Osvrnimo se unaokolo

Radeći na građi za roman I pre i posle, iskristalisao se paradoks „znanja o ljubavi“. Pitanje ljubavi u romantičnom smislu, naizgled samorazumljivo jer je svako iskusio, dakle svako zna šta je to ljubav, ali i pored tog iskustvenog znanja ili možda upravo uprkos tom znanju, izmiče racionalnom sagledavanju i svrstava u red pitanja kao što su život, smeh, vreme.

Na pitanje šta je uistinu ljubav? još uvek nama valjanog i zadovoljavajućeg odgovora. Ne zna se. I neće se znati sve dok nauka empiriski ne dokaže i decidno ne kaže ljubav je to i to. Tek onda, ta će se definicija papagajski ponavljati a svako ko se ne uklopi u nju znaće na čemu je?! Ali, to nikako da se dogodi. Može se pomisliti da se ljubav pameti ne događa, da ga u svakodnevnici ne dotiče. Ili, možda pamet ne bi bila to što jeste da misli troši na ono o čemu se promišljati ne da. Emocija se ne može opredmetiti, a samim tim ni definisati tako da data definicija važi za svakoga jer svako sopstvena osećanja proživljava na sopstveni način.

No, svejedno. Svi volimo da volimo, pa da vidimo kako se i to čudo dešava.

Za početak jedan kuriozitet. U starim ideogramskim i simbolskim jezicima spoznajni i spolni čin predstavljan  je istom oznakom. I to nije bez razloga. Naime, drevni mudraci su tvrdili se ne zna šta je bolje između transa i orgazma. Samo po sebi nameće se pitanje: ko je odgovoran za to?

Naravno, romantična osećanja, romantični vid ljubavi na tu temu, kao što smo već videli, naučnici i filosofi su izbegavali i izbegavaju u širokom luku. Ipak, oni koji su se usudili da definišu zaljubljenost nisu se proslavili. Svako je dao svoje viđenje koje nije moglo da se usvoji kao univerzalana istina. Tako, slobodno se može reći: nema leka apoteka ali to je već rečeno. S puno argumenata može se reći i: ako nema apoteka ima biblioteka. No, i to je već rečeno, ali nije na odmet podsetiti se.

Kako se zaljubljenost ne da i ne može precizno razumom odrediti, ono što se da i može, jeste uviđanje njene prirode. Za ovu priliku, izdvojićemo svega nekoliko aspekata što je više nego dovoljno da se tema koju pamet izbegava donekle osvetli.

Počnimo tako što ćemo što slikovitije predstaviti aspekt iluzornosti romantične ljubavi, čime se nikako ne poriče postojanje, već upućuje, kao što je već rečeno, na prirodu zaljubljenosti. Najpogodnije je poslužiti se literarnim primerom. Jedan od najboljih opisa je Stendalova doktrina „kristalizacije“. U slobodnijoj interpretaciji glasila bi: „Namernici u davno napuštene Austriske rudnike soli ostavljaju neuglednu grančicu bez lišća. Kada se nakon izvesnog vremena vrate po nju, zatiču je prekrivenu belim ornamentima kristala soli tako da je grančica vidljiva samo u tragovima. Uzimaju svoje umetničko delo, tu prekrasnu, uvećanu pahulju snega, i odnose je sa sobom u svet gde takvih dela nema.“

To će reći: kada volimo mi  postajemo izvorište „kristala“ kojima prekrivamo biće voljene osobe, na takav način da sasvim obično ljudsko biće, oplemenjeno našom produkcijom sentimenata, postaje izuzetno i posebno. Vezanost za tu osobu uvećava se delovanjem činjenice, koje nismo svesni, da je  „naše delo“ naša kreacija. I to ne bilo kakva, već savršena. Idealna. Tako se na veštački način voljenoj osobi udeljuju apsolutne vrednosti, a one ne mogu biti ništa drugo do iluzije vrednosti čime svako samog sebe uvodi u začarani krug imaginacije i iracionalnosti. Ili kao što je naš književnik Veljko Petrović lepo primetio: Zaljubljeni u svojim belim košuljama bezbrižno šetaju po bolničkim vrtovima sa prezirom gledajući na ostatak sveta.

Zašto to tako ne vidimo odmah? Zašto se samo naknadnom pameću možemo dozvati? Pa zato što je lepo biti zaljubljen. Čula titraju takvim intenzitetom da preplavljuju celo biće. Um uživa u impresijama koje ga prožimaju. Sreća kompletna, a o sreći se ne premišlja. U sreći se uživa. Ili kao što je jedan od junaka mog prvog romana Naredni će biti bolji rekao: „Sreća pamet ne troši“. A ja bih na to dodao: „Najveća pamet je biti srećan“. Ali, pamet koja bi održala trajno stanje sreće ne postoji i to iz prostog razloga: I najlepše i najbolje jednostavno dosadi. Mora se zameniti nečim novim, drugim ili drugačijim. Čime je osvetljen još jedan aspekt zaljubljenosti. Prolaznost.

I da dotaknomo pitanje dokazivanja ljubavi? Da li je potrebno dokazivati ljubav? Naravno da ne. Osećanja se ne dokazuju. Osećanja se proživljavaju, ali izgleda da nemamo dovoljno poverenja u ono što osećamo. Razlog za takvo nepoverenje krije se u činjenici koju uporno guramo pod tepih. U svakoj romantičnoj združenosti postoji onaj koji iskreno voli i onaj koji voli osećanje da je voljen. Otud, način na koji se ljubav dokazuje postaje beskrajno raznolik, zavisi od okolnosti ali, po pravilu, svi su nepouzdani. Ono što se tvrdi danas već koliko sutra možda neće važiti, što opet potvrđuje aspekt prolaznosti. A njegovo neprihvatanje, težnja da se zadrži, učini trajnom, predstavlja najveću grešku ljubavnika. Umesto da uživaju u prepuštanju onome što ih prožima, u ushićenju, zanosu, zadovoljstvu i sreći, projekcijom u budućnost, u težnju za trajnim zadržavanjem objekta svoje ljubavi, sami sebe izvode iz magije zaljubljenosti.

Da li je moguća zaljubljenost bez kalkulacije? Na svu sreću romantična ljubav bez kalkulacije nije moguća. U protivnom, ljudski rod ne bi opstao. Kod žena, kalkulacija je sastavni deo majčinskog instikta koji je uvek prisutan, ali zbog inteziteta osećanja koja prožimaju ostaje prikriven iako aktivan, a kod muškaraca neodvojivi je deo nagona osvajanja i zbog siline emocija neprimetan, ali aktivan.

Još jedan aspekt zaljubljenosti je vredan pomena. A to je selektivnost. Kroz uvid u iluzornost romantičnih osećanja već je predočeno da se na veštački način u obično utelovljuje najviše i samim tim, u svesti, izdvaja i uzdiže iznad svih drugih. Ali time priroda selektivnosti nije dotaknuta, a ona se najbolje može opisati primerom, doduše drastičnim i direktno se ne odnosi na zaljubljenost, ali zato više nego jasno opisuje prirodu selektivnosti: Iz ljubavi prema Ilijadi Neron je zapalio Rim, podseća i opominje Emil Sorojan. A kako su svi vidovi ljubavi osim jedne uslovljeni i selektivni, bez mudrosti, bez empatije spram drugih bića, bez saosećajnosti, ljubav može biti razarujuća i za onoga ko voli, i za onoga ko je voljen, a pogotovo za one koji su izvan selekcije. Tako da se s punim pravom može reći, sve što se čini, i dobro i zlo, čini se iz ljubavi prema nekome ili nečemu, pa ma koliko to paradoksalno zvučalo.

Možda ne bi bilo zgoreg da se kaže koja reč i o neselektivnoj, bezuslovnoj ljubavi. Misli se na altruizam ali ne u pojednostavljenom, pežorativnom tumačenju. Da li je moguć? Da li je moguće voleti sva bića podjednako? Retki srećnici koji su je realizovali tvrde da jeste. U svom čistom vidu emocija je percipitivna, ali ne i konceptualna. Sadržajna ali ne i izreciva. A kada se u emociju uvedu misli pretvaraju je u osećanje, čime se ograničava i svodi na objekat koji ih provocira. Vezanost za osećanje isti pretvara u sentiment, ukrućenu, nepromenljivu predstavu i o objektu i osećanju koje pobuđuje. Ljudsko biće ima samo dve čiste emocije – ljubav i strah, iz kojih nastaju sva osećanja i svi sentimenti. Ljubav se pojavljuje samo u odsustvu straha, a strah u odsustvu ljubavi. Dakle, bezuslovna ljubav je stanje uma u odsustvu straha. Jednom rečju – neustrašivost. Oni koji vole ne znaju za strah, tvrdi i osnivač Taoizma Lao Ce. Ali, neustrašivost ne treba porediti sa hrabrošću. Hrabrost se sastoji iz sve samih negativizama : straha, agresivnosti, sujete, gneva, egoizma… (ali je neophdna). Osoba čiji um je neustrašiv zrači ljubav prema svima podjednako isto kao što sunce podjednako sija i na dobre i na loše, i na lepe i na ružne, i na prave i na krive. Ali, to ne znači da će adekvatna reakcija na uočenu opasnost izostati, da će ostati pasivna u slučaju da su njegovi i interesi bližnjih ugroženi, da će blagonaklono posmatrati nasilje i nepravdu, da neće odreagovati na uvrede i poniženja, ono što se voli jeste biće, a ne dela i reči. Za dela i reči sledi svrsishodan odgovor.

Čovek koji ne oseća strah je glup čovek, opominje razum. Međutim, kako je emocija starija od razuma, ljubav i sreća su u diroktnoj vezi dok je razum svojom selektivnošću, opredmećivanjem, svođenjem na objekat preseca. Zabrinjavanjem (Da li sam? Da li ću? Kako ću? Šta ću? Koliko ću?) preuzima dominantnu ulogu u svesti i primorava da se identifikujemo i sa njim i sadržajima koje kreira. Sreća kod intelegentnih ljudi je najređa stvar koju znam, poručuje Ernest Hemigvej. Da li je u pravu? Osvrnimo se unaokolo.

I za kraj, ono što me navelo na preispitivnje. Da li je uspešno odgovoreno na centralno pitanje priče ispričane u romanu I pre i posle? Mislim da jeste. Pre svega, jer je odgovoreno na načina koji odgovor ostavlja otvorenim za dalju nadgradnju i lično istraživanje čitaoca, odnosno setom pitanja koji upućuju na dvostruku ljudsku prirodu. Na duhovno, ono umirujuće, na ono što se da percipirati i osetiti, ali nikada do kraja osvestiti i konceptualizovati. I na nagonsko. Na  ono uznemirujuće, svejedno što je prijatno, povezano sa strastima i čulnim nadražajima. I gotovo se nikada ne može naći u istoj osobi jer jedna osoba veoma retko može pobuditi obe prirode istovremeno, a za to nije odgovorna ni ona ni mi. Razlog za to je gotovo nepremostiv jaz između nagonskog i duhovnog. Nagonsko je uvek svesno, a duhovno nesvesno kakvo treba i mora da ostane. Svest, u svoj biti imaginarna, konkretna osoba, konkretne okolnosti, konkretna svest i uvek različita od svesti drugih, ima izvršne funkcije, a nesvesno i pored toga što se ne da do kraja osvestiti ima suštinsku ulogu. I dok je granica između svesnog i nesvesnog propustljiva u oba smera, granica između duhovnog i nagonskog moguće je nadići samo i jedino intuitivno. Nažalost, u većini identifikacija je sa nagonskim, ono je bliže, prepoznatljivije i konkretnije. Naša zabuna potiče odatle što gledamo svoj animalni i životinjski život kao na pravi život, kaže i Lav Tolstoj. A sa onim duhovnim, onim suštinskim, nikada se nije i ne može biti na čisto, uvek je nedokučivo jer je intuitivno, doživljeno kao mistično – dakle nepoželjno jer nije misaono, i bez obzira na to što je izvor sve slasti, zanosa, opojenosti, blaženstva, sreće najveće.  A posledice su… ovaj i ovakav svet. Uostalom, osvrnimo se unaokolo.

Autor: Mirko Škiljević

One thought on “Osvrnimo se unaokolo”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *