Перспектива богиње која иронизује опекотине живота

Пси и остали, Биљана Јовановић, Просвета, Београд 1980.

Испадање из обрасца – прва фраза која ми пада на памет. Лидија и енергија ношења са бесмислом, свакодневним. Набијено емоцијама, пребијена емоцијама главна јунакиња. Из њене перспективе се прате догађања. Покривају различите временске оквире – сањане, прошлости/детињства, садашњости. Умешно поигравање са измишљеним и стварним подвлачи сваку субјективност доживљаја као есенцијалне компоненте сваког наратива, сваког живота. Компликованост – друга фраза која ми пада на памет. Из те субјективне интерпретације и свесности да и онај други ради исто настаје колоплет људских односа. Она се концентрише на оне најближе есенцијалне за сваки човеков успон и пад – породичне, емотивне, телесне. Патње детињства су несразмерне животном веку и човековој свести. Самоубиство оца, осећај кривице што ти је отац отац, мајка која је дива сопственог живота, после извесног времена трајно одсутна. Препуштеност саме себи, преупуштеност других њој. Сва тапкања у Светосавској улици, од Славије и преко Славије, кроз друге београдске улице. Али углавном Светосавске и стана у Светосавској. Свето тројство – брат, сестра, баба. Једно по једно умире, на очи нараторке, али ван ње. И тако се број смањује… и доводи до једнине, оне вечне и неизбежне усамљености. Мада не би се рекло ни да је тројство без динамике контрадикторних осећања. У питању је једна блискост оних који и не знају за другу – сестре и лудог брата (овде пажљиво можда треба да користим придев луд), унуке и умируће бабе, унука и бабе на самрти. Остали ликови су везивно ткиво баналности свакодневног односа.

Мушкарац и жена, то је полност спорадична, случајна, емотивно јалова. Потенцијално најтрајнији траг је нека полна болест. Јер жене су блуднице. Чулност је присутна у својој својој предивности. И посебно је привлачна у улажењу у женску телесност, отварање женског тела са другом женом. Еротичност добија на смислу, наравно једном ирационалном, које себи углавном не објашњаваш само некако у кожи, слузи, разумеш. Без идеализације и свестан краткотрајности.

Сва крхкост главне јунакиње, Лидке, јесте у свој њеној снази. Из перспективе неке богиње која иронизује све опекотине живота. Са једном горчином која је задивљујуће, али не и мелодраматична. Једним тако свежим осећањем бескрајне бесмислености која се вечно понавља. Али која и вечно боли… иза затворених врата снаге.

Огољеност угрожености осетљивих и неуклопљивих је Данило. Преглед једне предивности ишчашених који је готово толико тежак за живот да се пребацује у сфере благог иронизовања. Један детаљ поетичности који се мени издвојио као слика је Данило (брат) као дете које је компулсивно цртало птице свуда. Летење по зидовима, ходницима, зградама… и дете је само једног тренутка то престало да ради. Мада имам утисак та је то дете и остало дете, лепо и сломљено… док није стигло до свог краха. Извесна нежност његовог постојања у стану, цупкања око баба Јаглике, пребацивање Лидији за свако напуштање у његовој егзистенцији… онај тежак осећај лудости која ишчашује резон, али му и пружа слободу од разумевање тзв. реалности. Питање је велико колико је то неразумевање у ствари разумевање, али неким погрешним правцима.

Напуштање је репетитивна радња и нема кривца, оног који узрокује, већ увек, и увек, оног који одлучује да напушта. Разбијеност светости породице једне патријархалне позадине готово да доноси ослобођење, кроз поломљеност и бол. Али пружа увид у постојање ван те готово огавне структуре. Колико боли и мрачно је, готово да није требало ни да постоји. А опет постојање судбинских путања јунацима је пуна аутентичност на менију. Готово да нема самозаваравања и бега у неку туђу егзистенцију, можда је боље рећи по туђем моделу. Мали екцес у садашњости која је под терором вечне среће и потраге за њом, готово да ми пружа благи толики тражени излаз из кошмара лажних осмеха и лепота.

Кривица је увек присутна, и лепо изговорена/изговарана кроз све вике и пребацивања. Сви се увек сете да ти је саопште. У граничним ситауацијама и ти се сетиш/схватиш ко су кривци. Сви смо кривци и у својим и у туђим очима. Игра је бескрајна и пуна стереотипних оптуживања – она је због тебе отишла, он ме је због тебе напустио, она ме је због тебе одбацила. А ту некако се добија свест у пуноћи своје учесталости, ликови се не удубљују у спочитану кривицу, не проблематизују је… упијају је, рекла бих, имају пуну свест о њој, виде и сву апсурдност, па је и језичка игра посматрања као нечег страног – оно што је страно – то је кривица. Можда сам већ и напоманула – кривица је одлука других, а она је ван нашег утицаја. Исто тако су и наше кривице одлуке. Нараторка има хладан поглед на ову пробламетику. Хладан, онај из деветег круга пакла температуре.

Рационалност не објашњава ништа. Тебе свету, свет теби, себе себи. И текст не валоризује резоновање као валидан алат спознаје. Освежавајућ приступ. Можда сам ја мало субјективна по овом питању, али овакав приступ више отвара него што затвара. Дозвољава себи лутања.

Биљана Јовановић је за мене била непознаница и генијално откриће. Прочитала сам упоредо и неколико доступних есеја о њој, пре свега оних онлајн, мада сам схватила да су то одломци истих понављања. Углавном већи део се своди на сведочења о њеном аутентичном бунтовништву. Присутан је део о отварању текста ка табуима женске сексуалности и њиховим одбацивањима. Важан сегмент, у мом читању он се као занимљив детаљ уклапа у целину која пружа један аутентичан уметнички свет који није ограничен само на разбијање табуа. Некако ми се цела та прича о табуима учинила превише ограничавајућа за овај роман. Мислим да ћу да се окренем и другим њеним књигама и готово сам сигурана да ми неће изневерити очекивања.

Ауторка: Милица Милић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *