Песма је птица на врху вулкана

Српска књижевница, новинарка и преводилац др Ана Стјеља у својој издавачкој едицији „Порта Мунди“ објавила је избор из савремене турске поезије под насловом „Песма је птица на врху вулкана“ који је превела са турског језика.

Велики турски сатиричар, песник и писац, Азиз Несин, једном је кроз досетку рекао: „Од троје Турака, четворо су песници“. Ова Несинова духовита мисао, заправо на најбољи начин говори колики значај Турци придају поезији. Почевши од народне, мистичке (суфијске), диванске, танзиматске… па све до савремене турске поезије, развија се једна поетска нит коју време не може да прекине. Она траје, она се поштује и њој се генерације Турака наново враћају. Сасвим је јасно да је и турска као и друге поезије света продукт менталитета једног народа, те духовна стаза којом су ходили Турци кроз историју. Пратећи тај духовни пут, преводилац и приређивач ове књиге, определио се да према сопственом поетском и преводилачком нахођењу начини избор из поезије најзначајнијих турских песника који су стварали у 20. веку. Избор из савремене турске поезије под насловом „Песма је птица на врху вулкана“ (према стиху из песме Ulku Tamera) чине песме 12 турских песника (Jahja Kemal Bejatli, Ahmed Hamdi Tanpinar, Nazim Hikmet, Džahit Sitki Tarandži, Orhan Veli Kanik, Oktaj Rifat Horozdžu, Fazil Husnu Daglardža, Melih Dževdet Andaj, Aziz Nesin, Bulent Edževit, Džemal Sureja, Ulku Tamer). Сваки песник је представљен са три своје песме, а сама збирка осим поезије доноси и биографске белешке о песницима, како би читаоце упознала са занимљивим детаљима из живота ових песника.

Ова књига не пледира да се представи као антологија, нити је уређена по неком конкретном научном и стручном кључу, већ напросто пледира да из мора турских песничких бисера пробере оне најосећајније и најлиричније, оне који шаљу извесну поруку или које у себи садрже извесну филозофску мисао. Ова збирка, уопштено говорећи, има је дну једину намеру, а то је да покаже сву лепоту и мисаоност савремене турске поезије.

Из текста Talata Saita Halmana: „A Brave New Quest“, Syracuse, New York, 2006)

“Четворо од троје Турака“, рекао је једном у шали Азиз Несин, највећи турски сатиричар, “јесу песници“. Његова досетка је нарочито била прикладна за опис прилика пре савремене историје када је поетска уметност представљала свеприсутну страст и популарну разбибригу. Отомански султани су уживали у стиховима и често су и сами постајали песници. За интелектуалце у урбаним срединама, писање стихова била је потпуна нужност. У седамнаестом веку, султан Мурат IV је слао наредбе свом врховном команданту у облику римованих стихова, а командант је одговарао користећи исти метар и риму. У сеоским срединама, народни песници су представљали омиљену забаву са својим лирским песмама. Пошто су неки еминентни песници са ниподаштавањем говорили о прози, примат поезије је засенио напредак прозе као средства изражавања. Поезија је била толико популарна да су, у другој половини деветнаестог века, чак и састављачи речника осећали потребу да их напишу у метрици и рими од почетка до краја, нпр. турско-француски, турско-јерменски, турско-грчки лексикони. Чак је и један уџбеник за хемију био написан у стиху!

Са развојем новина и часописа, есеја и чланака, књижевне прозе и драмских текстова током последњих сто педесет година, турска поезија је доживела делимично помрачење. Па ипак, у поређењу са другим народима, она и даље влада. У интелектуалним круговима поезија понекад представља питање живота и смрти. Важно је истаћи да најутицајнији турски комуниста свих времена није биодржавник нити социолог нити новинар, већ песник Назим Хикмет.

Иако роман добија на порасту популарности у савременој турској књижевности, захваљујући Јашару Кемалу и Орхану Памуку и у земљи и у иностранству, књижевна проза и даље дели своје значајно место код публике са поезијом. Вероватно почасно место у историји турске књижевности ипак заузима поезија. Ово је свакако тачно за готово дванаест векова, од шестог века нове ере па надаље. Међу туркијским народима из Централне Азије (нарочито међу Ујгурима) током дугих миграција у Малу Азију, у доба анадолијских Селџука (од једанаестог до тринаестог века) и током шест векова Отоманске империје (од краја тринаестог до прве четвртине двадесетог века) углавном су песници били ти који су говорили о социјалним, етичким и естетичким проблемима; представљали су вербалну креативност; стварали су вође покрета нове оријентације; и служили су као чувари установљених вредности. Ови песници су такође помогли ширењу кинеског, исламског (у оквиру арапско-персијког окружења) и на крају европско-америчког утицаја. Током ове старославне традиције, турска поезија се показала као изузетно продуктивна, нарочито током отоманског периода. Елитни песници, од којих је већина била блиска царском двору и уживала покровитељства, произвели су огроман број стихова у облику строфа, са строгом прозодијском структуром и строго утврђеним распоредом риме под утицајем арапско-персијских узора. Трубадури и путујући певачи из руралних средина учинили су бесмртним јединствено домаће обележје туркијске / турске народне поезије, која је у великој мери била импровизована и певана уз музичку пратњу коришћењем метрике према броју слогова, веселог ритма и аутентичног анадолијског вокабулара. У обема главним струјама, милозвучност и лирски ток, са честим алитерацијама и ономатопејским ефектима, играли су важну улогу. У значајној мери, и класична и народна поезија поседовале су музичке квалитете. Културна модернизација је унела нови дух и била је, донекле, предвођена иновацијама и револуционарним идејама које су се појавиле у делима песника двадесетог века. Трансформација турске поезије је била запрепашћујућа кад су у питању различити утицаји које је попримила са Запада, који ни на који начин нису били здушна употреба првобитне форме и слободног стиха и с временом је развила свој сопствени карактер који се може описати као “заиста оригиналан”. Након деценија трагања за душом као и грозничаве потраге за новим начинима изражавања, одважна нова синтеза чини се да се појављује.

Занимљиво је да је модеран стих, у својим разноврсним таласањима, прихватио такве европске покрете као што је парнасизам, симболизам, надреализам, конструктивизам и друге заједно са својом аутентичном традицијом poesia dʼarte и poesia popolare.

Још од успостављања Турске Републике 1923. године, типологија турске поезије је имала запањујуће широк распон, од суфизма до социал(истичког) реализма, од романтичне љубавне поезије до идеолошке погрде, од метафизичких тема до lettrisme-a, од дидактичких стихова до историјске носталгије, од неокласицистичких реформулација до футуристичких истраживања.

2 thoughts on “Песма је птица на врху вулкана”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *