Pesnik i granice

Adam Svetlik, koji je zvanje magistra stekao upravo tematizujući stvaralaštvo Vićazoslava Hronjeca, a sada profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, primetio je pre nekoliko godina, parafraziram, da je stvaralaštvo ovog pesnika, antologičara i prozaiste, po pitanju recepcije od strane književne kritike – kako u Srbiji, tako u Slovačkoj – u određenoj meri ostalo negde između. I za jedne i za druge, on možda više pripada onoj drugoj književnosti.

Stvarajući paralelno na dva jezika, te ono napisano na jednom prevodeći na drugi, bilo maternji ili jezik okoline u kojoj je odrastao, Vićazoslav Hronjec se pridružio mnogim pesnicima iz Vojvodine – bilo mađarske, slovačke, rumunske ili neke druge nacionalnosti, koje književna istorija pamti kao jednu, za ovo podneblje specifičnu, pojavu.

Motiv granice, tj. pozicioniranosti u nekakvom međuprostoru, često nazivanom nigdina, u Hronjecovom stvaralaštvu ne zauzima centralno mesto – ukoliko se takvo mesto u pesničkom opusu ijednog autora može precizno odrediti – ali je svakako jedan od najfrekventnijih. O tome svedoče i naslovi njegovih pesničkih knjiga: Između dve vatre ili Granica, kao i određenog broja pesama: Granica, Na međi, Između redova, Između dve vatre, Na međi dva veka…

Hronjec je, o ovakvoj poziciji, pevao na sledeće načine: „ Živeti/ na dva mesta istovremeno./ Biti/ između dva trna/ Kao ruža/ u crvenoj rosi“, nalazio se „na razmeđi gordih kopriva … duž granice/ koju smo prelazili“, kretao se ka Granici, „gde žeđ objašnjava sebe samu“, lutao je „obema obalama, istovremeno“. Govorio je: „Uvek kada se vraćam kući, izlazim/ iz kuće“, te „ne smeš se dotaći ni zvezda/ Ni zemlje jer kud god segneš,/ Segneš za krvlju, a od toga biva reč“. Bio je na međi „Koja deli svet/ na one koji vide, i na viđeno“, koračao „vedrinom puteva koji ga užasavaju“ ili „po sobi razgranat/ šumeći na promaji/ između vrata i prozora“. Na kraju, u pesmi Kako da im objasnim, pitao je: „Kako da im objasnim/ da biti ili ne biti/ Preko nečeg drugog/ Nikome neće osnažiti postojanje/ Niti će mu išta oduzeti/ Od njega“.

Upravo osećanje nepripadnosti jeste ono koje provejava kroz većinu njegovih  pesničkih knjiga, koje definiše njegovu nigdinu, koja ne obeležava ništavilo, kako bi se isprva dalo pomisliti, već upravo nedefinisani, praktično nepostojeći prostor, a tu je i nikada glasno izgovorena, ali zato naslućivana želja da se u udobnosti takvog prostora, fluidnog, optočenog samo tankom opnom muzike, kako pesnik neretko govori u svojim ranijim knjigama, o(p)stane.

Bilo je, u istoriji, slučajeva kada bi se pesnik, jedne nacionalnosti poreklom, u potpunosti prilagodio pesničkoj tradiciji drugog naroda, onog u kom je živeo i odrastao. Dobro je poznato da je, primera radi, poreklom iz srpske porodice, hrvatski pesnik Petar Preradović prve pesme pisao na nemačkom jeziku; u skorijoj istoriji, imamo primere Miljuša Đerđa Nikole Miđenija, tj. Miloša Đorđa Nikolića, poreklom srpskog pesnika koji je svoj opus ispevao na albanskom jeziku, u duhu albanske tradicije, ali i obrnut slučaj, gde je, poreklom rumunske nacionalnosti, Vasko Popa, postao jednim od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, u potpunosti se nadovezujući na srpsku pesničku tradiciju. I lista se nastavlja.

Legitimno je, pak, zapitati se, kakva je sudbina onih pesnika koji su nastavili da čuvaju u sebi tu, moglo bi se reći, podvojenost tradicija na koje nadovezuju svoje pesništvo, ne opredeljujući se eksplicitno ni za jedno od dva carstva zemaljska.

Poslušajmo šta o tome kaže sam autor. U napomeni uz knjigu pesama Strma ravan, Hronjec piše:

U poslednjih četvrt veka (1967-1993), uporedo sa pisanjem na slovačkom, ispevao sam jedan manji korpus pesama na srpskom jeziku i time se pridružio nekim pesnicima raznih epoha, koji su na sličan način iskusili sve prednosti i sve manjkavosti ovakvog jednog razdvajanja vlastitog pesničkog senzibiliteta. Pre nekoliko godina, prevodeći ove pesme na svoj maternji jezik, i osetivši njihovo uporno opiranje slovačkoj pesničkoj tradiciji, postao sam svestan njihove pripadnosti pesničkoj tradiciji jezika na kome su ispevane; uostalom, niz godina, naročito u mladosti, ta tradicija bila mi je mnogo bliža nego pesnička tradicija sopstvenog jezika.

Možda će danas moja odluka, da većinu ovih tekstova štampam u posebnoj knjizi, naići na nedoumice, i s jedne, i s druge strane. Ništa ja ovom knjigom nikome ne oduzimam, niti ja njome ikome šta dajem; ja samo činim ono što mi nalaže vlastita podvojenost.“

Mogućnost nadovezivanja i pevanja u okvirima dvaju pesničkih tradicija, retka je privilegija za književnika. Vićazoslav Hronjec se te privilegije nije pristao odreći, i tu bismo se mogli vratiti na početak ovog govora – ostao je neprihvaćen u svojoj celosti, od strane dvaju književnih kritika. Ipak, ne treba završiti ovaj govor pesimistički. Ne treba da se isključi mogućnost da će se jednom pojaviti uslovi da se napor potreban za stvaranje poezije, podjednako dobre i na maternjem i na jeziku sredine, i želja da se ove dve tradicije prožmu, prepozna i da poezija Vićazoslava Hronjeca dobije novo, potpunije kritičko vrednovanje i pronađe svoje zasluženo mesto – u obema tradicijama. Jer poezija ne priznaje granice.

Autor: Rastko Lončar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *