Организација простора у роману “Газда Младен”

На организацију простора у роману Газда Младен Борисава Станковића најпре је утицао карактер ликова, њихово понашање, улога и статус у породици и друштву. Простор у којем се одиграва активност ликова је отворен и затворен, чиме се постиже динамична природа ликова, а њихова промјена битно утиче и на промјену простора који их окружује. Условљеност породичном традицијом битно је утицала на ликове који се налазе у одрђеном простору, гледају у простор и на њега реагују. Дистинкцију између мјеста и простора у Станковићевом наративном тексту није тешко успоставити јер су догађаји лоцирани у његовом родном граду, тј. мјесто одигравања догађаја је Врање. И вријеме и простор доприносе, или боље рећи, директно одређују изградњу ликова. Мотив зида, често присутан у опусу овог писца, прати кретање ликова од капије (свој простор) до улице, дућана и чаршије (туђи простор) при чему он као остатак турских похода у Врању служи као заштита, одбрана и скривање од процјењивих погледа средине. Кретањем ликова у отвореном простору, на улицама и чаршији Врања, нарочито су дошли до изражаја трговачки односи. Сходно томе, Станковић је изразио животопис врањских трговаца у патријахалним условима, слику живота газда Младена заробљеног друштвеним и породичним обавезама које су за њега постале неумитни закони.

Сваки простор је прилагођен лику који у њему борави или се креће, односно, тај простор са ликовима чини природну цјелину, образује и изграђује њихове улоге у роману. Затворен простор је везан за топлину дома и породичну атмосферу гдје влада велико поштовање према баба-Стани, док се отворени простор везује за улицу и чаршију при чему сви баба-Станини служе као примјер како се треба понашати. Све спољашње прилике и особе које продиру у затворени простор су директна опасност да се наруши породични склад и угрози напредак и углед појединца, при чему се у  Јованкином лику слила двојака опасност, она пријети да уништи и Младена и породицу.

Нарочиту функцију приликом организације простора и пружања информација о ликовима даје опис куће. Отварањем капије читалац улази корак по корак у разгледање куће и упознавање са баба-Станином породицом гдје ништа није препуштено случају и поредак свих ствари има своју функцију. Иако капија терминолошки представља отворен простор, она је овде граничник између ентеријера и екстеријера који се може схватити и анализирати као кадар. Тај кадар може имати јаку симболику која зависи од тога каквим је објектима испуњен простор којим се крећу ликови и шта ти објекти за њих представљају (капија, двориште, пут, распоред ствари). Подјелом затвореног простора, тј. куће на два хоризонтална дијела наратор уводи дистинкцију између чланова породице смијештајући ауторитативну личност на горњи спрат и у подрум, а „споредне“ чланове у доњи спрат. Оваква организација простора смијешта баба-Станин лик изнад и испод породице, они су у средини под њеним надзором, стално њоме ограничени. Колико ентеријер служи за изградњу карактерних особина ликова, толико екстеријер служи за формирање мишљења средине о члановима породице баба-Станиних. Комбинацијом акумулације и понављања, стари и истакнути дућан конструише Младенов лик као обавезу о настављању породичне традиције јер његов спољашњи и унутрашњи простор партиципира слику коју средина изграђује о Младену. Простор који омогућава стално кретање ликова, згуснутост локација на којима се догађаји одигравају и уске врањске уличице омогућавају стално праћење сазревања Младена који је под сталним будним оком породице, родбине и средине. Велики број ликова различитих по старости и друштвеном статусу у скученом простору ограничавају и оптерећују Младена који зависи од њиховог понашања, односно, прихватања или неприхватања. Младеново одрастање је смјештено на релацији кућа-дућан и све што се догађа у отвореном и затвореном простору битно га одређује у каснијем животу при чему су семантички садржаји пренесени са плана времена на план простора. Временске прилике, које трансформишу и дијеле, постају нам визуелно доступне приликом Младеновог посматрања околине. Тај опис освијетлио је његову личност јер су потискивани његова младост, жеља за животом и унутрашња ватра постале видљиве кроз простор који посматра. Уочи свадбе спољашни простор се супроставља Младеновом унутрашњем стању, он све ради само механички да не чује музику, да занесен послом не мисли на Јованкину свадбу. На таквој граници између два супростављена простора често се одигравају преломни догађаји који  усмјеравају правац радње у одређеном смјеру. У првом случају, Младен остаје на капији, не одлучујући се ни за један пут јер једним иду старији људи, а другим млађи играју и пјевају што њему не доликује. Међутим, посматрајући јутро у чаршији он је задовољан својом одлуком што није разочарао породицу, бабу, што није као они. Такође, свјетлост која допире из куће приликом Младеновог повратка из дућана је доказ да је одржао породицу на окупу или распоред ствари у кући и дућану које су остале непромјењење након очеве смрти, буди у њему спокој, умирује га та породична слика и очувано богаство.

Антипод супростављaњу природе и унутрашњег стања ликова је сагласност, односно, поистовјећивање природе са Младеновом психом уочи Јованкине свадбе. Соба у којој Младен борави је стабилан простор који функционише као фиксирани оквир и онемогућава кретање и излазак из тога оквира, а Младен је под сталним надзором породице која му не  дозвољава да пати и жали. Они се повлаче и дистанцирано га пуштају да сам одлучи док он мора да буде јак и не дозволи да га емоције понесу. Околина и динамично кретање ликова су у контрасту са затвореним простором у којем се налази газда-Младен. Њему је све то далеко, недостижно, неприступачно и утјеху проналази у самоћи и молитви, тада је нарочито смирен, повучен и помирен са судбином.

Трансформација газда-Младена и однос различитих простора прати његово одрастање од непознатог дјечака који је био по страни до пријевремено одраслог човјека који је постао страх и трепет за све, тврд, сув и строг а заправо заробљен и осуђен. Коначним прекидањем свих стега, први пут газда-Младен је осјетио олакшање  испунивши породичну и друштвену обавезу и не поклекнувши страстима као други. Тиме се антиципира скори крај човјека који је међу трговачким папирима оставио и свој вапај умрећу рањав и жељан желећи да остане у сјећању не као газда већ само као Младен који је био и дијете и младић и човјек, али који све то жртвовао да би био како треба.

Ауторка: Милица Симић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *