Perspektiva boginje koja ironizuje opekotine života

Psi i ostali, Biljana Jovanović, Prosveta, Beograd 1980.

Ispadanje iz obrasca – prva fraza koja mi pada na pamet. Lidija i energija nošenja sa besmislom, svakodnevnim. Nabijeno emocijama, prebijena emocijama glavna junakinja. Iz njene perspektive se prate događanja. Pokrivaju različite vremenske okvire – sanjane, prošlosti/detinjstva, sadašnjosti. Umešno poigravanje sa izmišljenim i stvarnim podvlači svaku subjektivnost doživljaja kao esencijalne komponente svakog narativa, svakog života. Komplikovanost – druga fraza koja mi pada na pamet. Iz te subjektivne interpretacije i svesnosti da i onaj drugi radi isto nastaje koloplet ljudskih odnosa. Ona se koncentriše na one najbliže esencijalne za svaki čovekov uspon i pad – porodične, emotivne, telesne. Patnje detinjstva su nesrazmerne životnom veku i čovekovoj svesti. Samoubistvo oca, osećaj krivice što ti je otac otac, majka koja je diva sopstvenog života, posle izvesnog vremena trajno odsutna. Prepuštenost same sebi, preupuštenost drugih njoj. Sva tapkanja u Svetosavskoj ulici, od Slavije i preko Slavije, kroz druge beogradske ulice. Ali uglavnom Svetosavske i stana u Svetosavskoj. Sveto trojstvo – brat, sestra, baba. Jedno po jedno umire, na oči naratorke, ali van nje. I tako se broj smanjuje… i dovodi do jednine, one večne i neizbežne usamljenosti. Mada ne bi se reklo ni da je trojstvo bez dinamike kontradiktornih osećanja. U pitanju je jedna bliskost onih koji i ne znaju za drugu – sestre i ludog brata (ovde pažljivo možda treba da koristim pridev lud), unuke i umiruće babe, unuka i babe na samrti. Ostali likovi su vezivno tkivo banalnosti svakodnevnog odnosa.

Muškarac i žena, to je polnost sporadična, slučajna, emotivno jalova. Potencijalno najtrajniji trag je neka polna bolest. Jer žene su bludnice. Čulnost je prisutna u svojoj svojoj predivnosti. I posebno je privlačna u ulaženju u žensku telesnost, otvaranje ženskog tela sa drugom ženom. Erotičnost dobija na smislu, naravno jednom iracionalnom, koje sebi uglavnom ne objašnjavaš samo nekako u koži, sluzi, razumeš. Bez idealizacije i svestan kratkotrajnosti.

Sva krhkost glavne junakinje, Lidke, jeste u svoj njenoj snazi. Iz perspektive neke boginje koja ironizuje sve opekotine života. Sa jednom gorčinom koja je zadivljujuće, ali ne i melodramatična. Jednim tako svežim osećanjem beskrajne besmislenosti koja se večno ponavlja. Ali koja i večno boli… iza zatvorenih vrata snage.

Ogoljenost ugroženosti osetljivih i neuklopljivih je Danilo. Pregled jedne predivnosti iščašenih koji je gotovo toliko težak za život da se prebacuje u sfere blagog ironizovanja. Jedan detalj poetičnosti koji se meni izdvojio kao slika je Danilo (brat) kao dete koje je kompulsivno crtalo ptice svuda. Letenje po zidovima, hodnicima, zgradama… i dete je samo jednog trenutka to prestalo da radi. Mada imam utisak ta je to dete i ostalo dete, lepo i slomljeno… dok nije stiglo do svog kraha. Izvesna nežnost njegovog postojanja u stanu, cupkanja oko baba Jaglike, prebacivanje Lidiji za svako napuštanje u njegovoj egzistenciji… onaj težak osećaj ludosti koja iščašuje rezon, ali mu i pruža slobodu od razumevanje tzv. realnosti. Pitanje je veliko koliko je to nerazumevanje u stvari razumevanje, ali nekim pogrešnim pravcima.

Napuštanje je repetitivna radnja i nema krivca, onog koji uzrokuje, već uvek, i uvek, onog koji odlučuje da napušta. Razbijenost svetosti porodice jedne patrijarhalne pozadine gotovo da donosi oslobođenje, kroz polomljenost i bol. Ali pruža uvid u postojanje van te gotovo ogavne strukture. Koliko boli i mračno je, gotovo da nije trebalo ni da postoji. A opet postojanje sudbinskih putanja junacima je puna autentičnost na meniju. Gotovo da nema samozavaravanja i bega u neku tuđu egzistenciju, možda je bolje reći po tuđem modelu. Mali ekces u sadašnjosti koja je pod terorom večne sreće i potrage za njom, gotovo da mi pruža blagi toliki traženi izlaz iz košmara lažnih osmeha i lepota.

Krivica je uvek prisutna, i lepo izgovorena/izgovarana kroz sve vike i prebacivanja. Svi se uvek sete da ti je saopšte. U graničnim sitauacijama i ti se setiš/shvatiš ko su krivci. Svi smo krivci i u svojim i u tuđim očima. Igra je beskrajna i puna stereotipnih optuživanja – ona je zbog tebe otišla, on me je zbog tebe napustio, ona me je zbog tebe odbacila. A tu nekako se dobija svest u punoći svoje učestalosti, likovi se ne udubljuju u spočitanu krivicu, ne problematizuju je… upijaju je, rekla bih, imaju punu svest o njoj, vide i svu apsurdnost, pa je i jezička igra posmatranja kao nečeg stranog – ono što je strano – to je krivica. Možda sam već i napomanula – krivica je odluka drugih, a ona je van našeg uticaja. Isto tako su i naše krivice odluke. Naratorka ima hladan pogled na ovu problametiku. Hladan, onaj iz deveteg kruga pakla temperature.

Racionalnost ne objašnjava ništa. Tebe svetu, svet tebi, sebe sebi. I tekst ne valorizuje rezonovanje kao validan alat spoznaje. Osvežavajuć pristup. Možda sam ja malo subjektivna po ovom pitanju, ali ovakav pristup više otvara nego što zatvara. Dozvoljava sebi lutanja.

Biljana Jovanović je za mene bila nepoznanica i genijalno otkriće. Pročitala sam uporedo i nekoliko dostupnih eseja o njoj, pre svega onih onlajn, mada sam shvatila da su to odlomci istih ponavljanja. Uglavnom veći deo se svodi na svedočenja o njenom autentičnom buntovništvu. Prisutan je deo o otvaranju teksta ka tabuima ženske seksualnosti i njihovim odbacivanjima. Važan segment, u mom čitanju on se kao zanimljiv detalj uklapa u celinu koja pruža jedan autentičan umetnički svet koji nije ograničen samo na razbijanje tabua. Nekako mi se cela ta priča o tabuima učinila previše ograničavajuća za ovaj roman. Mislim da ću da se okrenem i drugim njenim knjigama i gotovo sam sigurana da mi neće izneveriti očekivanja.

Autorka: Milica Milić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *