ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА

“Музика је једини дар у коме човек ужива сам; сви остали дарови траже сведоке”. (Мармонтел: Приче о манирима)
 “...Али пало човечанство има могућност да се служи још једним задовољством – можда једним јединим – које се још више него музика, најбоље остварује у друговању са осећањем изолованости, са осамом. Мислим на задовољство и контемплацију доживљену приликом посматрања пејзажа у природи...” (Едгар По: Вилино острво)

Може се рећи да постоји сасвим извесна веза између све велике створене музике и светлосних струна одређеног предела: “архитектонска” слика пресека на-себи-засталих геолошких струјања и из-несвесног-изронели, обрисни запис музичке композиције стоје у присној вези. Исто тако, путоказ тумачења једног таквог записа одговара мотиву “другачијег душевног стања”* (Роберт Музил) кога предео буди у сагледаваоцу – а који је обавијен “велом полупровидне белине”; он, као простор под велом, одговара предворју сагледаваочевог привиђања/прислушавања одређене композиције, у коме се збива померање фокусне тачке значења – од ове фиксирано-предметне стварности ка оној “клизећој”, метафоричној. Заправо, то је онај још неодређени део људског осећања који је тек увод у сферу повишене одређености /у којој се употпуњује и сам музички запис – постајући мултимедијалан/.

ELDENA_RUINS_WEST_FASADE_BY_CASPAR_DAVID_FRIEDRICH_13139259_883631828426538_7268832155549675758_n

Тако и првобитно блештав Свод Ноћи, обавијен тамном копреном сопственог предусаглашено-звезданог рођења (збивајућег усред “дима пропасти тиранског сунца”), те као притом још и замагљен “од суза безбројних звезданих суочавања”, на крају постаје “од споља мутно-бео”, а “изнутра јасан”. И то само стога јер под тим великим унутрашњим притиском одашиље једну брујећу мелодију, а да притом уједно и прикрива њен идејни костур, праклицу њеног путујућег исписивања на површину – представљајући је као (наводно) готово-записану, трајно заустављену у тој слици /јер, сваком поједином епохом аптрахован одређен ликовни детаљ, орнамент као “формула животног стила самог”* (Х. Брох), јесте једна предсвесна воља за откривањем оног доправљеног унутар музичког записа/. А тек затим би и Свод Ноћи, себи-саздавајуће мерило даљинског укомпоновања у-неповрат-просутих сазвежђа (– мерило упадне тишине, што је тек најављујуће хуком сударних обзорја –), преобратио у неми одговор сфера (на из-дубина-изронело, побуњено питање човеково):
““… праузрок се из “коначне” бесконачности једног ипак још антропоморфног бога измиче у праву апстрактну бесконачност, низови питања не увиру у идеју бога него стварно одлазе у бесконачност (они, тако рећи, не теже више ка једној тачки, него су се паралелизовали), космогонија не почива више на богу, него на вечитој продужљивости питања, на свести да нигде није дата тачка почивања, … ”” (Херман Брох: Распад вредности*).

RELJEFNI_ANGEL_CRNO_BELO_VIA_BEATRISA_13346901_1721899704735058_6780884743759057018_n

А “здање формалне логике почива на садржинским темељима”** (Х. Брох) – можда на исти начин као што и запис једне музике почива над пределом.
Отуд би се могли одредити извесни ступњеви развоја рељефног записа (посебно романтичарске) музике:

а) Управо налик висинским пределима Скандинавије, а истовремено и тропским вулканским острвима: сви планински облици као да тону једни у друге, да би се – изненада – на граници брисања властитих обриса, расклопило њихово вулканско средиште; оно које, попут центрифуге, изнова из себе избацује злокобно рашчупане купе висова, и то тако да ови постају висећи – попут укосо-избачених торњева каквог природно никлог замка.
Сходно томе /као поменута садржинска претеча/ већ код ранијих Хајднових квартета: – полуосамостаљена површина изразног постаје вртложним кретањем течне маглине неапетитивног дела људске душе, који, попут једног до краја неразуђеног, мутно-белог вела прекрива извор своје зле једноусмерене силе. Али, такође и свој ту већ благо-померен циљ: – новозадобивени простор за струјање свог понад-свега-клизећег даха, који доводи до исцрпљивања последње дубине оног безизразног /окамењено-изразног/.

NORVESKA_PASTELA_PLANINE_I_JEZERO_1798765_10202620252163685_8748655654322914283_n

б) Налик балканском приморском кршу: једном установљени облици се – под утицајем “древног ветра, с пучине”, “што дува само за прастење, ‘амо пространства чиста, сручујући се из даљине,”* (Рилке), постепено искрзавају и огољавају, још само местимично обрасле густим шибљем и маховином, постајући истовремено – у ломној оштрини ширеће-зрачних ковитлаца – свемирски апстрактне и налик раскошно уобличеним, из дубине ноћи обојеним играчкама. У непрестаном су разговору са својим посматрачем и као да представљају замрзнут изглед кривуље свепротежне комуникације, која бива затечена да стоји попут осовине – дакле, усред а не насупрот све страхотне свемирске безбројности.
Код Бетовенових Последњих Квартета – позадинско треће као непознаница коначно избија, у виду само-исписивања оне дубоко-затамњене стране душе, кречући се у свом подземном отпору спрам објектног света, те преводећи простор оног страшног у гротескно, и обрнуто; трајно померање граница свих затечених структура.
WALTZMANN_BY_CASPAR_DAVID_FRIEDRICH_10363789_853849481404773_1238907232953829152_nц) Налик највишим областима Алпа: – постоје многе сеновите долине које изражавају врхунац нечијег самодовољног живота, а које су ограђене кристалним шиљцима, изломљеним у свом саодносу, те у којима сваког просечног путника хвата клаустрофобија. Како је само након тога – већ иза суседне стене – неочекиван стрмоглав пад тих висећих громада ка подножју, чији /за окоштали ум непојмљив/ распон опомиње на привид спокојства бивања-у-изолацији сваке такве висоравни. Јер, на великим надморским висинама се само прима упут за тражењем разлога силаска свег бескрајно самодовољног живота у тескобне низине зло пренасељеног света.

Код све Брамсове камерне музике – оно треће као непознаница избија тек на крају циклуса варирања некога мотива – будући да је оно већ у себи самоме суздржано, те по својој најдубљој структури само-освртно. Оно, дакле, избија тек преко драмског посредовања примално зле једноусмерености стваралачке силе, која собом руши и изнова успоставља образац тумачења своје друге, светлодавне стране, тј. свог несвесног мотива – који тад баца једно сасвим ново, “косо” светло: то јест, исповрће ону “светло-заносећу” фугу благо-измењене перцепције ствари – каква се збива само у ретко-правог романтичара.

KNUD_ANDEASEEN_BADEN_10298784_10206652796054848_1220889736004024918_nд) Један сасвим неочекиван спуст са Алпа у кањонске низине, у потрази за новим – близаначки двообалним – долинама пунине душевног живота. А затим, тек одатле, сасвим ненадан долазак до Рајне – где се читав речни предео до те мере заноси за сопственим благим закривљењем да овог продужује у облик бесконачног одлагања свог коначишта. То је, међутим, оно што пробуђује једну узносну слутњу у осматрачу – који постаје попут грозничаво згрченог дрвета на узвишици, што испраћује један /падом долине бесповратно одлазећи/ предео.
Код Шубертових позних триа, квинтета и квартета, такође и у његовим троциклусним соло песмама – постоји хипервидљиво, бурно-површинско кретање преживелог дела неког самосвесног сопства-на-издисају, кретање које све више надилази свој замишљен, прво-постављен, циљни центар, те тако постаје иронијско средство подривања оног устројства свеколике људске осећајности које подражава тек само њен инертни, апетитивни део. Тако ово вишесмерно кретање, ослобођено из изворишта неусмерене, у-себи-усукобљене или постживотне страсти, на крају прераста /уз привидно малу вероватноћу/ у тонски диференцирани мир; фугу посттрагичне светлости; – и то све у једној продуженој, и тиме већ сасвим релативисаној, линији скретања од сваке утврђене трачнице. Дакле, један високо храбросни а притом ипак исплаћен чин ризиковања, који просечном уму даје привид безнадне слабости и глупости…

DRVO_I_ORBOVI_CVOR_GRANA_SA_BELINOM_U_CENTRU_PASTELA_VIA_BEATREISA_12705439_1675243702733992_5165589103290247080_n

(У прилог изреченој тези да се у једном (не)-уређеном пејзажу – пре него игде другде – да опазити оно натприродно, што је иначе само апстрактним средствима изразиво, стоји већ и сама чињеница да се француски симболизам својим добрим делом развио из немачког романтизма /који се “наивно” фокусирао на природу/; те и да је, обратно, дух немачке “тиранске тачности” могао пронаћи своје пролазно уточиште у сфери француске “креативне лажљивости”, и њеном “подлом” језичком исклизавању – из сваке фиксне конструкције, потекле од немачко-језичког духа ускладиштавања у-бити-несавладиве бујице колективног сећања; јер је овај више тополошки него сензитиван језик дао највеће плодове управо зато јер је језик трпљења неизмерне силине рада изванјезичких елемената у себи).

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

2 мишљења на „ПЕЈЗАЖ И МУЗИКА“

    1. Катаринин Дивни језик (баш великим словом), дивне кованице за оно што наш језик нема решење; чудне, тачније чудесне метафоре које погађају у центар: „предусаглашено-звездане“, „маглине неапетитног дела“, „новозадобивени простор“ чак истргнуте из контекста, специфично су поетско тело, које ветровито и планиски испуњава свежином пределе наше душе, музике и слике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *