ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ

– Страдања Мале Атлантиђанке –

Пролом бујице Мајчиног умовања о једно острво, оставио је дубок отисак: – таблицу имена изгнаних духова, међу којима предводи она сâма, као заборавом пренесена у властиту Кћер. То је “она која више не зна ни свој сталеж ни своје место, али које се сан још сећа…”* (Сен-Џон Перс: Морекази).

Вртлог Мајчиног нестанка исцртао је концентричне прстенове острвског града: ветром исписане наносе око њеног средишње-измаклог знања. Али она сама беше – након повратка са звезданих лутања, где јој иза најдаље беле маглине стоји утиснут печат класе – прогнана; непрепозната од стране острвљана са којима је свој земаљски живот проплела. А присуство детињег Ероса, с којим се бејаше провлачила кроз џиновско цвеће, би замењено вртним статуама.

Још једна страшна промена догодила се за време њеног одсуства: начињен је попис сталног становништва – који је искључивао духове међупростора, што круже између острва и даљних светова: како светова смештених на самом глобусу, тако и оних који се налазе на деловима звезданог неба што се са Земље никад не виде /а управо то беху нерасветљени извори разнородности острва и острвљана, какви су нарастали до прага чудесног/.

Тако духови с наличја Плејада потражише себи друго место за властите биљно-интелигентне, звездано-светлосне расаде: нађоше прво Египат, потом Кипар, Крит и Дел. И тек ту се догоди еманципација људског рода од класе ванземаљачких духова: оних који су грб прародитељке спустили с небеске висине и укопали га у земаљске дубине…

Јер, Мајком просуто звездано семење довело је до тога да биљке зраче сопствену благу светлост, а поједине животиње стекну звездани разум – постану људима. А затим је дошло и до ницања – из ноћног крила природе – здања погодних за живот и планетарно-небеску оријентацију острвљана.

Тренутак тишине – унутар прашуме препуне звукова – беше последњи знак опомене за напуштање острва. Само они малобројни, на време пребегли – који немаху осећај премоћи – беху сведоци појаве зелене звезде што разјашњава порекло острвске класе. И само они – као њоме вођени – постаху Хиперборејци. А потопљени острвљани још даље тумараху морима, као ваздушне скелетне приказе: они су давне светлеће олупине, или кроносу пркосећи Лемури.


Лемурија – смештена негде у јужном Пацифику – била је далеко старија од Атлантиде; поседовала је храм зенице сунца.
Одваљен врх пирамиде, или стрела сунчане визије, садржавала је у себи јединицу мрака; односно, њен врхунац се/самозаокретно/ напајао на том извору; птица кондор /сунчана летилица/ је /током селидбе/ удахнула маглину из понора ништавости, и ова је постала саставни део њеног/вишевртложног/ пута.
Становници Лемурије су толико били уроњени у приказу зенице сунца, да нису видели саму околност њене појаве; а то је муљ саморазорних душа – који, стрелу ове првоизронеле свеопште-светлосне душе, тежи да обруши и усиса у дно свих безнађа.
И храм зенице сунца – насађен на ушће подземних сила – и становници окупљени око њега, потонули су у алгама обрасло подокеанско дно. Они – одвећ занесени лепотом – нису водили рачуна о потреби расхлађивања сунчаног диска, на кога су се уписивали садржаји ноћносветлосне кугле пророковања, посађене на средишње постоље унутар храма. Иако је овај исти изазивао шумске пожаре.

Неколицина преживелих пренела је кристалну куглу и њен диск на суседни континент, одакле су ови најзад стигли до Атлантиде. Зато, јер су само Атлантиђани – иако лишени представе о пратворцу – имали изграђене бројне прстенове около места за сунчев храм. Тако је донесена кугла најзад израчила садржај своје – диском пречитане – унутрашњости на околне прстенове; исписала констелацију сунчаних пега, што одговарају како лицу мајке створитељке тако тачкама зла у људској природи.

  Остави дом од кристала, и израсти, 
  са патњом, низ свод месечинасти – 
  успут – као свици у сицилској ноћи,
  и другим световима дај светлосне моћи!
  Огласи све тајне својега посланства
  сазвежђима, сјајним сред пространства,
  и буди сваком срцу међа и коб прека,
  да звезде не клону пред грехом човека!

(Едгар По: Ал Араф)

Међутим, Атлантиђани нису умели да из тог непокренутог мозаика извуку нит посмртно-ткајуће светлости прамајке, као што су то чинили Лемури – уроњавајући у дубину њене визије о далекој будућности; односно: чинећи будућност и делујућом у садашњости и преломном спрам прошлости.


– Безимена острвска звезда –

Преживели острвљани направише на месту свог пребега – великом егејском острву – нову Атлантиду. И пошто светлост сазвежђа небо-океанске мајке не обасјаваше задуго ово ново станиште – већ само напајаше лимб Мале Атлантиђанке – они одлучише да ову потоњу поставе у центар новог храма: оно место одакле би се зраци ноћног сунца, кроз њу пројекционо увеличану, проширили на цео полис. Али, она то доби. Јер, на тај начин би се размагнетисао унутрашњи компас њеног астралног тела, који једини показује правац дотицања-и-отицања тамне енергије мајке, колабирајуће дуж кружне стазе свог прогонства.
У лако-пропустни лимб Мале Атлантиђанке дострујавао је густ флуид од времена пре постања, и унутар њега се кристалисао у расвету постапокалиптичне будућности. Али, она би радије била ветроказ пролазних злодуха него што би села у зракасто средиште храма, што спутава силу самоосветљавања његове највластитије непознанице: оне што преуређује посмртну будућност острва – на тај начин да ова не буде фетишизирана (као потопљен град статуа); те и да не означи крај Столовања Мајки – у величанственом међупростору неба и мора.

Мала Атлантиђанка, оборена самотна звезда – израз теснаца вртложне силе – била је последњи изданак коралног замка и уједно владарка мртвог царства. Јер, ограничено је трајање лозе подморско-разумских бића, која теже савршеном здању – ономе које на свом врхунцу бива обрушавано у вир што потапа бродове. Али, зарад његовог обнављања остале виле жртвоваху своје коралне косе, радосно убране звездане кракове: то беше последњи њихов покушај оробљавања звезданог неба доњим окатим огледалом. Јер, немогуће је било зауставити отварање шкољке ноћи према ненаданој ватреној новости; немогуће је било навести бисерје да и даље спава у стерилно белој сфери светлости – што не прима белеге освитног руменила какво се редовно уткиваше у морску пену. Тек тим разбистравањем праизвора свих гласова – што врши стални помак кроз зону сутоње неодређености човечанства – кћер умрле прамајке бива придодата Плејадама. Ту неизвесност саобрачања-у-мраку бива најзад преображена у простор завеловљене прозирности: – призор милионито праскозорне ноћи!

Они рекоше: – Нема другог начина да те попишемо као становника овог острвског града, осим у виду ендемске јединице што је никла у срцу његовог подземног храма. Требало је да заузмеш положај на сâмом врху, као замена за мајку која је ишчезла, уједно, да будеш штит храма од подмуклог писара наших провиђења. Сада си безгранична нула, и кренеш ли на пут без нама издатог документа, којим се правилно именује твоје порекло, бићеш биће предато случају.

Чувши за такво своје обесправљење, у лимбу Мале Атлантиђанке догодио се прелом мајчиног резонантног бића – тако да она, гурнута у ново мајчино ништавило (пену морског освита), изгуби везу са својом прошлошћу на земљи (посебно, новим острвским храмом). А затим се беше бестежински винула у црно небо будућности, развивши свој водено-плави цвет у светиљку ноћне куполе; ону што светли понад острва, али и спушта милосну петељку (фитиљ) до у његово садашње време – кроз отвор на врху самоникле пирамиде Сунцостоја. И само тај свет, једном збивајући у времену, би изузет из времена – као узорни или астрални свет.


Извор надахнућа ове кратке елегије била су Рахмањинова “ЕЛЕГИЧНА” Пиано Триа.


Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

2 thoughts on “ПОЕТСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ О ЛЕМУРИЈИ И АТЛАНТИДИ”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *