“Pjuriti”: pripovedačko majstorstvo Džonatana Frenzena

„Ne bi se baš moglo reći da je Pip volela da se ruga majci. Ali, svi su njihovi razgovori bili obojeni moralnim hazardom, taj je korisni termin naučila na predavanjima iz ekonomije. Ona je bila kao banka suviše značajna za ekonomiju njene majke da bi mogla da bankrotira, suviše vredan radnik da bi bila otpuštena zbog lošeg ponašanja.“

Uzbudljivost prepuna obrta bila bi Frenzenova Pjuriti u jednoj rečenici. Obiman tekst koji se gotovo guta. Roman je kod nas objavila Dereta 2016. Džonatan Frenzen dokazao je svoje pripovedačko majstorstvo romanima Korekcije i Sloboda, pa nas je samo učvrstio u toj oceni sa romanom Pjuriti. Mnogi kritičari ga karakterišu kao genija svog vremena. Čitaoci cene vešto vodjenu priču, kompleksnost problematike kojom se bavi, likove koje kreira, i sa uživanjem ulaze u njegov umetnički svet. Ova karakterizacija možda ima i ličnu notu autorke ovog teksta koja veruje u univerzalno zadovoljstvo čitanja dobre književnosti.

Ko je čitao Korekcije može da primeti isti postupak u gradjenju priče koji nas čeka i u Pjuriti. Svaka celina je ispričana iz jednog ugla i prati razvoj jedne narativne linije. Svaka narativna linija ima i svog centralnog junaka. Svaka sledeća dodaje svoju priču i svog junaka i one se medjusobno objašnjavaju i dopunjavaju. Preplitanjem priča i postepenim slaganje delova postiže se efekat napetosti koji nam postepeno slaže kockice priče. Krećemo se kroz narativne tokove, čekamo sledeći obrt i postepeno slažemo priču i njene motive. Pratimo junake, a kasnije sagledavamo kompleksnost uzročno-posledičnih veza.

Ličnost oko koje se otvara priča i koja će ostati u njenom središtu je Pjuriti. Ona preferira svoj nadimak, skraćeno Pip. Mlada devojka, opterećena dugovima kredita za koledž, neostvarena i izgubljena u pokušajima da se nosi sa svojom komplikovanom majkom. Jednostavan narativni tok uvodi nas u svakodnevicu svakog lika i njegovog okruženja. Tako nalazimo Pip u firmi koja se bavi alternativnim izvorima energije. Nije previše uspešna u obavljanju posla. Pokušava da pronadje rešenje kako da otplati svoje dugove. Žvi u komuni u Ouklandu, u kući pod sudskim procesom, sa likovima koji su u najmanju ruku marginalci. NJeno okruženje i jeste neka vrsta margine. Pip ima problem da odredi šta je prioritet, šta je dihotomija bitno-nebitno. Kreće se u polumraku sopstvene svesti, pokušava da otkrije ko je zapravo i šta želi. Sam nadimak Pip pojašnjava njenu distancu prema sopstvenom identitetu. Jedino što joj je poprilično jasno jeste da je odnos sa njenom majkom zahtevan i iscrpljujuć, da svaki svoj pokret sagledava iz potencijalne reakcije majke, da ne poznaje svog oca. Ima sklonosti ka starijim, nedostižnim muškarcima. Uglavnom nije sposobna da održava odnose. Lucidna je, ali i ne zna zapravo šta će sa tom lucidnošću. Ne zna šta sa sobom. Baulja kroz svakodnevicu, konflikte, mogućnosti, promašaje… NJen životni put i dalji razvoj bilo bi greh otkriti pre čitanja romana. Svi narativni tokovi kreću od njene sudbine i ulivaju se u nju.

Kroz kompleknost porodičnih odnosa pratimo kompleksnost savremenog sveta, posledice prošlosti, ukrštanje različitih ideologija, zauzimanje različitih ideoloških pozicija. Direktno ili indirektno sve narativne niti se prepliće oko Pjuriti i njene porodične istorije. I po onoj toliko izlizanoj frazi svet je mali – što ne spoje porodične veze, dovode u dodir životne okolnosti / lične odluke.

Inače, likovi se dele na one koji kriju nešto i one od kojih je skriveno. I dobar deo karakterizacije junaka se zasniva na ovoj dihotomiji. Odsustvo oca, Pip pokušava da nadomesti komplikovanim odnosom sa majkom, ali i neadekvatnim izborom partnera. Razočarenje tako hrani samo sebe. Nepoznavanje porodične situacije i kako je zapravo došlo do nestanka oca plodno je tlo za različite teorije. Kreira impuls za imaginaciju i radja mnoštvo scenarija. Recimo, bio je to nasilan čovek, bio je toliko opasan da samo saznanje da Pip i njena majka postoje dovelo bi do nove serije nasilja… Stvara se jedna misterija čija nedokučivost je dodatno osigurana ćutanjem majke. Kako bi izašla na kraj sa nepodnošljivošću situacije, ona je racionalizuje. Treba pronaći oca kako bi eventualno došla do novca i otplatila kredit.

Motiv novca pratimo kao put od problema sa plaćanjem računa, preko otplate studentskih kredita do besmislenih bogatstava korporacija i porodica. Odnos prema novcu je gotovo jedna moralna odluka i ovom prilikom moral nije crno-bela polarizacija dobrog i lošeg. U skvotu u Oklandu gde Pip stanuje nalazimo običnog gradjanina, Drajfusa (inače dodatno marginalizovanog kao šizofreničara) koji muči muku sa pravnim sistemom i otplatom kredita. Kuća pod hipotekom pred zaplenom. Nedostatak novca posledično povlači nedostatak pravne pomoći, a samim tim i mogućnost da zadrži nekretninu. Kako se Drajfus bori sa ovom bezizlaznošću? Jedinim njemu dostupnim sredstvom – negiranjem sistema. Koliko je ovo efikasno, ostaje da se vidi do kraja romana. Na suprotnoj su strani enormna bogatstva malobrojnih porodica i pojedinaca. I jedno sasvim drugačija problematika koja ih prati.

Tema krivice u osnovi je kompleksnosti ljudskih odnosa. I svaki lik nosi svoj ožiljak i izgradjuje svoju ličnost u svom odnosu prema krivici. Kasnije to uslovljava i odnos sa drugima.

Nevinost istine u doba interneta je ogledalo teme objektivnosti informacija. Ono što nazivamo istinom i kako je tretiramo centralni je čvor priče, neizbežna savremena problematika. Šta se krije iza objavljenih „činjenica“ i činjenica? Koliko je moguće njihovo obelodanjivanje bez uplitanja krupnog kapitala i svih moralnih dilema i mrlja koje ga prate? Kako tretiramo istinu? Projekat Sunčeva svetlost književni je pandan Vikiliksu. Svoju reputaciju projekat je izgradio na imidžu i kultu svog vodje Andeasa Vulfa. Inače jednog od ključnih junaka romana. Lepo je objašnjen mehanizam gradjenja kulta ličnosti i kontinuiran proces predvidjanja / sprečavanja svake sitnice koja bi taj kult dovela u pitanje. Jedna senka sumnje dovoljna je da nepovratno uruši. Paralelno je dobro razradjena priča o novinarstvu i istraživačkom novinarstvu. Kako funkcionišu istraživanja afera, potencijalnih afera, kako se dolazi do izvora, kao se proverava njihova verodostojnost. Svi oni koraci koji idu pre objavljivanja. Stres tempiranja objavljivanja – kad je prerano / kad je prekasno.

Svaka stranica romana pruža nam uvid u lice i naličje širokog spektra tema – posleratna Nemačka, dobro pozicionirani roditelji i sin disident, sloboda u doba interneta, dvoličnost svake ideologije, lične odluke i njihove posledice, propusti sa potencijalno katastrofalnim posledicama. Verujem da će vam Pjuriti biti inspiracija da pročitate i Korekcije, ako već niste.

Autorka: Milica Milić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *