Ostaje nam samo igra

Pesničke igre i poigravanja Popa D. Đurđeva (Zbornik radova sa naučnog skupa održanog na 30. Međunarodnom festivalu humora za decu u Lazarevcu, 19. septembra 2018. godine, Biblioteka „Dimitrije Tucović“, prir. Jovan Ljuštanović, Lazarevac 2019)

Zbornik radova posvećen pesničkom delu Popa D. Đurđeva udžbenik je igre i poigravanja, šestodelno uputstvo za delovanje homo ludensa, objašnjenje sveta sa stanovišta igre, sa svim elementima beskrajno surovog sveta koje okružuje pesnika. O igri je bilo reči na naučnom skupu u Lazarevcu 19. septembra 2018. godine, a beše to vrlo ozbiljno okupljanje, na kojem su svoje radove izložili Jovan Ljuštanović,  Zorana Opačić, Jelena Marićević Balać, Danica Stolić, Gorica Radmilović i Nevena Varnica. Ovu publikaciju, dakle, čini šest tekstova, temeljnih i naučno zasnovanih, okupljenih oko stvaralaštva Popa D. Đurđeva, čije delo prepoznajemo upravo po intermedijalnosti, odnosno po „ikoničko-tekstualnim kolažima koji demonstriraju gledanje kao čitanje i čitanje kao svojevrsnu igru i palimpsest značenja“. Kritika piše o „procesu razgradnje postojećeg kako bi se izgradila nova estetička forma“ (Opačić), odnosno o duhu „destruktivnog neimarstva“ (Đurđev), čime se čitanje pretvara u zavodljivu igru rešavanja rebusa, odnosno dešifrovanja (Jocić).

Zbornik radova otvara tekst Zorane Opačić „Destruktivno neimarstvo Popa D. Đurđeva & intertekstualno poigravanje u poemi Mrnjavčevići“, baveći se upravo onom pesničkom poetikom koja se umnogome zasniva na dadaističkom nasleđu, a potom i pitanjem preoblikovanja epske tradicije u pogodan obrazac savremene poezije za decu. Proučavajući „provokacijski, subverzivni, buntovnički duh koji svemu prilazi sa dozom podsmeha i humorističko-ironijske zapitanosti“, autorka preispituje postradovićevsko nasleđe i odnos vizuelnog i tekstualnog u Đurđevljevim stihovima. U zavisnosti od vrste odnosa, Zorana Opačić pravi okvirnu klasifikaciju na: tekstualne pesme, stripstihove, redimejd kolaže i vizuelni „tekst“ / ikoničku poeziju. Obnavljajući žanr poeme, Đurđev je u Mrnjavčevićima (2016), kao i u poemi Tegleća sreća: pesma o tegli koja se malo otegla (2010), aktivirao „nasleđe srpske i svetske umetničke književnosti“. Autorka uočava izvesni dijalog između pesničkog dela i drame Tenesi Vilijamsa Mačka na usijanom limenom krovu („mačak skače o limenim krovovima“).

Tekst „O podetinjenju homo ludensa u poeziji za decu Popa D. Đurđeva“ Jovana Ljuštanovića bavi se igrom u pesničkom delu, onako kako je igri pristupao Eugen Fink, na osnovu dva suprotstavljena tipa igre: „jednog koji počiva na redu i struktuiranosti i drugog kojem je u osnovi načelo slobode, koje ne prihvata unapred zadatu struktuiranost“. Umesto da čoveka prepoznaje isključivo kao biće rada (homo faber), autor čoveka prepoznaje kao biće igre, kao homo ludens, kao čoveka koji se igra na „uređen, smislen način, u skladu sa određenim pravilima“. Baveći se oblicima igre u poeziji za decu Popa D. Đurđeva, Ljuštanović je naglasio da je Đurđevljeva poezija na tragu igre koja je bliska dečjem mišljenju, jeziku i osećanju sveta. Homo ludens Popa D. Đurđeva laje umesto da izjavljuje ljubav (I love av av you), izvodi besne gliste, pušta lađice od papira itd. U tekstu Jovana Ljuštanovića istaknuto je da je Pop D. Đurđev „istovremeno i homo ludens i razuzdano dete na širokim poljima kulture“, ponajviše u knjizi Slik kovnica (1998), čime se nanovo preispituje mesto koje Đurđevljeva poezija zauzima u književnoj istoriji.

„Tata-mata emblemata – poezija Popa D. Đurđeva u svetlu emblematike“ tekst je Jelene Marićević Balać, u kojem vizuelnu pesmu, sačinjenu od naslova i slike, prepoznaje kao klasičan emblem, čiji početak pronalazi upravo u hijeroglifima, a emblematski potencijal Đurđevljeve poezije poredi sa emblematikom signalističkih vizualija, odnosno ističe bitne suštinske razlike. Tumačeći naslovnu stranicu knjige Poezija koja se gleda, autorka dovodi u vezi pozorište i vizuelnu poeziju, ukazujući na to da vizuelne pesme treba da posmatramo kao celinu, poput pozorišne predstave „koja bi se odigravala na sceni naše imaginacije i inspiracije“.

Sličnim tragom, tekst Danice Stolić bavi se tipovima vizuelizacije u zbirci Poezija koja se gleda Popa D. Đurđeva, s jasnom namerom da se, još jednom, pokaže da je Đurđev inovator u vizuelizaciji lirskog izraza. Odgonetanjem Popove poezije otkriva se ludistička transformacija do koje pesnik dolazi i postavlja jasna pitanja o mitskoj, istorijskoj, digitalnoj, psihološkoj i kreativnoj slici sveta. Okrenutost medijskim sadržajima, prisutnim još u delima Ljubivoja Ršumovića, Dejana Aleksića i drugih, uslovljava i nova pravila igre u svakodnevnom životu. Drugim rečima, industrijska roba zahteva „industriju slika“, tj. masovnu vizuelizaciju robe, koja postaje ne samo ubedljivija, već i zavodljivija od teksta. Reklama postaje moderna religija globalnog potrošačkog društva i odavno više nije važno ono „biti“ nego „imati“, kako naglašava Gi Debor u svojoj analizi Društvo spektakla. Nijedan čitalac-gledalac neke reklame, ali isto tako nijedan čitalac poezije koja se gleda, ne može se tek tako osloboditi prisnog i moćnog zagrljaja slike iluzije, fantazmagorične, oniričke i halucinantne predstave koju negde u sebi prepoznaje kao vlastitu sliku ili predstavu o idealnom ja. Potencirajući intenzivnu svest recipijenata, Pop D. Đurđev, prema mišljenju Danice Stolić, „pomerio je granice poezije za decu i mlade, koristeći fonične igre, jezik reklama i logoa koje su u suštini spoljašnje manifestacije savremenog potrošačkog društva“.

Na osnovu zbirki poezije Bludilnik, Izvođač besnih glisti i Radovi na mlečnom putu Gorica Radmilović pokušava da komparativno pristupi pitanju revalorizacije i resemantizacije bajke u poeziji za mlade Popa D. Đurđeva. Polazeći od junaka bajki (Pepeljuga, Mačak u čizmama, Mala sirena…), s teorijskim uporištem u studijama Vladimira Propa, Karla Junga, Meletinskog, Zorane Opačić i Ljiljane Pešikan Ljuštanović, autorka zaključuje da ova poezija, svakako, nije pisana za decu, već za one koji su stekli određeno čitalačko i životno iskustvo i koji bi razumeli pesmu Radovi na mlečnom putu: „Otvori polako / stranu po stranu, / nek se protegnu / i dušom danu. / Pesmu po pesmu, / pažljivo idi / može poneka / da ti se svidi: // a bude li ti / nešto po meri, / slobodno nosi / kroz ove dveri“.

Antologija Aversi i versim: pisci na novčanicama evropskih država predmet je rada Nevene Varnice, koji se bavi monetarnom politikom u okviru dečije percepcije, u pokušaju da pokaže da novac nije uvek „rđava rabota“. Dobar primer za to je, recimo, Leonard Fibonači i njegov niz, koji je uneo nova značenja u umetnost, arhitekturu, građevinarstvo… Autorka pokazuje da povod za igru može da bude i novac (a zapravo je potrebno mnogo ozbiljnosti tako ga shvatiti!), a Pop Đurđev i ovim delom kao da uzvikuje: „Igrajte se! Igrajte se sa mnom! Igrajte se sa svim što vas okružuje jer sve je povod za igru“.

Prejako dizajnirana reč Popa D. Đurđeva ima duplo dno, kako je zaključio Jovan Ljuštanović. Svako čitanje, svako tumačenje, nadograđivanje i gledanje takve poezije biće uvek samo pokušaj da se dopre do značenja, do te misli, do te ideje, do tog osećanja koje ide u beskraj. Da li ćemo svi uspeti u tome – ne znam. (Možda zato što sam još uvek dete.) „Kad dorasteš, kad razmisliš, / Kaz’će ti se samo!“ Jedno znam i u to sam sigurna – ostaće nam uvek igra.

Autorka: Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *