Поетика хабитуса

Братислав Милановић: Мале лампе у тамнини, Краљево 2006.

Људска егзистенција, утемељена као угрожена краткотрајност и ограниченост боравка на Земљи и потреба да се опева неумитност пролазности, у поезији песника Братислава Милановића носи са собом неопходну, али не и злоупотребљену употребу тела. Њу песник користи, тек само као неопходни дискурс, као повремени, али и незаборавни излет у област територије: topographia anatomica. При томе, све протиче без нападно уочљивог присуства човековог тела као основе за објашњење иреверзибилности природних процеса, али и постојања ентропије као доказа о неуништивости материје. Елементи тела, с обзиром да имају своје најразличитије функције, отварају неограничене могућности и као употребне вредности у поезији, могу преузети улоге које им песник одреди бирајући путеве аналогије, симболике, асоцијације, компарације или било које друге облике стилских фигура који дозвољавају компатибилност на релацији анатомија тела – поезија.

Издвајањем појединачних елемената и уласком у формалистички приступ топонимике корпусног склопа (МАЛЕ ЛАМПЕ У ТАМНИНИ  изабране и нове песме), постоји могућност да се нађе заједнички именитељ за  бирање одредница којима се песник у овом случају руководио. Ако, пак, оне нису строго дефинисане, то не умањује њихову вредност, већ напротив, осветљава разноврсност и богатство песникове имагинације која је кадра да уђе често, на први поглед у непојмљиве комбинације. Аналитичким претраживањем може се стићи до логичних закључака, поетски понекад и неуобичајених, али који су у тим случајевима у функцији универзалног и прелазе у област науке или филозофије, на пример. Међутим, одабиром и издвајањем појединачних елемената из контекста целине стиха, могуће је превидети смисаону вишеслојност  везану за песму. Са друге стране, посебан је изазов читати и анализирати, у овом случају сасвим случајно уочену особеност коју носи у себи поезија Братислава Милановића, без обзира што  се не би могла сврстати у неку од њених битних специфичности. Пре би то могле бити оне мале комете забележене моћним телескопима опсерваторија, које иза себе оставе, несразмерно својој величини, бљештав траг, пројектован у овом случају преко читалачке интуиције – у дубоки емотивни набој. Иако, скоро од песме до песме, елементи анатомије присуствују у формирању стихова, они нису истакнути у први план, они нису скоро никад пренаглашени, изузев у оним случајевима где где је то основни мотив песме, што изискује њихову неопходност да би се нешто изрекло и објаснило на најближи могући начин. Но, ако се следи опсервирани песнички опус Братислава Милановића, приметно је да његове новије песме рапидно губе асоцијативно-компаративно коришћење телесних елемената који се у почетном стадијуму стваралаштва приближавају Протагорином homo mensura. Онако, како се и могло очекивати, органску ограниченост тела замењује разуђена мисаона конструкција, опсењеност запажањем и изрицањем најразличитијих истина рефлексивним сугестијама. Поетичност високог домета уз истанчану и непатворену искреност, спонтаност казивања, логичност догађања, оригинална решења – прате даљу поетску нит стихотворности Братислава Милановића. Све ређе се појављују елементи хабитуса, али су они иако ефемерни, и даље ефектни, са порукама које у стиховима носе.

Међутим, осећај да и када је нема – има је, односи се на снажну путеност која кипи из свеукупне поезије овога песника и даје непрекидну ексцитираност стиху, као да је под напоном и уз врло честе струјне ударе и онда када је у стиху именована, када је неким детаљем само назначена, па и онда када се чита између редова.

Посебан утисак оставља оправдана, али истовремено и ненаметљива висока концентрација елемената хабитуса у појединим песмама, као што је карактеристично у сегменту песме комплементарног наслова Орфеј после свега који недвосмислено упућује на песничку мисију: Ти из глагола, из косе, из коже/ јетку ствар/ – опасан разум изливаш у зрак/ кроз свиралу прераслу у кост./ Не помера/ се ништа. На згаришту,/ у соли, твоју главу вреба/ невидљиви гост./ И град тоне под његовом руком.

Слично је и у песми Јелен у прозору где је дат савршени, нераскидиви спој ствараоца-песника и његовог дела-песме и где су корпусни елементи одиграли веома снажно, уметнички истанчано своју праву улогу, док је песник Милановић био минуциозни преводилац са физичког (органског) на поетски терен: Лажна животиња (блистав јелен)/ сад надвисује, упија тело. Једначење то је неко велико,/ светла крв у коју тонеш помно/ збацивши одело,/и чујеш: риче твоја кожа/ и пада на плочник радост тиха./ Два помирена ока гледају пут/ на који се стало опрезним кораком/ одмереним ритмом стиха.

Постоји у поезији Братислава Милановића читав низ кратких, али одговарајућих и аутентичних стиховних комбинација, у виду особених медаљона са савршеном симболиком хабитуса. Таква је и дескрипција тренутне стваралачке немоћи (можда?), коју упечатљиво даје песма Сасвим обичан наслов.

Покушавао сам да говорим и/ ништа се није чуло: низ моје грло је/ сишла лава кад сам хтео да именујем/ то тело, тај лик што лута у усамљеним градовима.

О пореклу своје поезије, песник проговара као о терету који се не може избећи, али који је и покретачка снага поетске моћи: Неки мали амбис чучи на моме рамену/ одмах покрај ува, гони ме да пишем.

У песми о сплаварима, песник обликује стихове у којима тврди: На небу сплавари, На земљи сплавари и губилиште/ под раменом веслача у прапочетне капи тону/ и нема смрти – своје одбегле шаке лове на пучини/ и крећу/ зваће се исто, имаће исте руке и проклетство у кожи. 

Песма Топола на тераси у којој се песник идентификује са стаблом које је њему надомак, рађају се сјајни стихови блискости човека са флоралним егземпларом живога света. Том приликом долази до тоталног прожимања које твори савршену дендроидну човеколикост, односно хуману дендроидност (посматрано из перспектива персоналних простора бивствовања).

Њишемо се док ветрови њиште/ у светским пустињама од ува до ува/ куда с овим гласом, куда с овом руком/ куда с овим телом налик тлу?

У ширем контексту, енигматски скривено, али и топонимски објашњиво, песма не искључује могућност универзалнијег посматрања, ако се има у виду због чега је изабрана баш топола и откуда она на тако необичном месту као што је тераса? Уз појам науке о местима – топологије, може се посматрати топола која симболизује дислокацију биљке из њеног природног окружења, али и песников прелазак у домен друге врсте живога света – деперсонализацију која прати и одговарајућа промена локалитета обе јединке.

Огромна опруга – тело

Ако је постојао неки прапочетак, време настанка, то је морао свакако бити спој крста и тела у води. Зато ће се песник обратити читаоцу са објашњењем да је вода, односно једна њена затворена форма – језеро, једино место где човек може обитавати вечно, само ако је бескрајан.

На поласку трупла смо у крст сплели под обалом/ И сад тек, на језеру, бујамо/ друкчији, али чисти/ остављене кости и љуштуре тела. Овамо се једино/ Бескрајан може, само се челом сме загристи/ стакласто биље.

У песми Стварање света песник проговара као први човек на Земљи, Адам, божанском промишљу надахнут, телесно и мисаоно у наталној чистоти.

Довели су ме на непознато место/ добри богови – мирни људи:/ спрали са тела сваки талог/ избрисали опасно сећање.

Када песник Братислав Милановић улази у ток сликареве имагинације, он указује на њену способност да трансформише облике (тела) у стваралачкој тишини, потирући њихову ограниченост ради освајања других могућих, ширих простора који немају границе.

Говор је кичице миран/ у њему гасну тела  и ничу/ предели ини.

Сусрет пред некадашњим местом љубави, већ на вратима асоцира и даје транспарентни увид у прошлост дозивајући прошлост интиме тела.

Пред овим смо вратима сада прозирни/ као дуго ношена тканина/ кроз коју се назиру дрхтаји жељних тела/ у бившим собама.

Уз стихове старе македонске песме о Биљани, песник се, заједно са девојком (момом) и њеним платном које она бели, отискује изнад Охридског језера и посматра свет из птичје перспективе: Око нас ћутке круже корморани/ ми се, полако, на твоме телу,/ на твоме платну што ме обавија/ – дижемо у важдух/ и забленут њише се свет.

У томе, како прогонитељи имају посебну способност да открију гоњене, помаже им присуство тела и дисање, ма где били лоцирани: Они знају како се са кровова силази у туђа тела/ како се међу зидовима дише.

Стваралачки моменат песник доживљава, у једном моменту, као разарање сопственог тела и његово уграђивање у универзум (могуће баш у време Великог праска) : Када се  огромна опруга – тело/ и зарива рогове у клупко света/ што се тек помакло.

И на крају, тело се претвара у нити и расипа у прах, посматрано као одраз у прозорском стаклу:  то прах пада у кутове,/  то труну знакови у окну, одакле/ пружају се нити до наших тела.

Ода телу које песник одаје у свом опусу, свакако је песма Бекство.

Напустио сам своје тело, нека виси,/ крваво, на жици,/ нека стење, скрхано у столици,/ нека тоне у туђим постељама. Напустио сам тело заиста: пиљим у њега са полице, из каде, огледала,/ из свих ствари на којима/ сјакте моје очи.

Свачија кожа разапета карта света

Не морају се сви градови на свету видети, каже песник, они постоје кроз горећу светлост коју песник осећа на својој кожи: Градови, градови у даљини,/ мада вас нисам упознао, ваше лампе/ на мојој кожи горе/ и ја их признајем .

Кожа је веома растегљив појам у Милановићевој поезији, па тако може неко да: На конопцу суши наше коже, док неко други може да: Још седи у соби, на мојој кожи.

Камен понад главе

Надахнуће песника док ноћу пише, пресликава се на окно и кад се осврне он схвата да га је одвело у глуви предео где он више не препознаје себе: Какву то звер налазиш/ под светлом, у прозорском окну,/ подигав главу с папира. Нема је – да би на крају схватио да су то два бића разиграна маштом сједињена у снажном и разарајућем стваралачком заносу: Гле, две сливене главе у прозору/ и исте ноздрве док пуца стакло!

Човечји ум припада свемирским просторима  и стога песник закључује: Твоја глава гори два руба од прста света, али и : У моју лобању, отворену, буље хиљаде очију.

У једном тренутку искрености, због страха који лебди над главом, песник ће рећи да речи имају ирелевантно значење и одузима им право на истину: Признајем да је све лаж  у речима/ о магли, о гушењу, о сечиву/ застрашеном понад моје главе.

О коси, пак, истиче се сјајна асоцијација: Ти спаваш заљуљан на ужету од косе.

На врели мозак пада задња кап

У тајанственој и недоступној нерватури мозга одвијају се муњевити енигматски процеси: Прскање звезда у танкој кори мозга/ док звонио је трен, или: Блистав титрај мозга у ком су севнули/ сувисли закони, мера господара, охоли градови, или: гле мозак у пламену.

Песник схвата да мора избећи неизвесност можданих (не)могућности и сматра да га је размишљање о великим (битним) збивањима довело до пренапрегнутог ума (мозга): Морам нешто да променим у прегрејаном мозгу/ – не умем да говорим о ситним стварима.

Пољуби своје лице у прашини

Лице је прво на удару при сусрету и оно је стога незаобилазна мета: Уклони фотографије, експонате,/ и постави лице – глиненог голуба. У следећим стиховима, песник се, пак, одриче свога лица које је упорно у сагледавању прошлости: Остављам своје лице што зија испод/ барске траве као са дна безбројних векова, да би се одмах потом , покајнички и самилосно, молио пред тим истим лицем проналазећи га онда када је понижено: Сиђи/ ту на коленима међу труње/ пољуби своје лице у прашини..

У љубавним обрачунима да би престао да говори и да гледа, песник допушта да се на то исто лице поспе пепео: Не отирем више ни пепео/ што си на моје лице просула  да не говорим, да не гледам. Он га више не штити и не брани: Нити ћу са капака отирати лећу/ Нити са лица – грч,  јер открива праву истину о њима: На обзорју тону лажна лица.

Поверавајући се великом сликару Леонарду, песник искрено признаје да је сам себи непознаница несместива у времену: Не могу од свога лица да створим Ђоконду/ када се не препознајем ни у оном ни у овом веку.

Наше су очи сјале као четири сазвежђа

Стихови у којима песник Братислав Милановић користи симболику ока, веома су богати и разнородни, често са  нотом дубоке патње: На трајном жртвенику горе наше очи, или: Ветар звижди из наших очију, или: С очима на тлу, али истовремено, око може да запамти сву прошлост света:  И око/ што открива зрак провучен кроз/ ограде и казамате./ Кад опет имаш хиљаду година/ твоје очи/ твоје ће око у тајним фабрикама/ оживети у сну згрчен век.

Песник зна да га помно посматрају, али и да његово око чини то исто и зато је: око – огледало, али поглед продире и много дубље, па тако: И велике очи мотре твоју кост на земљи .

Када се песник обраћа Београду, он његове светиљке види као очи града. Гледам са ничије куле како трну, једно по једно/ хиљаде твојих очију и како те окива мрак.

Остарели осмех света

Усне очекују додир некога и нечега: Ко на усне огрубеле/ Да кане ил капку меда или кап бунике, али очекују и топлину: Љубим твоју светиљку на столу/ грејем на њој своје мртве усне. Међутим, на крају свега, заједно са старошћу стиже тама: Прах око дужица као да полен пада/ на остарели осмех света и потом – тамнина.

Језик је дат као као изузетна моћна особеност, па и грубо издвојен, он је место вечитог узлета: У ваздуху истргнут блиста језик, и: полећу са њега: градови: јабука: земља.

Извади срце – постави га насред пута

Песник је неко коме је мастилом заувек умрљано срце. Оно је дијаметрално постављено између компарације: Ко кардиограм оживелог срца – цврчак и бескрајног времена у коме нестаје и губи снагу: Падао је пепео на наша срца и каменио се дуго, дуго.

Хабитусни флуиди

У Милановићевој поезији, у неколико наврата, место добијају и хабитусни флуиди од којих су најизразитије сентенце о крви: У ваздуху је мирисала предстојећа крв/ док сам стезао самострел.

Савршени приказ је, у пренесеном смислу, утицај песникове поезије на оне који су је читали (испијали лимфу).  Поезија је у њима будила светлост, ону која им ноћу осветљава пут и води их кроз таму  и песник, стога, на крају, остаје бескрајно задовољан, јер је испунио своју мисију: Дивно су ми испијали лимфу/ будила се фосфорна светлост/ у њиховим телима; на моју радост/ на моју велику радост.

  ***

Уочен и издвојен заједнички именитељ, спроведена анатомска опсервација песама о  назначеној области – хабитусу (можда, по стилу, најближа ономе што их примењује књижевни правац формализам),  у  поезији Братислава Милановића показала се као веома сложен и рискантан процес. Простор до којег се стигло, подсетио је на богато разуђену делту реке (сваки рукавац – појединачан корпускулативни елеменат) која на свом ушћу покушава  да се улије у једном току (свеукупна поетска хомогенизација). У току истраживања јавила се јасна слика поезије Братислава Милановића, метафорички исказано, као узнемирујуће,  драматичне воде у које људско тело наизменично потања, дубоко рони, лагано и брзо плива, али понекад и веома тешко долази до даха.

Но, када се песник Братислав Милановић упита: Зато не знам зашто ја – летописац,/ само вирим кроз кључаоницу/ и пребирам зрневље расуто по језику/ као да испирам злато, ваља му дати одговор на његов начин, а зашто не (?) и његовим стихом  (а посебно, ако је то, као у овом случају, управо из песме Балкански певач!):

Певај док ти грло не натекне,
 Док се саће небеско не испуни гласом
 Певај док се не распрсне жила.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *