Поетика симбола Бранка Миљковића

Бранко Миљковић је један од кључних ствараоца српске поезије друге половине XX века. Осим као есејиста и преводилац са руског и француског језика, он је остао упамћен као важан представник српског неосимболизма. Овај књижевни правац у теорији књижевности представља својеврсну синтезу симболизма и надреализма. Симболизам, као књижевни покрет настао у Француској крајем XIX века, према Тибодеу представља нову револуцију свеколике модерне поезије1). Дакле, прихватајући поједине устаљене тековине симболизма попут vers libre (франц. Слободни стих) као отелотворење модерног стиха, музику као неодвојиви део поезије, али и употребу симбола и синестезија, неосимболисти их развијају и модификују. У стваралачкој синтези традиционалне форме и модерног садржаја, они изједначавају егзистенцијално и стваралачко при чему посебну позицију има реч. Од надреалиста усвајају став о индивидуалној егзистенцији песме односно поезије, али као стваралачки подређену уму и његовом рационалном деловању. Осим обнове традиционалних, утврђених песничких облика (балада, сонет, сонетни венац), такође је изражено интересовање за симболе из античког, словенског, византијског и уопште фолколорног наслеђа.

Миљковићеви песнички симболи су најчешће управо смрт, песма, вода, пепео, река; поједини су изразито филозофског и митолошког карактера, а овај рад доноси објашњења неких од најфреквентнијих кроз осврт на репрезентативне стихове. Свакако најупечатљивији су сугерисани већ у наслову његове најпознатије песничке збирке из 1960. године Ватра и ништа. Наиме, још од самих почетака великог броја цивилизација, ватра поседује изузетан практични значај за човека, те се веома рано њој, месту на којем гори и предметима који су у сталној вези са огњиштем придају натприродна својства. Њено обожавање и мистична снага свакако су у вези са прочишћујућом особином која јој се придаје од давнина – лустрацији.2))Тај процес свечаног кајања и чишћења душе су осим старих Словена познавали и Римљани. У својој двојакој суштини, ватра је и разарајућа сила, али и основни приницип живота. Овакво схватање је, осим у фолклорној традицији старих Словена значајно и за традицију античке Грчке, а и бројне друге цивилизације попут старог Египта, Астека, Хетитске цивилизације. Ватра је по учењу грчког филозофа Емпедокла један од четири тзв. основна елемента, корена свега. Према Емпедоклу, земља, ваздух, ватра и вода као непроменљиве и коначне честице својим мешањем формирају конкретне ствари света. Слично овоме је и учење ефешког филозофа Хераклита, према коме ватра, схваћена као материјални битак, непрестано прелази из једног стања у друго и из тих промена се рађају остали елементи: вода, ваздух и земља.

Двогодишњи Бранко у Нишу, 1936. године
Породица Миљковић: Бранко (лево) са оцем Глигоријем, мајком Маријом и братом Драгишом

Централни симбол у Миљковићевој поезији је управо ватра и то као антипод смрти, симбол светлости, преображавања, мудрости; дубока реч живота. Све што је покрет, прогрес, али и стварање, а самим тим и поезија, односно уметност, за њега је хераклитовски израз дејства унутрашње ватре. Насупрот ватри, стварању и животу, стоји празнина, непостојање, ништавило, ништа. Они, као синоними, такође представљају стално активни принцип, основу свега – све што настаје, бива и јесте има своју негацију у ништавилу, празнини, смрти и небићу. Оличени у свему што постоји, они се преплићу са ватром и вечно остварују. Симболима ватре и смрти, односно умирања, Миљковић је у познатој песми из наведене збирке Ватра и ништа, Балада охридским трубадурима, изложио своју филозофију песничког стварања, што наводи на закључак да се песма, односно стваралаштво указује као значајан мотив у његовој поезији. Певајући о песничком позиву, песник не негира смрт, већ настоји да је превазиђе. То је могуће једино стварањем, односно поезијом што се и поентира на крају сваке од укупно четири строфе као својеврсни рефрен. Измирујући противречности, Миљковић пева: Исто је певати и умирати.

У циљу постизања јачине израза и истицања значајних појмова у целокупној песми: мудрости, стараца – трубадура, птице и крадљиваца ватре, песник се служи стилском фигуром апострофе, те управо наведене појаве можемо посматрати као симболе на које приликом читања треба обратити пажњу. Већ у првој строфи, песник се поистовећује са путујућим музичарима који су изводили своју поезију током Средњег века – трубадурима. Сходно томе, наведену мудрост можемо повезати са њиховим животним искуством, односно са својеврсним искуством њихове песме. Управо пред таквом мудрошћу све остало се песнику чини недовољно добро и недовољно омамљујуће, те се он осећа немоћним да било шта каже – на обичне речи више немам право. Та њихова готово чудесна песма узвишене поетске мудрости рађа у песнику мисао о пролазности и трошности света и својом омамљујућом снагом узрокује унутрашњи преображај песниковог бића и невероватан  ибтензитет енергије. Она је и помало сетна, зато што буди свест о себи позајмљеном пламену који неће трајати дуго. Већ у првој строфи јављају се реминисценције на митологије различитих народа и кроз појмове птице, позајмљеног пламена и пепела се призива слика митске птице Феникс:

Птицо, довешћу те до речи. Ал´ врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули. 

Ова птица је у грчке и римске митове дошла из старог Египта. Тамо је представљала чапљу за коју су стари Египћани мислили да је рођена из воде коју су сматрали прапочетним елементом. Она се рађа сама од себе, слично као што се само од себе, према њиховим представама, родило и сунце. Комбинацијом тих елемената настало је веровање да је Феникс једно од отелотворења сунца које после владања светом увек умире и сваким јутром се поново рађа. Из тих сложених египатских схватања, власт сунца (исто тако и краља, али и неког умрлог) се увек обнавља у тридесетогодишњим циклусима који симболизују људски век. Управо од те чапље се развио Феникс каквог познају Грци и Римљани. Они су га сматрали чудесном птицом која има невероватну моћ да се сваких пет стотина година у свом гнезду спали, а из пепела устаје у облику птића, подмлађена за нови живот. На тај начин је постала симбол васкрснућа које су касније преузели хришћани.3)

Рукописи

Из овога видимо да код Миљковића пепео није антипод ватри, већ је ватра прошлости, оно шта још увек тиња, траје, те се због могућности да букне у нову ватру поистовећује са елементом рађања.

У сличном светлу, друга строфа доноси асоцијацију на још једног јунака из грчке митологије – Прометеја, отелотворење и симбол храбрости, поносног пркоса и отпора, као и огромној љубави према слободи и човечанству:

Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.

Наиме, да би помогао слабијима од себе, он је украо ватру са светог огњишта на Олимпу и даровао је људима. Осим тога, научио их је да помоћу ватре топе метале и израђују алате, подучио их занатима, читању, писању и рачунању. Тако је Прометеј постао својеврсни створитељ човека, извукавши га самим тим из првобитног природног стања и створивши од њега разумно биће. Овај поступак је разгневио Зевса који га је, као казну, приковао за стену, а како би још више сломио Прометеја, свако јутро би орао долетао до њега да му кљује део јетре који би ноћу изнова порастао.4)Дакле, песник себе поистовећује са Прометејем, који је, због доношења неког вишег, божанског принципа човеку, кажњен да га орлови, крадљивци визија, кљују. Истина коју он открива људима је управо песничка реч:

Кад мастило сатре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Песник нам тиме сугерише да је у певању прометејско истрајавање са којим иде и убијање себе, својеврсно страдање, односно Исто је певати и умирати. Зато су и песници крадљивци ватре.

Даље песник такође пева о прометејству и у претпоследњој строфи алудира на још једног крадљивца ватре, односно ово место можемо да посматрамо кроз призму два, међусобно уско повезана, античка мита. Наиме, сада је песник попут Одисеја привезан за јарбол лађе, јер је открио људима божански принцип песме и то као силе која омогућава човеку да укроти смрт и да њоме на неки начин овлада.

Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.

Одисеј је управо из грчке митологије постао сининим за јунаштво, смелост, а посебно је познат по изузетном лукавству. Један од великог броја његових упечатљивих подвига догодио се на током повратка кући, у Итаку, када је својом довитљивошћу успео да одоли песмама сирена, чудовиштима са женском главом и птичјим телом, познатим по изузетној песми. Према легенди, ове девојке су, за казну што су изгубиле на такмичењу, Музе напола претвориле у птице, односно сирене. Сходно томе, оне су у митологији представљале симбол духова подземног света, односно Музе подземног света.5)Одисеј је, наиме, враћајући се кући морао да прође поред острва Сирена које су својим чаробним гласовима мамиле човека на обалу, да би се онда бациле на њега и исисале му крв. Због тога је, како би избегао страдање, својим друговима воском зачепио уши, а себе привезао за јарбол, наредивши друговима да га још чвршће притегну уколико буде захтевао да га ослободе, те су успешно наставили пловидбу ка Итаки.6) На тај начин и песник стоички одолева смрти, што је парадоксално, будући да је и само певање блиско смрти што он и казује наведеним стиховима – исто је певати и умирати. 

Смртоносан је живот, ал´ смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

Чињеницу да песник радије бира певање него смрт, те песму диже на величанствени пиједестал, уочавамо и у песми Поезију ће сви писати. Говорећи о поезији из једне готово нове, односно другачије перспективе он као да слути неки велики тренутак човекове сутрашњице. Овај утопијски тренутак доноси истинску људску слободу која ће бити могућа једино када сви људи буду писали поезију; певали слободу:

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша

Овом програмском песмом и својеврсним лирским манифестом песник управо помоћу ослободилачке моћи певања настоји да покори и уништи простор ништавила, смрти и небића који му константно прети. Ниједна од наведених негација се не може разорити на другачији начин осим песмом. Дакле, оваквим схватањем песма, односно стваралаштво и уметност уопште постају симболи свеукупне и ванвременске моћи, смисла и идеје који су у својој суштини дубоко ослобађајући. Принцип супериорности певања, као опште футуристичко – утопијске визије интегрисања уметности у област стварности, песник настоји да оствари маркантном неосимболистичком идејом речи као уточишта свеколиког говора и свеколике истине о свету. Међутим, упркос свему, кроз песму као да се суптилно наслућује глас сумње у сопствени песнички пројекат и херојски подухват песника Прометеја. Завршни стихови ипак упечатљиво казују ту често присутну несигурност и страх од апсолутне слободе која би можда наступила:

онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

Поентираном завршницом у само два стиха, песник повезује апстрактини појам слободе и живе људе – робове.  Да би се истинска слобода уопште могла упоредити са робовима, она најпре треба да се отелотвори и тек као таква може да се мери са људима који певају, односно самом песмом. Тим завршним дистихом песник сугерише узвишени положај поезије, а самим тим и песника, њеног творца, те је у поређењу са људском слободом поставља у знатно супериорнији положај.

Својеврсна химна моћи поезије готово да кулминира у величанственом Триптихону7)) за Еуридику. У духу идеја о традиционалном наслеђу, овај триптихон сачињавају три сонета од којих сваки твори узвишену приповест о филозофији поезије и положају песника. Миљковић нам проповеда трагичну причу о потрази за смислом који му вечно измиче, управо кроз коресподенцију са античким митом о Орфеју и Еуридики. Орфеј је био познат по невероватном умећу свирања на лири коју му је поклонио сам бог Аполон. Према миту, када би засвирао на њој, чак ни природа није остајала равнодушна: дивље звери би му без страха прилазиле, дрвеће и стене би се померале како би му биле што ближе, рибе би искакале из мора да га боље чују, а у природи би завладао савршени склад и мир. Осим својом уметношћу Орфеј се прославио и љубављу према младој Еуридики. Нажалост, судбина му није наменила да са њом поживи у срећи; берући цвеће она је нагазила на змију отровницу, а када је Орфеј дошао зачувши њен крик, она је већ била мртва. Обузела га је бескрајна туга, те је он у очајању одлучио да сиђе у подземни свет и покуша да поврати своју мртву драгу. Звук његове песме о Еуридики зачарао је становнике подземља – Тантал је заборавио на своју глад и жеђ, а Сизиф је престао да гура свој камен, и толико гануо Хада да је овај пустио Еуридику уз услов да се не осврће за њом на путу у царство живих. Међутим, Орфеј је поклекао, те ју је изгубио и други пут.8) Дакле, развијајући форму личне исповести у циљу интензивирања сетног осећања, Миљковић себе поистовећује са највећим митским музичарем и већ у првом сонету кроз атмосферу свеопштег мртвила  наговештава да је његова Еуридика изгубљена:

Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.
Никад да се заврши тај камени сан.
Пробудити те морам Еуридико мртва.

У мучној чежњи за страдалом драгом, лирски субјекат се обрео у кошмарном амбијенту ноћи и горчине, те да би покушао да поврати изгубљени смисао он одлучује да је врати себи, односно да је пробуди. Међутим, одан фабули мита, песник ће поклекнути пред искушењем предоченим кроз мотиве црвених и црних птица које га прате док размишља о њој, због чега му Еуридика по други пут несрећно измиче. Трећи сонет сугерише смрт целокупног песниковог бића и смрт читавог универзума као еквивалент и израз њеног страдања.

Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица.
Између две горке дубине једна птица: И рт
добре наде. О мртав да сам. Ал´ не помажу клетве. Смрт
своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Изгубио сам те ноћи подземној далеку
ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен
са неистином, непомирљиви спавач уочен
од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку.

Својеврсна поетска тужбалица се полако ублажава слутњом да га она није у потпуности напустила те уводи могућност неког поновног сусрета у будућности. Своју драгу орфејски песник као да доживљава двојако – телесно, што је пролазно и трошно, али и трансцедентно, духовно што имплицира могући нови сусрет у некој другој сфери, изван опипљивог и материјалног. Тај ванвременски сусрет је могућ једино у песми, и то не било каквој већ савршеној у својој суштини, оној која није са овога света – Орфејевој.

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?
Презрела си сваки облик појављивања о слико
мога црнога града и изгубљеног циља.

Дакле, песник, Орфејев двојник, не искључује наду да његова мртва драга још живи у његовој чудесној песми.  Она, иако магична и омамљујућа, у својој је суштини трагична, јер песник певајући трага за изгубљеном Еуридиком, односно осуђен је на вечно трагање за Апсолутом. Ту повест туге додатно продубљује спознаја да песник на тај начин тражи своју поезију. Он је у таквом свету заувек поражен и то од сопствене поезије; песничка визија је еквивалент умирању – исто је певати и умирати.

Овим исказом се може затворити савршен циклус песничких симбола у поезији Бранка Миљковића. Новоизграђену, модерну верзију мита у свом стваралаштву он смешта у релативно класичан оквир, те комбинује са готово ванвременским и општеприхваћеним симболима у историји и уметности човечанства. Но, песник се ту не зауставља, већ им упркос бројним увелико стеченим конотацијама додаје бројне друге и гради сопствену филозофију поезије у препознатљивом неосимболистичком маниру.

Даље на читаоцу остаје да се пробије кроз Миљковићеву својеврсну шуму симбола и тако открије моћ уметности, певања и те прејаке речи.

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985.
  2. Бранко Миљковић, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.
  3. Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Просвета, Београд, 1965.
  4. Виктор Шкорић, Херметичан и неразумљив – Бранко Миљковић, часопис Међутим број 9, Нови Сад, 2015.
  5. Моника Бардиери, Митови, легенде, јунаци, Евро, Београд, 2004.
  6. Војтјех Замаровски, Јунаци античких митова – лексикон грчке и римске митологије, Алнари, Београд, 2002.
  7. Др Оливера Радуловић, Јелена Журић и др Јелена Ангеловски, Читанка, српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и средњих стручних школа, Едука, Београд, 2016.
  8. Бранко Бошњак, Грчка филозофија, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1983.
  9. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд, 1970.

Изводи из литературе о поезији и поетици Бранка Миљковића

На питање у каквој је вези његова поезија са надреализмом, Миљковић је одговорио:

Родбинској. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболистичку и надреалистичку поетику.

Из интервуја поводом збирке Ватра и ништа

„Оно што не можемо да изразимо, све се више удаљава, али и губи притом свој првобитни смисао неизрецивог и постаје нешто што се може разумети, мада само под претпоставком, као изнутра сажето, неприлагођено било чему споља. Тако настаје херметична песма. Тамо где престаје, истински почиње. То је тамо где почиље заборав или заборављено сећање како би рекао Сипервјел. И њен садржај је свет, јединствен и никад неки други свет, ни када га дух изневери охолошћу и поделама. Али све своје скорашње херметична песма преуреди изнутра снагом заборава, спајајући различито, раздвајајући једно.”

Из есеја Херметична песма

„Знам шта сам песмом хтео да кажем, али не знам шта ће сама песма са собом хтети. Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели само симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других.”

Миљковићев одговор на анкету Дела под насловом Искушење поезије

„Песма почиње сећањем, завршава се заборавом, заборав редуцира песму на њено властито искуство. Он је ослобађа свих помоћних средстава која су јој била потребна док је настајала. Тако поезија постаје вечито памћење које себе не памти.”

Бранко Миљковић, Недореченост која казује

Др Оливера Радуловић, Јелена Журић и др Јелена Ангеловски, Читанка, српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и средњих стручних школа, Едука, Београд, 2016.

Уби ме прејака реч.

Бранко Миљковић, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.

Ауторка: Ана Секулић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985, стр. 774.
2. Веровало се да је човек могао искрено да окаје било који грех пред ватром или огњиштем, па се та моћ душевног очишћења назива лустрацијом. (прим. аутора
3. Војтјех Замаровски, Јунаци античких митова, Алнари, Београд, 2002, стр. 155 – 156.
4. Исто, стр. 418 – 420.
5. Исто, стр. 449.
6. Исто, 351. стр.
7. Триптихон је појам који долази из ликовне уметности и представља троструку слику код које се две крилне слике могу преклопити на трећу која је на средини, а све три заједно чине тематску или идејну цечину. (прим. аутора
8. Војтјех Замаровски, Јунаци античких митова, Алнари, Београд, 2002, стр. 360 – 362.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *