Остаје нам само игра

Песничке игре и поигравања Попа Д. Ђурђева (Зборник радова са научног скупа одржаног на 30. Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, 19. септембра 2018. године, Библиотека „Димитрије Туцовић“, прир. Јован Љуштановић, Лазаревац 2019)

Зборник радова посвећен песничком делу Попа Д. Ђурђева уџбеник је игре и поигравања, шестоделно упутство за деловање homo ludensa, објашњење света са становишта игре, са свим елементима бескрајно суровог света које окружује песника. О игри је било речи на научном скупу у Лазаревцу 19. септембра 2018. године, а беше то врло озбиљно окупљање, на којем су своје радове изложили Јован Љуштановић,  Зорана Опачић, Јелена Марићевић Балаћ, Даница Столић, Горица Радмиловић и Невена Варница. Ову публикацију, дакле, чини шест текстова, темељних и научно заснованих, окупљених око стваралаштва Попа Д. Ђурђева, чије дело препознајемо управо по интермедијалности, односно по „иконичко-текстуалним колажима који демонстрирају гледање као читање и читање као својеврсну игру и палимпсест значења“. Критика пише о „процесу разградње постојећег како би се изградила нова естетичка форма“ (Опачић), односно о духу „деструктивног неимарства“ (Ђурђев), чиме се читање претвара у заводљиву игру решавања ребуса, односно дешифровања (Јоцић).

Зборник радова отвара текст Зоране Опачић „Деструктивно неимарство Попа Д. Ђурђева & интертекстуално поигравање у поеми Мрњавчевићи“, бавећи се управо оном песничком поетиком која се умногоме заснива на дадаистичком наслеђу, а потом и питањем преобликовања епске традиције у погодан образац савремене поезије за децу. Проучавајући „провокацијски, субверзивни, бунтовнички дух који свему прилази са дозом подсмеха и хумористичко-иронијске запитаности“, ауторка преиспитује пострадовићевско наслеђе и однос визуелног и текстуалног у Ђурђевљевим стиховима. У зависности од врсте односа, Зорана Опачић прави оквирну класификацију на: текстуалне песме, стрипстихове, редимејд колаже и визуелни „текст“ / иконичку поезију. Обнављајући жанр поеме, Ђурђев је у Мрњавчевићима (2016), као и у поеми Теглећа срећа: песма о тегли која се мало отегла (2010), активирао „наслеђе српске и светске уметничке књижевности“. Ауторка уочава извесни дијалог између песничког дела и драме Тенеси Вилијамса Мачка на усијаном лименом крову („мачак скаче о лименим крововима“).

Текст „О подетињењу homo ludensa у поезији за децу Попа Д. Ђурђева“ Јована Љуштановића бави се игром у песничком делу, онако како је игри приступао Еуген Финк, на основу два супротстављена типа игре: „једног који почива на реду и структуираности и другог којем је у основи начело слободе, које не прихвата унапред задату структуираност“. Уместо да човека препознаје искључиво као биће радa (homo faber), аутор човека препознаје као биће игре, као homo ludens, као човека који се игра на „уређен, смислен начин, у складу са одређеним правилима“. Бавећи се облицима игре у поезији за децу Попа Д. Ђурђева, Љуштановић је нагласио да је Ђурђевљева поезија на трагу игре која је блиска дечјем мишљењу, језику и осећању света. Homo ludens Попа Д. Ђурђева лаје уместо да изјављује љубав (I love av av you), изводи бесне глисте, пушта лађице од папира итд. У тексту Јована Љуштановића истакнуто је да је Поп Д. Ђурђев „истовремено и homo ludens и разуздано дете на широким пољима културе“, понајвише у књизи Слик ковница (1998), чиме се наново преиспитује место које Ђурђевљева поезија заузима у књижевној историји.

„Тата-мата емблемата – поезија Попа Д. Ђурђева у светлу емблематике“ текст је Јелене Марићевић Балаћ, у којем визуелну песму, сачињену од наслова и слике, препознаје као класичан емблем, чији почетак проналази управо у хијероглифима, а емблематски потенцијал Ђурђевљеве поезије пореди са емблематиком сигналистичких визуалија, односно истиче битне суштинске разлике. Тумачећи насловну страницу књиге Поезија која се гледа, ауторка доводи у вези позориште и визуелну поезију, указујући на то да визуелне песме треба да посматрамо као целину, попут позоришне представе „која би се одигравала на сцени наше имагинације и инспирације“.

Сличним трагом, текст Данице Столић бави се типовима визуелизације у збирци Поезија која се гледа Попа Д. Ђурђева, с јасном намером да се, још једном, покаже да је Ђурђев иноватор у визуелизацији лирског израза. Одгонетањем Попове поезије открива се лудистичка трансформација до које песник долази и поставља јасна питања о митској, историјској, дигиталној, психолошкој и креативној слици света. Окренутост медијским садржајима, присутним још у делима Љубивоја Ршумовића, Дејана Алексића и других, условљава и нова правила игре у свакодневном животу. Другим речима, индустријска роба захтева „индустрију слика“, тј. масовну визуелизацију робе, која постаје не само убедљивија, већ и заводљивија од текста. Реклама постаје модерна религија глобалног потрошачког друштва и одавно више није важно оно „бити“ него „имати“, како наглашава Ги Дебор у својој анализи Друштво спектакла. Ниједан читалац-гледалац неке рекламе, али исто тако ниједан читалац поезије која се гледа, не може се тек тако ослободити присног и моћног загрљаја слике илузије, фантазмагоричне, ониричке и халуцинантне представе коју негде у себи препознаје као властиту слику или представу о идеалном ја. Потенцирајући интензивну свест реципијената, Поп Д. Ђурђев, према мишљењу Данице Столић, „померио је границе поезије за децу и младе, користећи фоничне игре, језик реклама и логоа које су у суштини спољашње манифестације савременог потрошачког друштва“.

На основу збирки поезије Блудилник, Извођач бесних глисти и Радови на млечном путу Горица Радмиловић покушава да компаративно приступи питању ревалоризације и ресемантизације бајке у поезији за младе Попа Д. Ђурђева. Полазећи од јунака бајки (Пепељуга, Мачак у чизмама, Мала сирена…), с теоријским упориштем у студијама Владимира Пропа, Карла Јунга, Мелетинског, Зоране Опачић и Љиљане Пешикан Љуштановић, ауторка закључује да ова поезија, свакако, није писана за децу, већ за оне који су стекли одређено читалачко и животно искуство и који би разумели песму Радови на млечном путу: „Отвори полако / страну по страну, / нек се протегну / и душом дану. / Песму по песму, / пажљиво иди / може понека / да ти се свиди: // а буде ли ти / нешто по мери, / слободно носи / кроз ове двери“.

Антологија Аверси и версим: писци на новчаницама европских држава предмет је рада Невене Варнице, који се бави монетарном политиком у оквиру дечије перцепције, у покушају да покаже да новац није увек „рђава работа“. Добар пример за то је, рецимо, Леонард Фибоначи и његов низ, који је унео нова значења у уметност, архитектуру, грађевинарство… Ауторка показује да повод за игру може да буде и новац (а заправо је потребно много озбиљности тако га схватити!), а Поп Ђурђев и овим делом као да узвикује: „Играјте се! Играјте се са мном! Играјте се са свим што вас окружује јер све је повод за игру“.

Прејако дизајнирана реч Попа Д. Ђурђева има дупло дно, како је закључио Јован Љуштановић. Свако читање, свако тумачење, надограђивање и гледање такве поезије биће увек само покушај да се допре до значења, до те мисли, до те идеје, до тог осећања које иде у бескрај. Да ли ћемо сви успети у томе – не знам. (Можда зато што сам још увек дете.) „Кад дорастеш, кад размислиш, / Каз’ће ти се само!“ Једно знам и у то сам сигурна – остаће нам увек игра.

Ауторка: Милена Кулић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *