Pesnik Dositej

Dositejeva poezija dugo nije bila predmet istraživanja. Za to je moguće naći više razloga. Kao prvi može se navesti duh vremena u trenutku kada on stupa na književnu scenu. To je doba prosvetiteljstva, racionalizma, pozitivizma, a ne pesničkog stvaranja. U skladu sa tim periodom, od Dositeja je stvorena „masivna figura čoveka od plana i programa, teškog kulturnog radnika“ (Desnica 1975: 24). Nije imao prostora za lični razvoj niti je na pravi način shvaćen od strane kritičara. On jeste bio pesnička priroda sa svojom osećajnošću, maštom i vedrim optimizmom, ali ni „njegovo obrazovanje nije bilo pogodno za pesničko stvaranje“ (Ostojić 1962: 212)

Drugi razlog koji se nameće je način štampanja i objavljivanja Dositejevih pesama. Nikada nije objavio pesničku zbirku, a pojedine pesme su bile štampane u okviru drugih dela. To su pesme nastale konkretnim povodom, te imaju karakter prigodnosti, nisu autonomne, već je njihovo čitanje povezano sa interpretacijom teksta u kome se nalaze (Jovićević 2013: 95). Ako i nisu tumačene kroz taj drugi tekst, onda svakako jesu kroz formiranu paradigmu o Dositeju kao prosvetitelju.

U celini gledano, u 18. veku ne postoji prava umetnička poezija. Kao vrste pevanja Gavrilović (1901:218) navodi književno, poluknjiževno i narodno pevanje, njihova vrednost je bila nejednaka. Dela tadašnje književne poezije više su pripadala nekom naučno-književnom radu nego čisto umetničkom. Iako je tada bilo obrazovanih pojedinaca, ne postoji interesovanje za poeziju, „u osamnaestom veku glavni književni pravac bejaše filosofija“ (Gavrilović 1901: 215).

Ipak, dve vrste poezije su opstale uprkos nepostojanju umetničke poezije – narodna i građanska. Njihov uticaj na Dositeja je očigledan, to su prvi uzori u okviru nacionalne književnosti. Kao pionir umetničke poezije kod nas, imao je sreću da bude veliki putnik, te se kao najjači strani uticaj navodi italijanska sentimentalistička književnost (Popović 1999:225).

Sa svojim prosvetiteljskim duhom ali i jakom nacionalnom svešću, on veruje u narod, u stare ideale i mogućnost oslobođenja i obnove srpske države, te koristi sve strane uticaje ne bi li pokrenuo narod. Pored rodoljubivog aspekta, prisutan je i veliki smisao sa dobroćudnu šalu i zdrav humor, osećanje širokog čovekoljublja i razumevanja za sve ljudske mane (Pavlović 1962: 223).Dakle, pored prosvetiteljski uslovljenih i nacionalno obojenih sadržaja, Dositeja zaokupljaju i opšteljudske, svakodnevne teme.

Pesma Pohvala basni deo je Sobranija raznih nravoučitelnih veštej v polzu i uveselenije. Na početku poziva muzu kako bi deci otkrio tajne koje odrasli ljudi znaju. Zanimljivo je da je istina skrivena, pod velom, obučena u basnu, i da je preduslov za saznanje moralni:

„kako nam se istina u basnu oblači,
a pred decom nezlobivom slobodno se svlači“ (Obradović 1961(2): 24).

Za Dositeja je basna božija kći, koja vlada u dečijim dušama. Ona je moralni ideal, vrline su njeno određenje:

„Slava, pravda i vernost znam da su kod tebe,
niti ih ti možeš kad razlučit od sebe“(Obradović 1961(2): 24).

Značaj saznanja i istine prikazan je metaforično kroz idiličnu sliku prirode prilikom smene zime i proleća, u procesu cvetanja i rasta. Isto tako basna deluje na decu, prosvećuje ih i izvodi iz mraka neznanja, omogućava intelektualni razvoj. Zato Dositej prednost daje Ezopu ispred Platona i Cicerona, jer važniji uticaj ima basna na decu, nego filozofija i istorija na odraslog. Obrazovanje mladih je, dakle, prioritet za Dositeja.

Basna se ostvaruje kao metod saznanja i usvajanja ponašanja i navika, koje bi trebalo da postanu vrlina. Životinje postaju nosioci određenih osobina: pčela i mrav jer su vredni. Najbolje će to deca naučiti i usvojiti kroz smeh i igru:

„Rado se dete tome uči pričemu se smije,
gdi nit’ ga ko kara, ni preti da bije“ (Obradović 1961(2): 24).

U basni deca upoznaju životinje, fantastična bića, ali i pogrešne modele ponašanja:

„Slona i inoroga, krokodila, bika,
sviju se ovde poznaje svojstvo i prilika,
medvedova pakost i zloba kurjaka,
i čem se valja nadati gdi je zloba jaka“ (Obradović 1961(2): 25).

Dositej ne može da nabroji šta sve u basnama ima i šta sve u njima dete nauči. Smešta je među druge visoke nauke. Basna ima taj slavni status jer je nju istina izabrala i tako je isterana laž. Ona nudi pomoć i izbavljenje iz bede i neznanja, ali to zahteva umni, intelektualni rad. Vešto sakriven u stihove za decu, ovaj pokušaj odbrane srpske kulturne svesti – ne izgleda ni prevaziđen, ni do danas okončan i razrešen (Magarašević 1992: 51).

Pesma koja je nastala povodom pisma general-majora Zorića nalazi se u Sovjetima zdravago razuma. Dositej navodi poređenja iz antičke kulture, azijske, iz prirode, biljni i životinjski svet, ali bogatstva koja oni imaju ne mogu da se porede sa vrednošću pisma koje je on primio od viteza plemenite krvi, ni zlatno runo, kruna, vino. Njegova osećanja su prenaglašena, radost je hiperbolisana:

„Pliva srce moje u sladosti,
Igraju mi prsi od radosti“ (Obradović 1961(1): 313).

Ova karakteristika tipična je za predromantizam, mada je uslovljena i rodoljubljem i veličanjem general-majora. Dositej i završava u hiperbolama, jer je njegova radost slađa od  Hibalskog meda i milija od Zefirovih krila vetra.

Jedna pesma nalazi se i u Pismu Haralampiju, a posvećena je Josifu II. Na početku, vreme je označeno kao dobro i veselo, jer je kraj posta:

„Evo vreme zlatno i veselo
Kad nam nije zabranjeno jelo“ (Obradović 1961(1): 61).

U skladu s tim data je i idilična slika prirode, ljudi, koji uživaju u muzici, hrani, pesmi, a sve to je zbog pohvale gospodara austrijskog dvora. On je povezan i sa svetlošću:

„Josife Ftori, mili vladjetelju,
Sunce sveta i blagodjetelju“ (Obradović 1961(1): 61).

Dositej slavi njegovu majku koja ga je rodila, ali i boginju Minervu, koja mu je podarila mudrost još u mladosti. Vreme njegove vladavine on slavi na sledeći način:

„O vek zlatni! O slatka vremena,
Kad je opšta ljubov užežena“ (Obradović 1961(1): 62).

Zlatni vek ili aurea aetas termin je iz antičke mitologije. Označava prvo doba nakon stvaranja sveta, kada vlada harmonija suživota ljudi sa drugim bićima i sa bogovima. Nakon ovog nastupa sledeći vek – srebrni, bronzani, gvozdeni što označava pogoršanje. Ovaj antički motiv prisutan je i u delu Vergilija, Horacija, Ovidija. Dakle, trenutak u kojem Dositej peva je idealan i harmoničan. Ipak, u narednim stihovima moli za milost i izbavljenje Srbije.

Druga pesma posvećena Josifu II je Pesna o izbavljeniju Serbije. Na početku se opet pominje zlatni vek. U toku je veselje i radost jer je Srbija oslobođena. Za tu priliku on poziva Muze da mu daju glas Pindara kako bi ispevao pesmu. Iako se pominju antički motivi, pesma je o aktuelnoj nacionalnoj temi, Josif II je isterao turske hodže, hadžije, age, spahije, janjičare iz Beograda:

“Josifa Vtorog, slavnog vladjetelja,
Velikoga rimskoga cesara,
Serbije mile blagog spasitelja,
Koji silu sultansku obara“ (Obradović 1961(3): 8).

Naizmenično se smenjuju strofe sa motivima iz narodne pesme, gde je veselje opisano stanjem u prirodi, a potom je strofa sa antičkim motivima za isto to osećanje:

„Na verhovi visokih planina
Nek se čuju pesne od junaka,
Po livadam veselih dolina
Slatki glasi serbskih devojaka.“(Obradović 1961(3): 9)
„Slatkopevna lira Apolona
Neka svoje glase proiznosi,
I nek slavi hrabrog Laudona,
Austrija, s kojim se ponosi:“(Obradović 1961(3): 9)

Turci su označeni kao varvari, nose noževe, turbane, to su njihova obeležja. Njima nije mesto u Evropi i za učinjenu nepravdu je ovo osveta. Na kraju, Dositej bodri Bosnu na oslobođenje. U pesmi se prepoznaje uticaj narodne književnosti, u motivima, ali i u stihu, jer je ispevana u desetercu, ali i uticaj antike. Pesma pod sličnim naslovom O ščastnom izbavljeniji Serbiji postoji u građanskoj poeziji pesnika Arona Jelenića (Marinković 1966: 165-167).

Obe pesme posvećene Josifu II kao temu imaju oslobođenje nacionalne države, ali to nisu prave rodoljubive pesme, već je reč o prigodnim pesmama, žanrovski bliskim himni ili odi, ispevanim u čast austrijskog vladara. Mogu se razumeti kao „posebna forma iskazivanja prosvetiteljskog moralnog/istorijskog optimizma, osnaženog pobedama prosvećenih vladara“ (Jovićević 2013: 96). Tek Pjesna na insurekciju Serbijanov predstavlja pravu rodoljubivu pesmu kao rezultat Dositejevog pesničkog razvoja. Ova pesma prikazuje njegov pesnički dar meditativnog i aktivističkog rodoljublja (Maksimović 2004: 66).

U strukturi pesme uočava se gradacija i vezuju se različiti motivi sa nadom u obnovu slavne srpske države. Ona je prvo carica pokrivenog lica, potom svetla kao zvezda Danica i na kraju majka. Istovremeno sa ovim duboko emotivnim nacionalnim osećanjem, Dositej daje i širok nacionalni program oslobođenja i ujedinjenja Srbije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore. U kompozicionom i formalno-metričkom pogledu pesma se naslanja na aktuelnu pseudoklasicističku tradiciju, dok se po osnovnom rodoljubivom i budničkom zanosu stavlja u red onih ideja revolucije u Francuskoj, koje su iznedrile romantizam (Maksimović 2004: 66). Stihovi:

„Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
u mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!“ (Obradović 1961(3): 17)

ponavljaju se posle svake strofe i funkcionišu kao refren. Hvaleći ovu refren-strofu Magarašević komentariše da je to „primer usklađenosti visoko intoniranog epskog poklika i zrele kulturno-istorijske svesti“ (Magarašević 1992: 23). Na osnovu istraživanja različitih primeraka ove pesme, štampanih i rukopisnih, ali i pisama, Perić (2013: 301) izvodi zaključak da je ova pesma bila pevana u građanstvu, neposredno po objavljivanju. Tekst je ostao, a melodija se zaboravila.

Na pitanje dokle će se sa stihovima zabavljati, Dositej daje odgovor u stihovima:

„Dotle ću se sa stihovi igrati i s Omirom,
Dok me ljubov i vince ne ostave s mirom“ (Obradović 1961(3): 26).

Ovde pijanstvo treba razumeti u ključu dionizijskog principa, kao sveto pijanstvo, zanos, imaginaciju, koji omogućavaju pesničko stvaranje. Dositej čula dovodi u vezu sa pesničkim stvaranjem, „zastupajući svojevrsnu vitalističku koncepciju optimizma u plodovima života“ (Magarašević 1992: 43).

Pesma Etika nam pokazuje što jest činit ružno svojim prvim stihom najavljuje jedno, ali se na kraju razrešava potpuno suprotno. Govori o raskoraku između razuma, morala, čak pristojnosti s jedne strane i osećanja sa druge. Kraj pesme:

„Hajd’ pogodi, milostiva, sad meni, gospože,
Što li bedno serdce moje sad činiti može:
Etika mu jedno veli, na pristojnost uči,
A, gle, ono što ti misliš – želi da dokuči“ (Obradović 1961(3): 3).

ne uklapa se u stidljivu osećajnost karakterističnu za drugu polovinu 18. veka. Kada je reč o formi, „pisana je u duhu neoklasicizma, tonom narativne rasprave u stihu“ (Magarašević 1992: 10). Sa ovom metaforom ljubavnog osećanja ili stanja koje bi se moglo u to razviti, Dositej se približava građanskom pesništvu. Ono je naravno slobodnije u izražavanju osećanja pesnika. Ovo je samo primer strofe jedne od mnogih pesmama sa ovom tematikom:

„Zdrava budi ljubeznice,
I spomeni moje serdce,
Koje za tobom navek misli,
Lica tvoga ljubit želi“ (Marinković 1966: 246).

Sama forma ove pesme je jednostavnija, nastala po ugledu na narodnu poeziju. Kod Dositeja nema ni govora o fizičkom kontaktu, ali zajedničko je dvema pesmama da je srce izvor ljubavnih jada.

U dvema šaljivim pesmama Plač za dva petaka i Pesna za dva petaka poezija se afirmiše kao igra, „čiji instrument postaju i klasična učenost i elementi nacionalnog mita“ (Jovićević 2013: 103). Parodijskom stavu pesnika doprinosi kratki prozni deo koji uvodi čitaoca u situaciju, zbog svoje banalnosti i naivnosti, potomlatinski citati na početku iodabir srednjovekovnog žanra plača za pesmu o gubitku novca prilikom kockanja. Pesnik je u obe pesme previše teatralan prvo zbog gubitka novca, on je u žalosti i gladovaće sada. U drugoj pesmi o povratku novca, Dositej nabraja sve heroje narodne epske poezije koji su mu pritekli u pomoć Marka Kraljevića, Zmaj-Ognjena Vuka, hajduke i uskoke. (Obradović 1961(3): 13). Duhoviti su i završeci pesama, u prvoj poziva braću Srbe da mu svaki pošalje po dva petaka, a nakon povratka novca poziva na zajedničko slavlje:

„Vesel te se i vi sa mnom, Srblji, braćo draga
Nit mi više vi šaljite svak po dva petaka!“ (Obradović 1961(3): 14

Kao pionir u stvaranju umetničke poezije u srpskoj književnosti, Dositej je otvoren za strane uticaje, ali sve u cilju bogaćenja nacionalne kulture i književnosti. Tu vrstu otvorenosti omogućava mu njegovo široko obrazovanje i čitalačko iskustvo. Pored uticaja narodne i građanske poezije kao najjačih, vidljiv je i uticaj antičke tradicije, sentimentalizma, klasicizma i naznaka potonjeg romantizma.

U rodoljubivim pesmama prisutno je jako nacionalno osećanje, ali i njegov vedri optimizam, zbog kojeg već peva o izbavljenju, preskačući same događaje. U odnosu na prigodne rodoljubive pesme pisane za određenu priliku, vidi se pomak i razvoj Dositeja kao pesnika u lirskom uobličenju njegove najpoznatije pesme Vostani Serbije!. U ovoj pesmi on daje autentični doživljaj istorijskih događaja.

Takođe, prvi piše poeziju za decu u skladu sa svojom prosvetiteljskom ulogom, vodeći računa o obrazovanju, ali i  o svakodnevnom učenju i napredovanju uz pomoć basni.Njegovi stihovi su počeci i umetničke ljubavne poezije u srpskoj književnosti. Piše je stidljivo, ali svakako pre predromantičara i romantičara.

Iako pesnički početnik, Dositej u svojoj poeziji daje snažno rodoljubivo osećanje, ali i čovekoljublje; narativnost i emocionalnost, čak odlike pastoralnosti u pojedinim idiličnim pesničkim slikama. Postavlja osnove buduće ljubavne i poezije za decu, sve to u jednom formiranom jezičkom izrazu koji čuva kontinuitet razvoja srpskog jezika. Na kraju, kao možda najlepšu osobinu kod pesnika, iz njegovog dela izbija polet i optimizam. U svim aspektima Dositej daje osnove za dalji razvoj srpske umetničke poezije.

Literatura

Primarni izvori:

  1. Obradović 1961(1) – Obradović, Dositej: Sabrana dela 1811-1961, knj. 1, prir. Đ. Gavela, Beograd, 1961.
  2. Obradović 1961(2) – Obradović, Dositej: Sabrana dela 1811-1961, knj. 2, prir. J. Šaulić, Đ. Gavela, Beograd, 1961.
  3. Obradović 1961(3) – Obradović, Dositej: Sabrana dela 1811-1961, knj. 3, prir. B. Marinković, Beograd, 1961.
  4. Marinković 1966 – Marinković, Borivoje: Srpska građanska poezija XVIII i s početka XIX stoleća, knj. 1, Beograd, 1966.

Sekundarni izvori:

  1. Gavrilović 1901 – Gavrilović, Andra: Prvi liričari i estetičari u novijoj književnosti srpskoj, (separat), Beograd, 1901, 215-297.
  2. Desnica 1975 – Desnica, Vladan: Jedan pogled na ličnost Dositejevu, u Eseji; kritike; pogledi, Zagreb, 1975, 7-24.
  3. Jovićević 2013 – Jovićević, Tatjana: Novčići u vrtu Dositejevih stihova, u Dositejev vrt, god. 1, br. 1, Beograd, 2013, 94-105.
  4. Magarašević 1992 – Magarašević, Mirko: Pesnik Dositej, Beograd, 1992.
  5. Maksimović 2004 – Maksimović, Goran: Dositej Obradović kao pjesnik ustanka i tradicija srpskog rodoljubivog pjesništva u XIX vijeku, u Zbornik radova: Naučni skup: Prvi srpski ustanak u knjigama 1804-1813 (povodom 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka i dva veka moderne srpske države), prir. D. Barać, Beograd, 2004, 61-73.
  6. Ostojić 1962 – Ostojić, Tihomir: Dositejevi stihovi, u Dositej Obradović, prir. M. Leskovac, Beograd, 1962, 204-212.
  7. Pavlović 1962 – Pavlović, Dragoljub: Dositej kao književnik, u Dositej Obradović, prir. M. Leskovac, Beograd, 1962, 213-228.
  8. Perić 2013 – Perić, Đorđe: Popularnost stihova Dositeja Obradovića u građanstvu i kod pesnika predromantizma, u Dositej u srpskoj istoriji i kulturi, ured. D. Ivanić, Beograd, 2013, 289-310.
  9. Popović 1999 – Popović, Tanja: Italijansko pesničko nasleđe i srpska književnost u nastajanju (kraj XVIII i početak XIX stoleća), u Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, god. 47, sv. 2-3, Novi Sad, 1999, 221-243.

Autorka: Sanja Ćetojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *