релација кроз дело и кроз време.

(Пред крај тунела)
„Да сам могао да бирам/ опет бих себе изабрао /
уђох у овај тунел чији крај не назирем /
још прегршт зрна песка /
у замену за симфонију…“

Знатижељна сам како ће изгледати и куда ће се распростирати следеће Радуново искушење. Из једног ходочашћа увек се иде у друго, постаје се овисник енергије озарења. Да ли је то озарење светлости или таме то већ зависи од чежње и очекивања примаоца, да ли је циљ искористити човекову енергију и контролисати је, или пак, откривати у себи личну и јединствену истину којо човек зрачи као сунце.

„Свако од нас има свој пут. То је наш Опус Магнум“ тј. смисао великог рада и трагалаштва, а наставак ће сигурно уследити.

Ауторка: Марија Шкорнички 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *