Platonska ljubav kod Dantea i Petrarke

Pri čitanju Božanstvene komedije i Kanconijera, kao i njihovih tumačenja, neizbežno sam nailazila na jedan pojam, nikad dovoljno objašnjen, ali upotrebljen da kod oba pesnika objasni njihov odnos prema dragoj. Platonska ljubav – dodirna tačka ova dva dela. Istražujući sam pojam, odnos Dantea prema Beatriči i odnos Petrarke prema Lauri bivao je sve jasniji. Objašnjenje polazi izlaganjem o hrišćanskom poimanju ljubavi i helenskoj zamisli o ljubavi, njihovim ujedinjenjem u neoplatonizmu i konačnim ostvarivanjem u poeziji spomenutih pesnika.

Ukoliko je Platonova teza o najvišem, apsolutnom Dobru utrla Danteu put ka Bogu koji je ljubav i pokretač svetova, po mišljenju Anice Savić Rebac, „samo istorija platonizma u svim njegovim raznovrsnim vidovima objašnjava kako je mogla da nastane ta najčudesnija ljubavna poezija“.1) Zato, ovom prilikom, polazimo od isticanja osnovne razlike između hrišćanskog i helenskog shvatanja ljubavi. Naime, hrišćanska ljubav – agape, jeste ljubav koja se spušta i odabira, ljubav od Boga ka čoveku, a helenska ljubav – eros, ljubav  je naviše, tj. ljubav od čoveka ka apsolutnom, to je uzdizanje, stremljenje za krajnjim oboženjem. Prema Platonu, pojedinačna ljubav je put ka opštoj, čovečanska ljubav je put ka transcendentnoj ljubavi, kao u sledećim redovima:

„Ko hoće pravim putem da ide na taj posao, taj treba da već mlad počne ići za lepim telima; i najpre, treba da ljubi jedno od tih tela i da u njemu rađa lepe misli, a zatim da sam uvidi da je lepota na kome bilo telu sestra lepoti na drugom telu, i da bi, ako treba ići za lepotom u opštem obliku, bilo bezumno ne misliti da je lepota na svim telima jedna i ista. (…) A posle toga, lepotu u dušama ima smatrati dragocenijom od lepote na telu.“2)

U sledećem odeljku, Platon zapisuje da Sokrat govori kako se lepota u opštem obliku čoveku neće prikazati u telesnom, niti u vidu znanja, niti u kojoj drugoj stvari, već „kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno“.3) Zar se nije upravo tim tokom razvijala ljubav Danteova i Petrarkina? Dantea je Beatriče odvela u raj kako bi spoznao Boga u njegovoj suštini, ljubav u suštini. A Petrarkina ljubav ka Lauri pretvarala se u ljubav ka Bogu. Međutim, Platonov eros samo prolazi kroz voljenu ličnost, prevazilazi je, napušta jer ima žižu u onom iznad. To je ono što deli Platonovu ljubav i ljubav datu u poeziji Dantea i Petrarke. A takvu subjektivnost i osećajnost hrišćanstvo je negovalo. Zato je jedino prožimanjem hrišćanstva i antičke filozofije u humanističkoj fazi renesanse koja je pobudila entuzijazam i za obnovu platonizma, dakle jedino neoplatonizmom je Platonov eros mogao biti upravljen u ličnijem pravcu. I već je kod Dantea ostvarena potpuna sinteza platonskog erosa i lične ljubavi.

U tesnoj vezi sa ljubavlju je i shvatanje lepote, a Danteov put od čovečanske ka rajskoj, nebeskoj lepoti nalazimo u stihovima kada Beatriče skloni svoj veo, a pesnikova čula zaneme:

Beatriče, okreni te oči tvoje svete,
- pjevale su svoju pjesmu - ka tvom vjernom
koji toliki put proletje da bi vidio te!
Budi milostiva, pa nas podari milošću tom
da otkriješ lice tvoje da on vidi trena ovog
drugu ljepotu koju skrivaš pod velom.
O sjaju svijetla, vječno živog, ima li kog
da je blijedio tamo gdje pada Parnasova sjen
ili pio toliko iz izvora njegovog,
a da mu razum ne bi bio pometen
pokušavajući da te opiše kakva si se pojavila,
tamo gdje ti je lik harmonijom neba osjenčen, kada si,
na otvorenom, skinuvši veo, ti sebe otkrila?4)

U prikazanoj sceni, Danteu je prikazana Beatričina suština, prikazana mu je lepota uma kojeg je Bog prosvetlio. Danteu ponestaje moć da svoja osećanja i ono što je ugledao artikuliše, pa je opisuje poput sjajne svetlosti na koju se pogled teško privikne. Iako je Dante poznavao Platona samo posredno, putem hrišćanskog neoplatonizma, u njegovoj poeziji slile su se sve antičke i srednjovekovne duhovne struje. Dante je čežnju za mrtvom dragom spojio do kraja sa čežnjom za apsolutnim Dobrom, apsolutnom Lepotom što je Bog. Tako i Božanstvena komedija otpočinje, Beatričinim zahtevom, a potom ga Beatričina ljubav vodi do spoznaje Boga.

Za razliku od Danteove apstraktnosti, njegovog opisivanja Beatriče pomoću svetlosti i boja, Petrarka platonizmu daje telo. Petrarka podrobnije opisuje onaj prvi stupanj platonizma – uživanje u lepoti tela, u odrazu apsolutne Lepote. Petrarka svoju pažnju zadržava posebno na onom koji ga vodi od kontemplacije zemaljske lepote na kontemplaciju nebeskih stvari.5) Laurina lepota ispoljava se kao nešto van, iznad tela pa to čini i njeno telo da se oslobađa težine zbog toga njen hod ne beše hod smrtnika svakog, već anđeoskog duha,6) njene oči nisu lepe zbog njihovih boja, već zbog blagosti pogleda. Po tome što Laura upire prst ka nebu, vidimo da ni krajnji cilj Petrarkine ljubavi nije bio zemaljska, već nebeska ljubav. Kada je Laura našla svoje mesto nad zemljom, pratila je i usmeravala Petrarku isto kao što je i Beatriče Dantea motrila, kao u sledećem primeru:

„Nikada svome dragom sinu mati,
nit zaljubljena žena mužu svome,
u takvoj stvari – sumnjivoj pri tome -
odani savet nisu mogle dati;

ko što progonstvo moje ona shvati,
vraćajući se često bolu mome
sa uzvišenog mesta svog, na kome
dvostruka milost njene oči zlati.

Čas žena, a čas majka; gori strasno
ili strahuje; svojim redovima
kaže mi šta da sledim ili bira

šta da izbegnem na tim putevima
i dušu da ne podignem prekasno.
Samo dok ona zbori – imam mira.“7)

Petrarka se na mahove i obraća Bogu, hvali Hrista, njegove misli dižu ka trećem krugu gde je njeno boravište pa pomišlja kako je smrt slatka i nada se da mu ona tamo čuva mesto. Poslednji soneti opisuju Laurin zov Petrarke ka nebu, a u jednom od njih Petrarka se konačno odriče zemaljskih lepota:

„Ja sad oplakujem dane što prođoše,
koje za tebe straćih, smrtni svete“8)

Zaključujemo: ukoliko posmatramo njihove stihove kao umetničku realizaciju platonske ljubavi, za tumačenje i podrobnije razumevanje poetike Dantea i Petrarke, jednako je bitno poznavanje srednjovekovnog i renesansnog neoplatonizma koliko i poznavanje istorije književnosti ili poetike njihovog vremena.

Literatura

Aligijeri, D., Božanstvena komedija, prevod i bilješke Mraović Dragana, CID, Podgorica, 1996.
De Sanktis, F., Kritički eseji, izbor i predgovor napisao Eros Sekvi, Kultura, Beograd, 1960, str. 121-215.
Koplston, F., Istorija filozofije, kasni srednji vek i renesansna filozofija, BIGZ, Beograd, 1994, str. 215-226.
Petrarka, F., Kanconijer, izbor i propratni tekstovi Zlate Bojović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
Platon, Gozba ili O ljubavi, prevod s originala, pogovor i objašnjenja napisao Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2003.
Savić-Rebac, A., Helenski vidici, eseji, Srpska književna zadruga, Beograd, 1966, str. 28-46.

Autorka: Tamara Bailov

FUSNOTE:   [ + ]

1. Savić-Rebac, A., Helenski vidici, eseji, Srpska književna zadruga, Beograd, 1966, str. 28-46.
2. Platon, Gozba ili O ljubavi, prevod s originala, pogovor i objašnjenja napisao Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2003, str. 82.
3. Platon, Gozba ili O ljubavi, prevod s originala, pogovor i objašnjenja napisao Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2003, str. 83.
4. Aligijeri, D., Božanstvena komedija, prevod i bilješke Mraović Dragana, CID, Podgorica, 1996, str. 342.
5. De Sanktis, F., Kritički eseji, izbor i predgovor napisao Eros Sekvi, Kultura, Beograd, 1960, str. 136.
6. Petrarka, F., Kanconijer, izbor i propratni tekstovi Zlate Bojović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996, str. 40.
7. Petrarka, F., Kanconijer, izbor i propratni tekstovi Zlate Bojović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996, str. 65.
8. Petrarka, F., Kanconijer, izbor i propratni tekstovi Zlate Bojović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996, str. 76.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *