„Pandorina muzička kutija“

Rastko Lončar, Nervi od volframa, Brankovo kolo, Sremski Karlovci – Novi Sad 2017.

Pesnička knjiga Nervi od volframa je zvuk nove poezije srpske književnosti. Našavši se na njenoj promociji u Novom Sadu, imala sam utisak da prisustvujem književnom događaju, koji je bio posećen kao kakav muzički događaj, tj. svirka. Utisak je bio da se ponovno ostvaruje onaj prvobitni sinkretizam između muzike i poezije, da vaskrsava nešto staro dobro novo; kao kod Crnjanskog u „Prologu“ Lirike Itake: „Sudbina mi je stara,/ a stihovi malo novi“. Rastko Lončar nema svoj dramski „Prolog“, ali ima „Uvod“, koji je u znaku „porazije“ našeg vremena, koji nosi nešto od naboja Itake, ali one koju srećemo posle 98 godina. Osećamo odmah s početka knjige oporost lirike koja spoznaje „duvanje trube u vakuumu“, „Pandorinu muzičku kutiju“ i „nigde takta“. Sugestivni stihovi koje navodim upućuju na sva pevajuća zla koja se oslobađaju iz lirskog subjekta, kao iz „Pandorine muzičke kutije“, zbog čega eventualno sebe i naziva „trinaestim apostolom/ a sakriva skota u suštini“ („Boezija“). „Duvanje trube u vakuumu“ još je važnije – to bi potencijalno značilo apsolutnu nemogućnost pevanja trubadurske poezije u današnjem trenutku, posebno kada imamo u vidu da je „Uvod“ i autopoetička, ali i ljubavna pesma.

Sam naslov knjige – Nervi od volframa, ima muzičku auratičnost, ukoliko se oseti njegov imaginativni potencijal. Nervi se obično, u svakodnevnom govoru, porede sa strunama, tako da možemo zamisliti da pesnik, svirajući poput kakvog anti-trubadura ne može da svira na lauti, već instrument koji on „prebira“ jesu sopstveni „nervi“. Budući da je volfram bezvredni metal, ispostavilo bi se da su mu žice, tj. nervi od bezvrednog metala, mada su kadre da posreduju muziku njegove duše. Treba pomenuti i to da postoji novosadski metal bend Wolfram i da je mogućno da je pesnik računao i sa čitalačkom asocijacijom na njihovu muziku.

Rastko Lončar je gradio, dakle, svoju pesničku knjigu svirajući na svojim nervima, komponujući svojevrsne „Brukoveti“. Ako je, naime, Mokranjac komponovao rukoveti, umetnički obradivši povezane narodne pesme, i naš pesnik je iskoristio potencijal narodne poezije, osobito u „Tranziciji“, koju kanda prelazimo na Jabučilu i Šarcu, Đoginu i Ždralinu, Zelenku i Arnautu, međutim, i na onim vranim konjima, debelim konjima, Rakićevom iz „Dolapa“, Popinom „s osam nogu“ itd. Nisu ni Rakić ni Popa proizvoljno odabrani, samo zbog toga što su tematizovali „konja“. Kroz celu knjigu provejava pesnikov dijalog sa Rakićevom poetikom, ispisujući „iskrenu pesmu“ svojih nerava: „Zašto iznebuhnete/ kada sam najiskreniji/ dakle najodvratniji?“ („Uvod“); „Pa gazi mestane// večito u putu/ pada kad stane“ („Kako se pravi“).

Upravo omaž Branku Radičeviću (a knjigu je objavilo Brankovo kolo) pesnik je uspostavio pesmom „ь“, ako imamo u vidu Radičevićevu poemu „Put“, gde se pesnik obračunao sa jerovima: „Pa dovati jera tananoga/ I još onog, brate, debeloga,/ Tog u desnu, onog u šuvaku,/ Udri njima po vetru i mraku.“ Rastko Lončar nije se obračunavao sa jerovima kao Radičević – personifikujući ih i udarajući, već se obračunavao sa jerovima u sebi, jerovima kao nervima, „bivajući eho mrtvih slovuja“. U „mrtvom slovuju“ je i jeri, ali i lira romantičara (Zmajevih „slavuja“), onog što lirski subjekat prevazilazi u sebi u procesu odgovora na „Ključno pitanje“: „Kako razmrsiti to čvorište/ volframovih niti“.

U pesmi „Čvorište“ otkrivamo bit onoga što ono predstavlja: deda ga je presekao (kao Gordijev čvor), otac ga je raspetljavao (poput Arijadne), a lirski subjekat je „seo/ u svoje pepelište./ Goloruk,/ tupih noktiju,/ i povlačio krvave poteze/ ludačkim tirandom/ po svojim leđima -/ čvorištu/ kojem nisam dorastao“. Tirando podrazumeva „čupkanje“ žica na gitari, tako da, po toj analogiji, potvrđujemo da lirski subjekat svira na sebi, peva svoju pesničku knjigu i „čupka“ svoja leđa „ludački“, prelazeći noktima preko njih kao kroz svoju „odiseju najkrvavijih reči“. Osim leđa, lirski subjekat noktima grebe i srce: „Kod srca noktima/ epiderm param/ od rebra da te/ nanovo načinim“ („Od rebra“). Instrument u vidu rebara jeste svirala koju svira Pan, ono što ta rebra (njegovu „zgrčenu kičmu“, na kojoj u „Čvorištu“ povlači „krvave poteze“) drži na okupu je izvesna „ona“: „i ništa ih/ sem tebe ne veže/ po šavovima“. Ukoliko zamislimo lirskog subjekta kao Pana, postaće unekoliko sagledivija priroda i ove ljubavne poezije. Poznato je da je Pan progonio nimfe, ali da je svaka bežala od njega (Pitija, Siringa, Eho na primer) i pretvarala se u omoriku, trsku, jorgovan ili neku biljku. Pokušajući da stvori svoju „nimfu“, Pan iz 2017. godine, pretvorio se u instrument, čiji će „duh muzike“ roditi svojevrsnu tragediju (τράγος jarac i ᾠδή pesma), a ta tragedija je ustvari njegova Ona, nimfa, voljena, dragana, stvorena od njegovog rebra kao Eva od Adama, stvorena takođe „od rebra“ njega kao instrumenta, stvorena od rebara njegovih nerava.

I to što lirski subjekat u jednoj od najuspelijih pesama ima brakusovsko „srce od voska“, govori o njihovom tragičnom razmimoilaženju, a međusobnoj neophodnosti: „ma šta sve znala ti -/ možeš samo u krug da me topiš./ Nikad me nećeš upaliti“. Srce mu je vosak, ona je plamen, ali ga ona za razliku od Euridike ne može naterati da se okrene, jer nema fitilja, njegovi „fitilji“ su od volframa i ne mogu se upaliti, kao ni ona okrnjena sijalica koju Rastko Lončar drži nacrtanu na slici poleđine knjige pesama.

Ipak, gori ona čitalačka sijalica, gori aura same knjige, retkog novuma na sceni srpske poezije, koji vredi da se na njega skrene pažnja, u ime recepcijskih književnih dugova, tj. u ime odgovornosti i literarnog sportskog pozdrava.

Autorka: Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *