„Планине“ Александре Стевановић

Одбрана умјетности

Причати о умјетности зна бити излишно. Због тога се неки с правом грозе при помену критичара, јер се подробним објашњавањима и рaшчлањивањем дјела на ситне појединости донекле квари чар коју оно испољава. Зашто га разлагати и загледати му сваку честицу кад једино у цјелини представљено оваплоћује енергију и шаље поруку коју носи, која га за наша чула отвара? Задатак умјетников није додворити се критичару, него удовољити самој умјетности. Не може се непосредно говорити о умјетности, али се може говорити поводом ње. Анатол Франс рече: „Ја хоћу да вам говорим о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа. То је прилично згодна прилика.“

Слати Стевановићеву (у даљем тексту: „наша умјетница“) висинама гдје су раштркане звијезде, јалов је подухват. Познајући добро васионске стазе, она их одавно сликањем дохвата, лако их одозго спуштајући, и не знам има ли ико да је њене ликовне изразе походио, а да није при том осјетио блаженство којим су га руком њеном снијета небеска тијела обасула. Она презире уздах: „Прошло је“, милији јој је усклик: „Ту је!“ и „Траје!“. Ово није неки вид хвалоспјева, нити ковање талента у звијезде. Не примијетих да код ње ишта јади о мртвилу, зато је њен пејзаж свијетао као драга успомена, а портрети обиљежени, ако не дебело утрошеним временом на састављање истих, а оно изузетном прецизношћу и лакоћом делања.

Свако изношење утиска о умјетничком дјелу постаје својеврсна лирска импресија, најпослије и нека врста путописа, јер у мислима, пред исповијестима срца, небројено пута дочекамо друге свијетове, посјетимо толике, догледамо дотле негледано, схватимо неразумљиво. Ако нас љепота у дјелу занесе, боја нанијета на платно вид избистри, ако нам музички тонови и изрецитован стих слух прочисте, онда значи да нас је у цјелини умјетник својим дјелом дотакао, а ми њему заузврат погладили осјетљиву душу. Удијелити ријеч утјехе не можемо. Који је то умјетник изнашао ублажење боли усред лавине бесмисла, ко је то изгубљено прежалио, над далеко отишлим у бесциљ полазио? Он, неутјешан, нама утјеху дарује. Он, мучен, дрхтавим прстом размиче нам набране обрве и спречава да сланост проливене сузе склизне до наших усана. Добронамјерно и скрушено, на прагу нам оставља парче хљеба, трачак сањаног живота који закратко заварава глад за изгубљеним, а снажно жељеним.

Не тражи умјетник друго до да га разумијемо, бар да га пустимо да говори, размишља и чуда ствара. Такво је доба да се у чуда најмање вјерује, но не смије се њихово постојање побијати. Повјеровати му, једини је захтјев који он од нас иште да испунимо. Строго звучи та ријеч – захтјев. Назире се строго лице, спремно на грубости, на спровођење силе. Умјетник је све супротно од тога. Ако уједе, значи да је претходно добро изјео себе. Ако озлиједи, значи да му је душа одавно модра и израњавана. Ако прошапће нешто себи у њедра, није вас, кријући, увриједио, већ је по ко зна који пут себе проклео, ионако проклет и прогоњен од злих богова који никад не спавају.

“Планине” Александре Стевановић

Навешћу тек једно презиме, звучно и значајно, које ће ми усмјерити причу – Крлежа! Он рече да је довољан један потез кистом па да се у човјеку покрене осјећај ужитка, љепоте. Ако је, дакле, један потез кистом довољан да се оживе страсти и силина времена у којем живимо и за које живимо, колико љепоте пред нама и око нас лежи, очекујући да је у глави и срцу кући упртимо, с обзиром на то колико наша умјетница потеза начини, барем на овом платну. Није лако љепоту опазити, нити сачувати, она је тако нестална, и блиска и далека, стога умјетник толико жуди да је ка земљи привуче и у оквир слике узида, као у народној пјесми Гојковицу у Скадар на Бојани. Жртва младости и заробљавање топлог тијела дојиље у ледени камен будућег града зарад духовне љепоте и трајања у бесмртности.

Шта је умјетност, наставио би Крлежа, до „стаклена свјетлост оне посљедње сребрне играчке што нам је остала као посљедња радост и посљедња утјеха у овом блату“? Блато и јаруге! Има ли иједне стопе земаља ових јужних да је није излокала војничка цокула или избраздала немилосрдна тенковска гусјеница? Колика чистина, горе, у просторима куд ваздух јуриша и сијече, а вијековима се не вадимо из ове локве, заглибљени у њој, уз то се гушећи у сили која нас наниже вуче. Не спутавајмо оне који би са живим блатом да се изборе и избију на чисто, не пребијајмо кољена онима што се под облаке испињу и према небу грабе понизно, не зато што су слаби и мали, него зато што се клањају оном рад чега не бјеже од тога да страдају и да тлачени буду! Низина животних недаћа води правце висинама духа.

У вјеронауци се каже: „Бог, то је љубав“ и „Бог је добар“. И умјетник је добар, из љубави извире, у њу и утиче. Значи ли то да је Бог умјетник који је свијет начинио оваквим, сазданим од спратова значења и свог у покрету који је настојање дохватити савршенство или да је умјетник Бог који ствара дјела што обогаћују и буде нас, заспале на лединама омеђеним иструлим плотовима одакле се не усуђујемо промолити чела? Не постоји више врста доброте, она је једна и не познаје себи алтернативу. Сама је, „доброта је голо сироче“, како стоји у Андрићевим Консулским временима. Има више врста умјетности, али свака преко истог коријена упија воду за своју грану преплављену лишћем, од јаке жудње за љубављу, а „Бог, то је љубав“.

Сликар је велик јер о дјелу ћути. Не копа по рјечницима, не прокуне осјећања што су му тако сложена да нема ваљане ријечи којима би их изразио или другима уобликоване пренио. То не значи да се и сликар не бори, другачије се не доказује присуство и покрет крви. Колеба се сигурно, али се због нанесене нијансе једне боје не може прекоријевати онолико колико се обрће једна реченица и зазивају суци, земаљски и небесни, због једне написане ријечи или синтагме. Дрхтати пред платном, како се бранио Крлежин Филип Латиновић, удаљен од животне непосредности, притиснут провинцијском ограниченошћу, сав у непотпуној вјери у своје могућности, замишљен и изгубљен пред питањем сврхе. Страшан израз – дрхтати – не јер га је Крлежа изњедрио, већ јер је то повик недужног, од страха и узбуђења устрепталог, што ознојене дланове у одбрану над лице подиже, пред чињеницом да може и треба оживотворити лик или предмет, распршити дим свакодневице, састругати скорени кал с обуће, одбити напад, избавити и сачувати „чистоћу умјетничке спознаје, као једину још чистоћу која нам је преостала у овом животињству око нас“. Умјетник је побједник уколико истраје у ношењу са стрепњом од празне бијеле подлоге, која и пита и одговара, и роби и на трон поставља, сам осјећајући да се често губи у непроходној шуми недобијених одговора на питања која надјачају све мисли, поколебају редове, уведу сумњу у вјеру и увјерења. Човјеку каткад не можемо опростити, умјетнику морамо. Човјек ће нас опет, пошто му опростимо, преварити, у прилици за њега што бољој и бржој, а умјетник нас само може затећи и погодити својом искреношћу. Искреност води правце истини, док истина свакад отвара нове путеве за искрености.

Многи се плаше губитка памћења, обично су то видно успјели људи који су оставили траг и учврстили спомен на своја постигнућа, док онима који би неприлике из прошлости заборавили јато повратничких црних птичурина шаље наново старих траума и тако се живот игра (јер се дрзнусмо да га с игром поистовијетимо) са жељама унутар бића, које никад нису остварене или које, само што су остварене, већ вуку за собом прегршти сљедећих до којих се има више табати и упињати. Не знам пишем ли ово (или било шта друго) због бојазни да ћу једнога јутра, тек пробуђен, у тешко бунило пасти и засвагда при том заборавити шта је било мојом опсесијом, шта сам волио и шта ме је прогонило.

***

Но, говоримо о дјелу наше умјетнице, које ће, опет, о њој рећи све што важи. Оно што је нијемо, једино таји ријеч ону што је нико још не изрече и коју ниједан лексикографски завод у рјечнике не прибиљежи. Рано је за доношење и исписивање крајњих оцјена о постигнућима, али је стално вријеме за изразе дивљења. О нечијем стварању се ни у његову најпознијем добу не налази исправна ријеч, која је тежиште истине, па ни послије смрти његове, јер су тада говоранције и писанија најмање потребни и корисни или стога што занијемимо крај отворена гроба, не налазећи израза пред умирањем као највећом непознаницом. Зар наша умјетница припада икоме, ичему до своме дјелу? Угађа ли икоме као свом платну? Воли ли икога као ту пречисту бијелу равнину гдје кмечи још нерођено дијете надахнућа? Не тражите онда од ње да проговори о створеноме, јер говорити о простору који је душа настанила, то је ремећење драгоцјене осаме, као трговање робљем.

Окрунила се кап инспирације из облака, који је ничија земља између остварљивог и немогућег. Њом је наша умјетница разриједила боје и замазала платно – најбистријом капи која не мути боје као у кишници и не претаче их у устајалу бачву беживотности, него их чини најчистијим и највреднијим. Ставши пред творевину звану дјело умјетниково, зачујемо како нешто шушти, осјетимо пуцање и расипање као да се у тијелу нашем отапа лед, те брзином распуштеног горњег тока муњевито силази новостворена ријека сокова помијешаних од страсти што је из виђеног и доживљеног надошла. Умјетничко дјело није успјело ако не даје повода да се о њему пише и по узору на њега ново ствара, са љепотом од већ постојећег здања позајмљеном, које нагони да му се подражава и са завишћу на њега гледа. То су дјела чијем се створитељу дивимо јер полаже права на оно што је наше. Сујетнима, а свакако ужељенима загубљеног сегмента нас самих, у којем препознасмо нашу тугу и истину (чему раздвајање ове двије ријечи?), за који поуздано знамо да је био дијелом нас јер смо устрептали као пред пријатељем одавно невиђеним, криво нам буде што баш ми нисмо њихови творци.

Писало се вазда о томе да из завичаја полазе прве инспирације и заноси, што може бити тачно, али не и пресудно за ствараоца. Наша умјетница је дијете равнице, врло подстицајног фактора, а узрок сликању ових узвисина и урвина, којој год земљи оне у стварности припадале, могла би бити реакција на присутност гена далеког претка, узбуњен дамар поријеклом динарског типа и слаба, копренаста чежња, ако не за даљином и путовањем, онда за балканском планином, за ланцем пруженим од сјеверозапада ка југоистоку, тежња да се види „до под небо“, која као потрес прожима биће поникло тамо гдје се сунце пати да зађе.

Како су се те планине издигле и јесу ли овршци њихови узалудан напор окамењена тла да се с небом споји? Понад тих узвишења каткад промине изненада обрушена непогода или какво друго нестално расположење временских прилика. Свака би горе одиграла своје бијесове, исказала светиње и несреће свог бивствовања, сталног порива за кретњом, а планине би биле и даље ондје гдје су устале и праве остале до посљедњих дана, као стожер пред навалом дивљег вјетра, перјаница и слугу његових, пред привременим владаоцем никад непокорених. Ти планински врхунци мора да су једни друге у свему разумјели чим тако дуго и свечано ћуте, достојанствени, непомични. Они шапућу тихе, неоткривене мисли преточене у риме, ни при каквом земљотресу не би са њих могао спасти лед који их је давно опколио и који чува њихове тишине. Они су прећутали дотадашње муке, без јадиковки одболовали своје болести, а нас, путнике, случајне и намјерне, нагоне да се откривамо пред огледалом и пред Богом. Ми се мичемо, у сталном смо покрету, али видимо и схватамо мање од њих које никуд нису полазиле. Враћамо се небројено пута времену прошлом, посрћемо у садашњем, залијећемо се у будуће, а оне остају ту, гдје су из колијевке израсле. Оне не знају шта значи вратити се јер нису нигдје с једног мјеста одлазиле, али знају шта значи бити остављен јер нико, осим ако га у злој студени смрзлога по непроходним њиним површинама не прекри снијег, није остао с њима да им у ћутању буде саговорник. Срце се у више наврата следи и открави кад увиди да по нечијем другом има дебелог леда. Себичност је кад се међу мукама толиких само своја види, а саосјећајност кад се у свачијој невољи види мало своје.

Шта се чује по тим врхунцима? Шта бесједе замрле горе? Шта издвојити од помијешаних реченица, повика и једва чујних говора? Убјеђују нас како камен може бити жив и слободан, а топло тијело мрдајућег беспомоћно заковано, како свеци у искушења и разузданости падају, а обичан човјек живи испоснички, гдје се расплићу вијенци невиности, а плету жице, гдје рањеници пресипају со, а зло са ситости штуца. Рјечите су при свој нијемости (Можда су тако безгласне јер их је неизговорена ријеч загушила, а језик им задебљао). Ми се тако страшно бојимо тишине, у којој бисмо као Чеховљев Јона Потапов радо о свом удесу проговорили, но нема се коме, а свеједнако жудимо од буке у њу пребјећи, макар цијена за њу била плаћана вјечитим самовањем. Да знамо ма и дио оног о чему планине ћуте, скаменили бисмо се разливши зјенице у широки видик. У тим врхунцима је исповиједник свих наших несрећа и ризница свих наших усхићења. Ако узлетимо и надвисимо те врхунце, не значи да смо ишта од толиких питања и недоумица разријешили или избјегли. Набацани као молиоци пред блиставим олтаром, као посрнуло покољење што је у задњи час прогледало, размазав по изубијану браздавом лицу крмеље, које прво што је опазило бјеше здрава, чиста плавет, овршцима пружено жуђено олакшање уз сазнање да нису они највиши колоси – извинути, као ухваћени при радњи блудној – већ да и над њима нешто има, дјевичански смирена величина која усађује страх, знали јој коријене или не. Са ових планина као да се види сва судбина човјекова, проживљена, најављивана, слућена, обистињена, понављана, безуспјешно тјерана и послушно прихватана. И све се види, све је отворено и дохватљиво са врхова који се нада све пропеше, с висине мјерећи сопствено подножје, незнатно спрам силе што се над њим дигла, свагда се гордећи, а ко зна нису ли били азијски Олимп неком давно асимилованом или с тих простора исељеном народу, који је божанства у тим планинама заборавио, замијенио другима или која га напустише јер им није жртву приносио.

Горе је излаз – у раскошној ведрини, у тим небесима, ничијим, а свачијим, и то слаганим бојажљиво, изнијансираним педантно, прошараним бјелинама, ријетким облацима, распршеним, готово несталим, или остацима неразазнавајућих, безопасних авети, као потргани паравани кроз чије добро отворене процјепе продире небо.

Због оваквих ствари бих жалио да изгубим очињи вид. Прије бих пожелио да оглувим за сваки шум и тон, да заувијек занијемим, него да ми очи овакво нешто не могну гледати. Залетим се до помисли да ми је чуло вида дато да бих од свега што постоји само овакве радове блажених руку и неспутане маште посматрао, до дилеме да ли се одушевљавати умјешним рукама или машти као претечи свега што је постало. Да нам је продријети у онај тренутак непосредно пред стварање, да је сагледати свијест умјетникову, сам процес настајања, бујање мисли, доживљено откровење, осјећај моћи која је безгранична силовита способност да се од празнине створи нешто што ће чула обузимати свагда. Дјело плијени уколико је у њему зачета и развијена животност и искреност, јер очи одају, не умију лагати, па ни посудити сјај зјеница да се у њима огледа нешто што не представља хармонију и смисао.

Можда је ово здање од акрилних боја мистерија која нам је све недоумице рашчистила, свих врата кључеве уручила. Дубина је то која је ка понору одгурнула плиткости и блатне низине човјекове. Пред њим стојећи, рекло би се да смо обишли цијелу земаљску куглу иако се с мјеста нисмо помакли. Каткад оно распростре насуморену меланхолију иако смо у врхунцима планинским и своје и туђе радости препознали и загрлили.

Колика су утјеха и нада ове планине, дигнуте над свим што је нагрижено кварним зубима који испадају при сваком угризу, над пролазним израђевинама које су безимене иако су их творци њихови крстили звучним именима и већ им одредили цијену, прије времена и суда човјечанства и историје, над лажним божанствима који нису осјећај и мистика, већ пука празновјерица. У такве захвате се не улази срцем, нити се приступа разумом, јер су страни и једном и другом, али из колосјека иступају и лове пажњу, упркос томе што ништа не представљају. Ту су, макар и привремено. Испливају острвца гарежи са дна непромијешане смјесе кувана пекмеза и остану да ремете укус ако не буду одстрањене за времена. То су упадице које негирају суштину умјетности, као штеточина ју нагризајући, намјерене да оставе ругло, уз свеприсутну жељу, апсурда ли, да буду дио породица умјетности, преко ноћи да заслуже пиједестал, које, настојећи да у историју уђу, наилазе на закатанчена врата исте. Љепота не смије бити изложена онима који је скрнаве, тим не заслужујући до скута да јој се спусте, а камоли у очи да јој погледају. И да успију, у њима неће видјети свој одраз, већ ничим немјерљиво ништавило квазистила.

Сити смо листе „посебних“ који, тобож, „виде оно што нико други не види“, таквим чином себе назор сврставајући у бесмртнике, који су увјерени да им је дјело мистицизмом прожето, тим прије нашав начина да прикрију недостатке које исто садржи. Очи су људске драгоцјене, великих способности, у видљиву свијету препознају разноразних појмова, разоткрију толика чудеса, умију разлучити оригинално од профаног и баналног. Разликују шта је руком, као туђом, стварано, док самопроглашени сликари пребацују остатку свијета, био он учен или недовољно образован, како је мука видјети у животима нас обичних нешто лијепо, било оно као напрстак малено или као одломљен комад какве стијене, тако да не преостаје друго до дивити се свезнајућима и жалити што нам ум није обдарен колико њихов. Прича о умјетности прелази у расправу шта је од различитих виђења тачно, да ли се ишта од густе магле види, потискује се и заборавља да је умјетност универзалан језик – старији и од латинског и од грчког – то је онај рањени бизон на зиду шпанске пећине и први пут угледан таласав лик у води, као несвјесно сачињен аутопортрет дивљака што се уплашио, на површини језерској своје лице угледав. Сврха је у мноштву путоказа, у способностима једне стварности да побуди мисао и срце, а не у лошој имитацији, беспотребној затворености извученој из контекста неких прошлих доба, чија порука ћути у великом ништа.

Планине су дјело које је искорак, које даје хиљаде повода за размишљање и узимање пера у руке јер је вишестрано и испод сваког слоја извире другачија варијација на вјечиту тему живота. Не треба животу смисао од неправилних коцака склапати. Сврху његову не треба тражити, као ни смисао умјетности. Суштина је у самом живљењу, као што је суштина умјетности у непрекидном стварању. Градећи умјетничко дјело, развија се нови живот, или свако, поводећи се за сном како најбоље може, свој живот, у шта год се изродио, претвара у својеврсну умјетност. Живота или нема или неумитно одмиче. Умјетнику одмиче, али га овај кроти, успоравајући му ход. Умјетност није тек одлагање смрти или борба против ње, она је гледање свемоћној пролазности у очи, без трептаја.

Ова слика је настала послије нас, а као да нас је све дочекала и донекле нам, барем у наговјештајима, предочила неке ствари. Знаће да је на правом мјесту онај ко науми да потражи и спозна себе у овој једноставности, од које смо завидни постали, у величини пред којом смо скрушени. Пред њом се раздражује потреба за катарзом, не за сувишним нагађањима, нити за освјешћивањем осјећаја јер осјећај избије са значајним доживљајем, не треба га дрмусати као уснула старца. Ако се у потрагу за њим креће и на њега по запуштеним перонима чека, може се изродити тек у продукт извјештачености. Тражење љепоте у лажним дјелима, сподобама савремене умјетности, конкретно сликарства, равно је пребирању по каљузи у потрази за наслагама злата. Прихватљиво би било кад би се иза кулиса имало шта затећи, а овако се одвраћа поглед са вриједних и успјелих радова да би се загазило у бесмисао. Панонско блато.

***

 Не бих се ни најмање изненадио кад би се наша умјетница на све ове исписане ријечи, које су скромно зрно истине општечовјечанске и космичке, са плаже коју чине грдне тоне пијеска, насмијала иронично, одмахнула руком, оном истом руком чији су покрети драгоцјени и никад залудно чињени. Како год, захвалан бих био, јер ироничан осмијех није ту толико да се наруга колико да приземљи одвезан језик и рашчини опсједнутог. Док пишем ове ријечи и полугласно их ишчитавам, негдје иза мене као да се начињу и испрекиданим реченицама сударају тихи, а оштри пријекори, можда њени, да слика сама већ говори, довољно гласно да је онај што је чиста срца чује, да је свачија изнијета импресија о њој или о било ком дјелу биједна и сува, јер утисак се само живи, чим се открије, он је препричана, издувана приповијест о једном усамљениковом дојму, никако живот, што право дјело по себи јесте и чему оно даје први импулс и карактер вјечности.

Засигурно је свако пронашао нешто друго у овом раду, тим је доказана горепоменута вишезначност и успјех наше умјетнице, па запис овај узмите за једну изнесену асоцијацију, за сиромашну импресију, зато што њиме нисам ни пола рекао, а ово што је речено није од пробраних ријечи, стога што, понављам, није ријеч о хвали, већ о скромном приказу добро насликане истине.

Аутор: Миљан Кујача

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *