Pesnički rubovi

Petar Miloradović, Rubovi, Kulturni centar Novi Sad 2018.

Sve što može da se objasni,
grubo je, telesno, razorno.

Ova poslednja dva stiha pesme „Kiše“ iz poslednje knjige poezije Petra Miloradovića Rubovi objašnjavaju suštinu istinskog doživljaja: kada se utisak, osećaj, neočekivano i neobjašnjivo nadahnuće materijalizuje u obliku reči, ono gubi smisao. Otelovljenje jedinstvene i lične ideje podložno je različitom razumevanju, pogrešnom tumačenju, sklono izazivanju neporazuma. Iz sveta duha ono prelazi u konačnu tvorevinu zauzimajući svoje mesto u vremenu i prostoru koje može da istisne ili povredi bližnjeg. Doživljaj je jedno, a njegov opis nešto potpuno drugo.

Miloradović ipak odlučuje da zbori, iskaže, prikaže i opiše, ali na obodima stvarnosti. On slika biće na marginama života, ocrtava subjekat na ivicama doživljaja, nemog posmatrača koji ipak, na kraju, ne može da ćuti. Ali to što vremenom ipak izražava ono što je upio osetljivim čulima filtrirano je kroz nenametljivu, dobronamernu dušu i zbog toga biva izloženo samo ono što je dragoceno, inspirativno, pozitivno. Ono predstavlja sublimaciju iskustva lišenog predrasuda, neprijatnih izazova i objektivnih nelagodnosti. Ono otkriva pesničku dušu.

Naša iskustva pretapaju se u naše biće. Doživljaju se utkivaju u telesne pore, ne samo moždane, već i krvne, koštane, nervne i mišićne. Memorija je selektivna. Slike se ipak slažu, talože u celom našem sopstvu. One postepeno i neumitno grade našu ličnu, ontološku suštinu.

A pamćenje i ne razlikuje
ono što sam video od onog što sam bio.

Nakon poslednje pesnikove zbirke Zeleni kamion koja je ispevana na putu, na asfaltu, uz drum i kolovoz, Rubovi su zapisi čoveka u kući, na fotelji, eventualno na ulici ili na polju, ali smirenog, sedećeg i mislećeg. Za zadovoljstvo tom čoveku je dovoljna „topla, dnevna soba“ i „porodični krug“. „Tihi ljudi“ i oni „Neprimetni“ iz  nekih nepoznatih, „nemih filmova“ nisu ni ambiciozni, ni nemirni, ni nestrpljivi, kao većina nas. Oni se teše samom pomišlju na svoju „četku na polici“ i „novi šešir“. Snažne, glatke i blistave sapi konja i njihove „podššane, riđe grive“ vrhunac su estetskog doživljaja. Lepota se krije u malom, običnom, naizgled beznačajnom, a njen nesvesni ishod je unutrašnji mir.

„Rubovi“ su slikovita oda veličanstvenosti svakodnevnice.

Prošlo je pune dve decenije i sedam pesničkih knjiga od kada je Petar Miloradović dobio Brankovu nagradu za svoju prvu pesničku zbirku. Sve to vreme napajao se lepotama blagih, travnatih brda, nemih zidina poznatog manastira u kojem mu je služio časni i vredni otac, živopisnim domovima rodnog, moravičkog okruga koji odolevaju sunovratu smutnog vremena. I pesnik nastavlja da svojim proznim stihovima svedoči o jednom vremenu i prostoru, o kontrastu između umetničke nadahnutosti i unutrašnje osećanosti, sa jedne strane, i prevrtljive, obmanjujuće, otrežnjujuće realnosti.

Surova zbilja, ljudske nepravde, slabosti i nerazumevanja na svakog ostavljaju traga, ali autor, kao i svaki istinski pesnik, ne samo da odoleva pritiscima nemaštine, apatije i jednoličnosti, već perom svedoči o jedinom vrednom načinu suočavanja sa sumornom zbiljom: ličnom, nesebičnom, nežnom i vedrom.

Autor: Svetozar Poštić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *