Ostrvo Meše Selimovića

Na današnji dan ispunjava se 110 godina od rodjenja jednog od najvećih srpskih pisaca, Meše Selimovića (1910–1982). Derviš i smrt (1966) sigurno je njegov najpoznatiji i najuticajniji roman. Tvrdjava, napisan pre tačno 50 godina (1970), po dubini uvida i bogatstvu izraza ništa ne zaostaje za njim. Medjutim, danas, u vreme samoizolacije i neizvesnosti prouzrokovane zarazom, možda je najaktuelniji njegov sledeći roman kojim se iz 17. i 18. vraća savremenom životu, i u kojem iz bosanskih klanaca i visova izlazi na morsko prostranstvo i bespuće. U Ostrvu (1974) Selimović se bavi temama usamljenosti, prolaznosti, ali i ljubavi, koja nam je u ovo doba beznadja i egoizma potrebna više nego ikad.

Glavni junaci romana su Ivan Marić, bivši učitelj i turistički vodič, i njegova žena Katarina, nekadašnja pijanistkinja i dugogodišnja domaćica, koji su ostavili stan u gradskoj višespratnici svom mladjem sinu kada se oženio, i preselili se u kućicu na neimenovanom jadranskom ostrvu. NJih dvoje, skoro zaboravljeni od sopstvene dece, žive skromno, može se čak reći bedno, od njegove male penzije. On lovi ribu i istražuje ostrvo, ona kuva, pere i sprema. Prijatelja nemaju, skoro ni sa kim ne razgovaraju, čak ni medjusobno. Pod težinom neostvarenosti i uzaludnosti, Ivan utehu nalazi u maštanju, a Katarina u veri i crkvi. Žive od uspomena.

Trideset pet godina ranije, Ivan je Katarinu, koju je jedva poznavao, zaprosio u želji da se osveti svojoj velikoj ljubavi, Amaliji, koja se udaje za oficira, i da je što pre zaboravi. On mladoj pijanistkinji daje samo jedan dan da se odluči. Iako planira da mu kaže da joj je potrebno više vremena da razmisli, ona, opijena naglom pažnjom, pristaje. Putem povremenih, minimalističkih reminiscencija, Selimović na suptilan način opisuje odnos supružnika, ne samo roditelja, već i njihove dece. Mladji sin oženio se sa intelektualkom, koja ga, zajedno sa svojom majkom, smatra šeprtljom i tunjavkom. Stariji sin oženio se sa hladnom i bezosećajnom koleginicom, zubarkom, koja ne želi s njim da ima dece. On odbija ljubav druge koleginice, koja je vesela i prijatna, i ostaje sa svojom ženom, koja ga ignoriše i ne voli. Jednog dana, on pokušava da joj nešto kaže, a ona ga dvaput prekida, što čini i sledećeg jutra, pre posla, i on tog dana gine u saobraćajnoj nesreći. Posle sahrane, udovica sedi sama kod kuće i odjednom je obuzima neopisiva tuga i očaj. Mesecima neutešna, ona grize sebe što nikada neće doznati šta je muž hteo da joj saopšti. Selimović maestralno opisuje nesrećan bračni život još dva para na retko naseljenom ostrvu.

Ivan se jedne godine zaljubljuje u mladu turistkinju na ostrvu, ali nikad ne sakuplja dovoljno hrabrosti da joj pridje. A možda samo iz dosade voli o njoj da mašta. Supruzi se uglavnom obraća grubo, što mu ona retko uzvraća. NJihov odnos, naizgled bez emocija, ipak je učvršćen godinama zajedničkog delenja dobra i zla. On shvata koliko mu ona znači tek kad se ona teško razboli od upale pluća. Jednoga dana, posle bunovnog dremeža, kad doznaje da joj „se nisu otvorile karte“, on skuplja snage da joj kaže toplu reč:

Osetio je iznenadnu žalost, zbog nje.
I odjednom mu je bilo svijetlo u duši.
– Ja ne čekam sreću – rekao je smiješeći se.
– Zaista?
– Zaista. Imam je.
– U čemu je?
– U tebi. Imam tebe. To mi je dovoljno.
NJežno je uhvatio njenu ruku, mršavu i krhku: prelomio bi je kad bi malo jače
pritisnuo.
Gledala je u njega zbunjeno.
Ali na njegovom licu se ne vidi podsmijeh. A ne može da primijeti da on to kaže
iz sažaljenja. Prema njoj i prema sebi.
Iz sasušenih očiju potekle su joj suze.
A on je ipak osjetio radost.

Poznato je da je Selimović Derviš i smrt napisao podstaknut progonom i ubistvom rodjenog brata od strane Titovog režima. I Ostrvo sadrži ne baš suptilnu kritiku marksizma i surovog pokušaja ostvarivanja komunističke utopije. Jednoga dana kod Marića se na ostrvu pojavljuje Katarinin sestrić, student sociologije, Dragan. Brbljiv, srdačan i neposredan, on odmah stiče njihovo poverenje, i svojim pričama uveseljava život starim supružnicima. Jedne večeri, on im postavlja misleni opit: da li bi pristali da u Kini umre neki stari mandarin, koga nikada nisu videli, a da pobedi ideologija kojoj pripadaju. I Ivan i Katarina izjavljuju da ne bi, ali Dragan zatim tu ideologiju toliko prilagodjava njihovim unutrašnjim ubedjenjima i porivima, da oboje na kraju priznaju da bi pristali na smrt starog mandarina ako bi se ostvarile njihove vizije pravednog društva na zemlji.

Zatvoreni ovih dana i nedelja u svojim stanovima, izolovani smo od spoljnog sveta i okrenuti svojim najbližima poput Selimovićevih junaka. Što nam je životni prostor manji i broj ukućana veći, to nam je teže da barem povremeno pribegnemo tihom utočištu na koje smo navikli. Mahom smo zaboravili na probleme koji su nas dosad mučili, i okrenuli smo se strepnji od neizvesne budućnosti. I pored neprijatnosti i mračnih slutnji kojima smo izloženi, možda je ovo savršena prilika da postanemo svesni duboke potrebe i veze sa prvom osobom do sebe.

Autor: Svetozar Poštić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *