Poetika simbola Branka Miljkovića

Branko Miljković je jedan od ključnih stvaraoca srpske poezije druge polovine XX veka. Osim kao esejista i prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, on je ostao upamćen kao važan predstavnik srpskog neosimbolizma. Ovaj književni pravac u teoriji književnosti predstavlja svojevrsnu sintezu simbolizma i nadrealizma. Simbolizam, kao književni pokret nastao u Francuskoj krajem XIX veka, prema Tibodeu predstavlja novu revoluciju svekolike moderne poezije1). Dakle, prihvatajući pojedine ustaljene tekovine simbolizma poput vers libre (franc. Slobodni stih) kao otelotvorenje modernog stiha, muziku kao neodvojivi deo poezije, ali i upotrebu simbola i sinestezija, neosimbolisti ih razvijaju i modifikuju. U stvaralačkoj sintezi tradicionalne forme i modernog sadržaja, oni izjednačavaju egzistencijalno i stvaralačko pri čemu posebnu poziciju ima reč. Od nadrealista usvajaju stav o individualnoj egzistenciji pesme odnosno poezije, ali kao stvaralački podređenu umu i njegovom racionalnom delovanju. Osim obnove tradicionalnih, utvrđenih pesničkih oblika (balada, sonet, sonetni venac), takođe je izraženo interesovanje za simbole iz antičkog, slovenskog, vizantijskog i uopšte folkolornog nasleđa.

Miljkovićevi pesnički simboli su najčešće upravo smrt, pesma, voda, pepeo, reka; pojedini su izrazito filozofskog i mitološkog karaktera, a ovaj rad donosi objašnjenja nekih od najfrekventnijih kroz osvrt na reprezentativne stihove. Svakako najupečatljiviji su sugerisani već u naslovu njegove najpoznatije pesničke zbirke iz 1960. godine Vatra i ništa. Naime, još od samih početaka velikog broja civilizacija, vatra poseduje izuzetan praktični značaj za čoveka, te se veoma rano njoj, mestu na kojem gori i predmetima koji su u stalnoj vezi sa ognjištem pridaju natprirodna svojstva. Njeno obožavanje i mistična snaga svakako su u vezi sa pročišćujućom osobinom koja joj se pridaje od davnina – lustraciji.2))Taj proces svečanog kajanja i čišćenja duše su osim starih Slovena poznavali i Rimljani. U svojoj dvojakoj suštini, vatra je i razarajuća sila, ali i osnovni prinicip života. Ovakvo shvatanje je, osim u folklornoj tradiciji starih Slovena značajno i za tradiciju antičke Grčke, a i brojne druge civilizacije poput starog Egipta, Asteka, Hetitske civilizacije. Vatra je po učenju grčkog filozofa Empedokla jedan od četiri tzv. osnovna elementa, korena svega. Prema Empedoklu, zemlja, vazduh, vatra i voda kao nepromenljive i konačne čestice svojim mešanjem formiraju konkretne stvari sveta. Slično ovome je i učenje efeškog filozofa Heraklita, prema kome vatra, shvaćena kao materijalni bitak, neprestano prelazi iz jednog stanja u drugo i iz tih promena se rađaju ostali elementi: voda, vazduh i zemlja.

Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936. godine
Porodica Miljković: Branko (levo) sa ocem Gligorijem, majkom Marijom i bratom Dragišom

Centralni simbol u Miljkovićevoj poeziji je upravo vatra i to kao antipod smrti, simbol svetlosti, preobražavanja, mudrosti; duboka reč života. Sve što je pokret, progres, ali i stvaranje, a samim tim i poezija, odnosno umetnost, za njega je heraklitovski izraz dejstva unutrašnje vatre. Nasuprot vatri, stvaranju i životu, stoji praznina, nepostojanje, ništavilo, ništa. Oni, kao sinonimi, takođe predstavljaju stalno aktivni princip, osnovu svega – sve što nastaje, biva i jeste ima svoju negaciju u ništavilu, praznini, smrti i nebiću. Oličeni u svemu što postoji, oni se prepliću sa vatrom i večno ostvaruju. Simbolima vatre i smrti, odnosno umiranja, Miljković je u poznatoj pesmi iz navedene zbirke Vatra i ništa, Balada ohridskim trubadurima, izložio svoju filozofiju pesničkog stvaranja, što navodi na zaključak da se pesma, odnosno stvaralaštvo ukazuje kao značajan motiv u njegovoj poeziji. Pevajući o pesničkom pozivu, pesnik ne negira smrt, već nastoji da je prevaziđe. To je moguće jedino stvaranjem, odnosno poezijom što se i poentira na kraju svake od ukupno četiri strofe kao svojevrsni refren. Izmirujući protivrečnosti, Miljković peva: Isto je pevati i umirati.

U cilju postizanja jačine izraza i isticanja značajnih pojmova u celokupnoj pesmi: mudrosti, staraca – trubadura, ptice i kradljivaca vatre, pesnik se služi stilskom figurom apostrofe, te upravo navedene pojave možemo posmatrati kao simbole na koje prilikom čitanja treba obratiti pažnju. Već u prvoj strofi, pesnik se poistovećuje sa putujućim muzičarima koji su izvodili svoju poeziju tokom Srednjeg veka – trubadurima. Shodno tome, navedenu mudrost možemo povezati sa njihovim životnim iskustvom, odnosno sa svojevrsnim iskustvom njihove pesme. Upravo pred takvom mudrošću sve ostalo se pesniku čini nedovoljno dobro i nedovoljno omamljujuće, te se on oseća nemoćnim da bilo šta kaže – na obične reči više nemam pravo. Ta njihova gotovo čudesna pesma uzvišene poetske mudrosti rađa u pesniku misao o prolaznosti i trošnosti sveta i svojom omamljujućom snagom uzrokuje unutrašnji preobražaj pesnikovog bića i neverovatan  ibtenzitet energije. Ona je i pomalo setna, zato što budi svest o sebi pozajmljenom plamenu koji neće trajati dugo. Već u prvoj strofi javljaju se reminiscencije na mitologije različitih naroda i kroz pojmove ptice, pozajmljenog plamena i pepela se priziva slika mitske ptice Feniks:

Ptico, dovešću te do reči. Al´ vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. 

Ova ptica je u grčke i rimske mitove došla iz starog Egipta. Tamo je predstavljala čaplju za koju su stari Egipćani mislili da je rođena iz vode koju su smatrali prapočetnim elementom. Ona se rađa sama od sebe, slično kao što se samo od sebe, prema njihovim predstavama, rodilo i sunce. Kombinacijom tih elemenata nastalo je verovanje da je Feniks jedno od otelotvorenja sunca koje posle vladanja svetom uvek umire i svakim jutrom se ponovo rađa. Iz tih složenih egipatskih shvatanja, vlast sunca (isto tako i kralja, ali i nekog umrlog) se uvek obnavlja u tridesetogodišnjim ciklusima koji simbolizuju ljudski vek. Upravo od te čaplje se razvio Feniks kakvog poznaju Grci i Rimljani. Oni su ga smatrali čudesnom pticom koja ima neverovatnu moć da se svakih pet stotina godina u svom gnezdu spali, a iz pepela ustaje u obliku ptića, podmlađena za novi život. Na taj način je postala simbol vaskrsnuća koje su kasnije preuzeli hrišćani.3)

Rukopisi

Iz ovoga vidimo da kod Miljkovića pepeo nije antipod vatri, već je vatra prošlosti, ono šta još uvek tinja, traje, te se zbog mogućnosti da bukne u novu vatru poistovećuje sa elementom rađanja.

U sličnom svetlu, druga strofa donosi asocijaciju na još jednog junaka iz grčke mitologije – Prometeja, otelotvorenje i simbol hrabrosti, ponosnog prkosa i otpora, kao i ogromnoj ljubavi prema slobodi i čovečanstvu:

Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.

Naime, da bi pomogao slabijima od sebe, on je ukrao vatru sa svetog ognjišta na Olimpu i darovao je ljudima. Osim toga, naučio ih je da pomoću vatre tope metale i izrađuju alate, podučio ih zanatima, čitanju, pisanju i računanju. Tako je Prometej postao svojevrsni stvoritelj čoveka, izvukavši ga samim tim iz prvobitnog prirodnog stanja i stvorivši od njega razumno biće. Ovaj postupak je razgnevio Zevsa koji ga je, kao kaznu, prikovao za stenu, a kako bi još više slomio Prometeja, svako jutro bi orao doletao do njega da mu kljuje deo jetre koji bi noću iznova porastao.4)Dakle, pesnik sebe poistovećuje sa Prometejem, koji je, zbog donošenja nekog višeg, božanskog principa čoveku, kažnjen da ga orlovi, kradljivci vizija, kljuju. Istina koju on otkriva ljudima je upravo pesnička reč:

Kad mastilo satre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Pesnik nam time sugeriše da je u pevanju prometejsko istrajavanje sa kojim ide i ubijanje sebe, svojevrsno stradanje, odnosno Isto je pevati i umirati. Zato su i pesnici kradljivci vatre.

Dalje pesnik takođe peva o prometejstvu i u pretposlednjoj strofi aludira na još jednog kradljivca vatre, odnosno ovo mesto možemo da posmatramo kroz prizmu dva, međusobno usko povezana, antička mita. Naime, sada je pesnik poput Odiseja privezan za jarbol lađe, jer je otkrio ljudima božanski princip pesme i to kao sile koja omogućava čoveku da ukroti smrt i da njome na neki način ovlada.

Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.

Odisej je upravo iz grčke mitologije postao sininim za junaštvo, smelost, a posebno je poznat po izuzetnom lukavstvu. Jedan od velikog broja njegovih upečatljivih podviga dogodio se na tokom povratka kući, u Itaku, kada je svojom dovitljivošću uspeo da odoli pesmama sirena, čudovištima sa ženskom glavom i ptičjim telom, poznatim po izuzetnoj pesmi. Prema legendi, ove devojke su, za kaznu što su izgubile na takmičenju, Muze napola pretvorile u ptice, odnosno sirene. Shodno tome, one su u mitologiji predstavljale simbol duhova podzemnog sveta, odnosno Muze podzemnog sveta.5)Odisej je, naime, vraćajući se kući morao da prođe pored ostrva Sirena koje su svojim čarobnim glasovima mamile čoveka na obalu, da bi se onda bacile na njega i isisale mu krv. Zbog toga je, kako bi izbegao stradanje, svojim drugovima voskom začepio uši, a sebe privezao za jarbol, naredivši drugovima da ga još čvršće pritegnu ukoliko bude zahtevao da ga oslobode, te su uspešno nastavili plovidbu ka Itaki.6) Na taj način i pesnik stoički odoleva smrti, što je paradoksalno, budući da je i samo pevanje blisko smrti što on i kazuje navedenim stihovima – isto je pevati i umirati. 

Smrtonosan je život, al´ smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Činjenicu da pesnik radije bira pevanje nego smrt, te pesmu diže na veličanstveni pijedestal, uočavamo i u pesmi Poeziju će svi pisati. Govoreći o poeziji iz jedne gotovo nove, odnosno drugačije perspektive on kao da sluti neki veliki trenutak čovekove sutrašnjice. Ovaj utopijski trenutak donosi istinsku ljudsku slobodu koja će biti moguća jedino kada svi ljudi budu pisali poeziju; pevali slobodu:

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša

Ovom programskom pesmom i svojevrsnim lirskim manifestom pesnik upravo pomoću oslobodilačke moći pevanja nastoji da pokori i uništi prostor ništavila, smrti i nebića koji mu konstantno preti. Nijedna od navedenih negacija se ne može razoriti na drugačiji način osim pesmom. Dakle, ovakvim shvatanjem pesma, odnosno stvaralaštvo i umetnost uopšte postaju simboli sveukupne i vanvremenske moći, smisla i ideje koji su u svojoj suštini duboko oslobađajući. Princip superiornosti pevanja, kao opšte futurističko – utopijske vizije integrisanja umetnosti u oblast stvarnosti, pesnik nastoji da ostvari markantnom neosimbolističkom idejom reči kao utočišta svekolikog govora i svekolike istine o svetu. Međutim, uprkos svemu, kroz pesmu kao da se suptilno naslućuje glas sumnje u sopstveni pesnički projekat i herojski poduhvat pesnika Prometeja. Završni stihovi ipak upečatljivo kazuju tu često prisutnu nesigurnost i strah od apsolutne slobode koja bi možda nastupila:

onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

Poentiranom završnicom u samo dva stiha, pesnik povezuje apstraktini pojam slobode i žive ljude – robove.  Da bi se istinska sloboda uopšte mogla uporediti sa robovima, ona najpre treba da se otelotvori i tek kao takva može da se meri sa ljudima koji pevaju, odnosno samom pesmom. Tim završnim distihom pesnik sugeriše uzvišeni položaj poezije, a samim tim i pesnika, njenog tvorca, te je u poređenju sa ljudskom slobodom postavlja u znatno superiorniji položaj.

Svojevrsna himna moći poezije gotovo da kulminira u veličanstvenom Triptihonu7)) za Euridiku. U duhu ideja o tradicionalnom nasleđu, ovaj triptihon sačinjavaju tri soneta od kojih svaki tvori uzvišenu pripovest o filozofiji poezije i položaju pesnika. Miljković nam propoveda tragičnu priču o potrazi za smislom koji mu večno izmiče, upravo kroz korespodenciju sa antičkim mitom o Orfeju i Euridiki. Orfej je bio poznat po neverovatnom umeću sviranja na liri koju mu je poklonio sam bog Apolon. Prema mitu, kada bi zasvirao na njoj, čak ni priroda nije ostajala ravnodušna: divlje zveri bi mu bez straha prilazile, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile što bliže, ribe bi iskakale iz mora da ga bolje čuju, a u prirodi bi zavladao savršeni sklad i mir. Osim svojom umetnošću Orfej se proslavio i ljubavlju prema mladoj Euridiki. Nažalost, sudbina mu nije namenila da sa njom poživi u sreći; berući cveće ona je nagazila na zmiju otrovnicu, a kada je Orfej došao začuvši njen krik, ona je već bila mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga, te je on u očajanju odlučio da siđe u podzemni svet i pokuša da povrati svoju mrtvu dragu. Zvuk njegove pesme o Euridiki začarao je stanovnike podzemlja – Tantal je zaboravio na svoju glad i žeđ, a Sizif je prestao da gura svoj kamen, i toliko ganuo Hada da je ovaj pustio Euridiku uz uslov da se ne osvrće za njom na putu u carstvo živih. Međutim, Orfej je poklekao, te ju je izgubio i drugi put.8) Dakle, razvijajući formu lične ispovesti u cilju intenziviranja setnog osećanja, Miljković sebe poistovećuje sa najvećim mitskim muzičarem i već u prvom sonetu kroz atmosferu sveopšteg mrtvila  nagoveštava da je njegova Euridika izgubljena:

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san.
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

U mučnoj čežnji za stradalom dragom, lirski subjekat se obreo u košmarnom ambijentu noći i gorčine, te da bi pokušao da povrati izgubljeni smisao on odlučuje da je vrati sebi, odnosno da je probudi. Međutim, odan fabuli mita, pesnik će pokleknuti pred iskušenjem predočenim kroz motive crvenih i crnih ptica koje ga prate dok razmišlja o njoj, zbog čega mu Euridika po drugi put nesrećno izmiče. Treći sonet sugeriše smrt celokupnog pesnikovog bića i smrt čitavog univerzuma kao ekvivalent i izraz njenog stradanja.

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al´ ne pomažu kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Svojevrsna poetska tužbalica se polako ublažava slutnjom da ga ona nije u potpunosti napustila te uvodi mogućnost nekog ponovnog susreta u budućnosti. Svoju dragu orfejski pesnik kao da doživljava dvojako – telesno, što je prolazno i trošno, ali i transcedentno, duhovno što implicira mogući novi susret u nekoj drugoj sferi, izvan opipljivog i materijalnog. Taj vanvremenski susret je moguć jedino u pesmi, i to ne bilo kakvoj već savršenoj u svojoj suštini, onoj koja nije sa ovoga sveta – Orfejevoj.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Dakle, pesnik, Orfejev dvojnik, ne isključuje nadu da njegova mrtva draga još živi u njegovoj čudesnoj pesmi.  Ona, iako magična i omamljujuća, u svojoj je suštini tragična, jer pesnik pevajući traga za izgubljenom Euridikom, odnosno osuđen je na večno traganje za Apsolutom. Tu povest tuge dodatno produbljuje spoznaja da pesnik na taj način traži svoju poeziju. On je u takvom svetu zauvek poražen i to od sopstvene poezije; pesnička vizija je ekvivalent umiranju – isto je pevati i umirati.

Ovim iskazom se može zatvoriti savršen ciklus pesničkih simbola u poeziji Branka Miljkovića. Novoizgrađenu, modernu verziju mita u svom stvaralaštvu on smešta u relativno klasičan okvir, te kombinuje sa gotovo vanvremenskim i opšteprihvaćenim simbolima u istoriji i umetnosti čovečanstva. No, pesnik se tu ne zaustavlja, već im uprkos brojnim uveliko stečenim konotacijama dodaje brojne druge i gradi sopstvenu filozofiju poezije u prepoznatljivom neosimbolističkom maniru.

Dalje na čitaocu ostaje da se probije kroz Miljkovićevu svojevrsnu šumu simbola i tako otkrije moć umetnosti, pevanja i te prejake reči.

LITERATURA:

  1. Dragiša Živković, Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1985.
  2. Branko Miljković, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005.
  3. Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Prosveta, Beograd, 1965.
  4. Viktor Škorić, Hermetičan i nerazumljiv – Branko Miljković, časopis Međutim broj 9, Novi Sad, 2015.
  5. Monika Bardieri, Mitovi, legende, junaci, Evro, Beograd, 2004.
  6. Vojtjeh Zamarovski, Junaci antičkih mitova – leksikon grčke i rimske mitologije, Alnari, Beograd, 2002.
  7. Dr Olivera Radulović, Jelena Žurić i dr Jelena Angelovski, Čitanka, srpski jezik i književnost za četvrti razred gimnazija i srednjih stručnih škola, Eduka, Beograd, 2016.
  8. Branko Bošnjak, Grčka filozofija, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1983.
  9. Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Nolit, Beograd, 1970.

Izvodi iz literature o poeziji i poetici Branka Miljkovića

Na pitanje u kakvoj je vezi njegova poezija sa nadrealizmom, Miljković je odgovorio:

Rodbinskoj. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.

Iz intervuja povodom zbirke Vatra i ništa

„Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pritom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski počinje. To je tamo gde počilje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad neki drugi svet, ni kada ga duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.”

Iz eseja Hermetična pesma

„Znam šta sam pesmom hteo da kažem, ali ne znam šta će sama pesma sa sobom hteti. Sreća je u tome što pesma nadvisi svoga tvorca. Možda sam hteo samo sliku, a drugi su videli samo simbol. Pa dobro, tim bolje. Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio; pa zar je to čudno. Ona je pametnija i plemenitija od mene, jer ona je pesma i nevinost, a ja sam čovek. Ja imam poverenja u nju, i verujem u njenu ulogu među ljudima, gde je nastala u jednom trenutku kada sam hteo da uspostavim most između sebe i drugih.”

Miljkovićev odgovor na anketu Dela pod naslovom Iskušenje poezije

„Pesma počinje sećanjem, završava se zaboravom, zaborav reducira pesmu na njeno vlastito iskustvo. On je oslobađa svih pomoćnih sredstava koja su joj bila potrebna dok je nastajala. Tako poezija postaje večito pamćenje koje sebe ne pamti.”

Branko Miljković, Nedorečenost koja kazuje

Dr Olivera Radulović, Jelena Žurić i dr Jelena Angelovski, Čitanka, srpski jezik i književnost za četvrti razred gimnazija i srednjih stručnih škola, Eduka, Beograd, 2016.

Ubi me prejaka reč.

Branko Miljković, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005.

Autorka: Ana Sekulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Dragiša Živković, Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1985, str. 774.
2. Verovalo se da je čovek mogao iskreno da okaje bilo koji greh pred vatrom ili ognjištem, pa se ta moć duševnog očišćenja naziva lustracijom. (prim. autora
3. Vojtjeh Zamarovski, Junaci antičkih mitova, Alnari, Beograd, 2002, str. 155 – 156.
4. Isto, str. 418 – 420.
5. Isto, str. 449.
6. Isto, 351. str.
7. Triptihon je pojam koji dolazi iz likovne umetnosti i predstavlja trostruku sliku kod koje se dve krilne slike mogu preklopiti na treću koja je na sredini, a sve tri zajedno čine tematsku ili idejnu cečinu. (prim. autora
8. Vojtjeh Zamarovski, Junaci antičkih mitova, Alnari, Beograd, 2002, str. 360 – 362.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *