OREOLNE REČI – PRVI DEO

Veselinka Stojković: „SUSRETI I PAMĆENJA / knjige, ljudi, jezik“, 2015, Vranje, Narodni muzej, 358 str.

U nekim slučajevima je najbolje
 da ništa nismo rekli i zapisali.
No, put nije ravan i kada nam se čini da jeste.
Veselinka Stojković

Neki ljudi zaista nemaju pravo na ćutanje. Posebno ljudi, kako prof N. Čomski kaže, širokoga pogleda, intelektualci. Ljudi koji u delima redova vide toliko značaja koliko u delima oficira (spec. Milosav Petrović). Svako od njih na svoj način obogaćuje, i rascvetak, cvetnu livadu života kao i margareta i mandragora, neke naročito vrednovane i negovane botaničke bašte. Bez redova, nema vojske niti oficira, bez rascvetaka nema mirisne livade niti cvrkuta ptica.

Zato je vredna knjiga „Susreti i pamćenja“, sa podnaslovom, „Knjige, ljudi, jezik“ Veselinke Stojković. Taj jug, odakle nam autorka govori, bašta je Balkana koju zaobilaze mnogi, u kojoj, kako ćemo zapaziti, rastu vredni zapažanja. I sama autorka knjige pomirljivo kaže: „Stigla sam i iz drugoga sveta, iz sveta đaka i iz sveta juga zemlje“. Taj  osećaj da smo iz sveta juga, pomalo nosimo svi mi mali stvaraoci ponegde značajnih dela, makar nam to danas ne priznavali. Iz te „zatvorenosti sobom, knjigom, sredinom“prkosimo i pokazujemo da smo vredni zapažanja. Zar je to malo? Zar treba zaboraviti mirise šarenih rascvetaka planinskih livada? U mnoštvu ptica, mnoge su pevačice koje nas oplemene zvukom, bojom melodije, ritmom. Žubor potočića na litici na koju samo ptice mogu!… i nikada dovoljno čistog vazduha i nesvakidašnje knjige!
To je, i mnogo toga još, nova knjiga Veselinke Stojković, prof. srpskog jezika i književnosti, romanopisca – „Anuška“, 2013, „Ne idem nikuda, Anuška“, 2013 takođe, pesnika – „Margarete“, 2003, „Za tvoju sreću“, pesme za decu, 2004, „Za tvoju sreću / Portretna pevanija“/II dopunjeno izdanje, 2007, pisca monografije – „Knjiga utisaka/Etno kuća Borisava Stankovića“, 2005, poslanice „Draga moja Antonina“, 2011.

            Sadržaj „Susreta i pamćenja“:

  1. Uvodne napomene
  2. Zapisi o rukopisima i knjige
  3. Iz biografija ljudi koji su me privukli svojom posebnošću
  4. Rehabilitacija posle više od šezdeset godina (Goli otok) – dr Gradimira i dr Vere Cenić
  5. Intervju koji se nije desio
  6. Iz govora sela Rataja kod Vranja – tragovi (287–340)
  7. Rezime / Summary / Zusammenfassung
  8. Pregled ličnih imena
  9. Dr Jovan LJ. Janjić, Nova knjiga Veselinke Stojković  355
  10. Beleška o autoru

  Autorka je, težeći savršenstvu, teško donela odluku o štampanju ove knjige. U Uvodnim napomenama kaže da su joj neki tekstovi nezaokrugljeni, razuđeni… Upravo u tim tekstovima ima pevanja ptica, mirisa rascvetaka, i, nikada nije kasno da se to utvrdi. Danas ili sutra, otvaranjem korica ove knjige učinili ste sebi zadovoljstvo! Porasli ste za lepu reč, za miris iskrenosti, za pregalaštvo autorke, za dalekometnost njenog kazivanja… Utvrdićete da njene ptice pevaju naročito.

I Zapisi o rukopisima i knjigama je bogata knjiga čitanja. Taj prvi deo „Susreta i pamćenja“, autora Veselinku Stojković predstavlja kao vrsnog analitičara književnih dela, što proznih, što pesničkih ostvarenja. Ukupno je devetnaest eseja o stvaralaštvu Vranjanaca i drugih autora sa čijim se delima susretala tokom književnih druženja in vivo, ili elektronskim putem preko blogova, listova i časopisa, o stvaralaštvu njenih učenika i dr. Toplo, podsticajno o svakom stvaraocu, empatično, biranim rečima. Vrednost dela na prvom mestu.

Svojim analizama, kaže prof. dr Jovan Janjić u Recenziji, autorka je „prodrla u suštinu”, otkrila njihov smisao.

U tim esejima su izneti i lični utisci i stavovi o književnosti kao umetnosti, o stvaralačkom postupku i sredstvima umetnika, o ulozi književnih kritičara i književne kritike uopšte, o stanju naših sela, običaja, našoj izgubljenosti na Kosovu kao „srcu srbske države i srbskog pamćenja” (V. S.). Bogatstvo  nije samo u brojnosti autora koje preporučuje. Ono se krije u vrednostima kojima je autorka pridavala pažnju. Samo ću nabrojati imena stvaralaca kojima je poklonila svoje vreme i pažnju, i poneki zapis.

valentina zlatanović markovićValentina Zlatanović Marković (Vranje, 1970), prof. srpskog jezika i književnosti i pesnikinja iz Užica. Rukopisi „Ako smo nekad znali da volimo”, 2007, poezija, „Zvezdani zapisi”, 2011, „Ljubav – to si Ti“.

„Njena sveska pesnička mi u tome času beše i radost posebna, jer Valentina (…) bila mi je đak…“ A o drugom rukopisu kaže: „Zanimljivo je da se Valentina Zlatanović Marković upustila u igru slova o delima poznatih savremenih stvaralaca – Trejsi Ševalije, Andreja Makina, Vide Ognjenović, Ljiljane Habjanović Đurović, ali ne sa manje interesovanja i za nove stvaraoce iz svoje okoline“.

„’Ljubav – to si Ti’ – treći je rukopis pesnikinje Valentine Zlatanović Marković koji imam u rukama. I ovoga puta i neobičan i topao i bajkovit i životni, lirski nežan i prijemčiv, i pitanje i odgovor i opet pitanje o smislu postojanja, kao što život ceo jeste, i u najsuštinskijem svome biću.“

Pa dalje: „Zapisi srca i duha Valentine Zlatanović Marković – u stihu i prozi koja prati stih – ‘Ljubav –  to si Ti’ – zaokružena su poetska celina a otvorena knjiga za pisanje i dopisivanje; kao slika su svih godišnjih doba kolorita u toplim nijansama, kao muzika koja nas osvaja jer je i naša, kao misao i srce naše neprekidno upravljeno prema visinama, prema tajnama, prema večnostima“.

????????????????????????????????????

Radmilo Ristić (Sokobanja, 1933), prof. nemačkog jezika Medicinske škole i Gimnazije u Kragujevcu, pesnik i prevodilac, aforističar.

O zbirci pesma „San pod Ozrenom” (2008), u Pismu, autorka Veselinka Stojković piše: „Knjiga me pozva, i ja joj se odazvah koliko mi doživljaj čitanja i misao i glas dana mogahu da kazuju reči koje ja zapisivah“. U uvodnom delu drugog eseja – o rukopisu „Peglanje vijuga 2”, 2009, o njegovom autoru, kaže: „Fotografski zapisničar vremena. Nagrađivan i proganjan. I voljen“.

U trećem (rukopis, 2011): „Poetski zapisi ‘Java od snova’ Radmila Ristića mogu da obiđu celu planetu, i ceo svet. I da se opet vrate na put. Svuda kao dobri gosti i dobri domaćini. Kao ptice, kao cveće, kao Sunce su, kao Mesečina, Dan, i Oblak. Svakome bliski, jasni, svoji. Sažet su stvaralački izraz, jezički iskreno čist, sadržajem iz samoga jezgra života uzet; iz večnog jezgrovnog titraja sveta, na jeziku iz večne jezgrovno-jezičke žice.“ Zatim: „Podigle su se kule i gradovi, i oko nas i u nama, i na zemlji i na nebu, podižu se još i više, a sve je kako je bilo i kako će biti. I život i apokalipsa. (…) Ljudski je život igra svetlosti i senke, kao dan i noć. Večna čežnja jedno za drugim: niti dan bez noći može, niti noć bez dana. Oduži li se dan, san tela nas muči; bude li i s noći tako, san duše nam ne dâ mira. Ili obrnuto. Neumorna igra čitav je život: nada i želja i čežnja i vera i pitanje i siguran čas i očekivanje: ispočetka, i opet ispočetka, i uvek ispočetka, kao s čitavim poretkom što je“.
mile kostic
Mile Kostić (Dubnica, Vranje, 1951). Rukopis „Mesečeva nevesta“.

Mile Kostić ume da niže priču…“

 


koželjac
Ljubiša Rajković Koželjac (Koželj, Knjaževac, 1940), dr književnih nauka, dobitnik Vukove nagrade 2006.    Pišući o knjizi pisama „Dragi Ljubiša” (2010), autorka kaže: „Zatvorih poslednju stranicu knjige ‘Dragi Ljubiša’. Pročitah roman o Ljubiši Rajkoviću – Dimi srpskom, gotovo u jednom dahu, i duhovno, radno, ljudski osnažena izađoh iz nje, knjige, ako se iz ovakve knjige i može izaći… (…)

Knjiga ‘Dragi Ljubiša’ je impozantno naše upoznavanje sa zdravim duhom našeg jezičkog neba i ljudi sa isto tako zdravim umom da se to nebo sačuva čisto i vedro, i za dolazeća vremena, i zemlja pod njim“.


37918-zo
Zorica Sentić (Skoplje, Jugoslavija, 1955). Predstavila ju je kao pesnika i izuzetnog humanistu. Nadahnuto poetski u prozi, esej o Zoričinim knjigama, pisanju, Zorici kao umetniku i humanisti. O prepisci, o druženjima, o ličnosti. Sanjar o sanjaru! Ovako: „Verujem da će doći dan“, kaže Veselinka Stojković u jednom od eseja, „za vrednovanje poezije (oko 3 000 pesama objavljenih i neobjavljenih) i proze Zorice Sentić. I zarad svih koji su je voleli“. U drugom: „Ljubav je poezija Zorice Sentić, beskrajni predeli su njene pesme; svetlost i večnost. Vulkanski, a nežno peva njena pesma. Ljubav je njena poezija“.

O rukopisu „Priče-ne-priče”, Veselinka Stojković svedoči ovako: „Čudesni zvuci je nose, ponesu i nose. Iz nekog dana, iz nekog sata, časka, iz sluđenosti od sve lepote životne, i sve čežnje ljudske; iz tragova od nje, lepote, od žara, od snova. Od čežnje, i čežnje. Čudesna muzika, čudesne reči je vode. Priče-ne-priče. Ove, koje sada zapisuje. (…) Tastatura, slova su uvek pred njom. Nizovi melodija, nizovi reči, nizovi snova. Nizovi nedohvatnih lepota. (…) Zorica je dobar učitelj. Pola života, i još pola života nam je život-tišina. Ne boli uvek. Kad je slušamo, ne boli uvek. Bol boli, i sreća boli, ali ako ih slušamo, ako ih čujemo, ako ih saznamo, znaćemo njihovu muziku. A muzika ne boli. Muzika je muzika. Tišina je muzika.

‘Slušaj tišinu – slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato – u tišini’ (Mihail Bulgakov). (…) Sve je u njenim ‘Pričama-ne-pričama’. Sva muzika života“.

Poput Barta, Veselinka Stojković ne daje sud o vrednostima književnog stvaralaštva Zorice Sentić. „Čemu to?“ kaže. „Videćeš Ti, Čitaoče. Ti i znaš. S Tobom Zorica i piše. Samo s Tobom. Tebi priča, s Tobom razgovara, Tebe pita, Tebi kaže, s Tobom sebe dopunjuje. (…) Pokušaj, i videćeš: naći ćeš što si tražio. Ako i nisi tražio, naći ćeš. (…) Zorica je snaga. (…) Ako pokušaš, uspećeš, ali, uvek, uvek, uvek pokušaj. I veruj!’“

 
Dr-Jovan-Lj.-Janjić Dr Jovan LJ. Janjić
(Rataje, Vranje, 1934). Objavio je trideset knjiga iz oblasti istorije književnosti (usmene, narodne), iz metodike nastave srpskog jezika, istorije školstva i etnologije… Pišući o njegovom stvaralaštvu, Veselinka kaže: „Neumorni pregalac u prosveti i kulturi uopšte…“

„Nad knjigama i rukopisima iz zavičaja“, I –IV (2004–2014)

„To su knjige o knjigama i rukopisima iz oblasti istoriografije, jezika, školstva, umetničke usmene i pisane poezije i proze, o kojima profesor Janjić piše kritički, vrednujući ih i ocenjujući njihov značaj za našu sredinu, za upoznavanje naše prošlosti, naših korena, za očuvanje našeg identiteta vekovima građenog na ovim prostorima. Ove knjige u sadržaju imaju i niz pitanja iz oblasti jezika, književnosti i metodike nastave srpskog jezika kojima se autor lično bavio. (…)

I tako redom u sva četiri toma: idu nizovi raznorodnih književno-naučnih uzimanja i sagledavanja, opisivanja, prikazivanja i vrednovanja u okvirima zavičajnim i opštim, sa podsticajem za još pristupa, analiza i ocena.“


490x370_DOBITNIK-NAGRADE
Stevan Milošević (Vranje, 1987). Zbirka pesama ,,Lovac na slova“, 2011.

O autoru kaže: „Desi se da sretnete čoveka, i učini vam se da se znate dugo, vrlo dugo. (…) Sa Stevanom se razgovara, ima nešto posebno i privlačno u njemu što vas tera da ga slušate, i razumete, a u razgovoru s njim i slušanju njega, i neka svoja filozofsko-životna  pitanja vidite s druge strane, i budete mu i podrška, Stevanu“.

O pesmama: „Možda je naredna slika portret budućeg učitelja, autora ovih pesama – Stevanov, ili je portret njegovog učitelja, ili portret svakoga učitelja, i sigurno je, mi se zadržavamo na njoj, na slici, iz mnogih razloga, pre svega zbog topline, svetlosti vedre koja je u njoj, učiteljsko-đačke svetle zajednice, i uključujemo se u nju, zajednicu:

Voli da se igra sa svima,
 Uvek se sa svima veselo šali –
 Veliki su za učitelja tvoji koraci mali!
 „Učitelj“

A kada dete u učitelju vidi učitelja, kada se raduje svakome času, koraci će mu i porasti i rasti, hitaće više i više u svet učenja, znanja, umenja, u svetlost koja će ga više i više omamljivati, u životnu radost“.

            Srbijana Savić (Crveni Breg, Leskovac, 1955). Rukopis ,,Zapisi”, poezija. „Poetski zapisi Srbijane Savić su zapisi i naših posebnih trenutaka“, kaže autorka eseja.

 
Svetozar-Stojković-Aleksinac-23.-februar-2013.Svetozar Stojković
(Donje Brijanje, Leskovac, 1937). Rukopis ,,Božja brada i druge priče”, 2012.

„Sve su priče živa ljudska stvarnost. (…) Autor savršeno vaja svoje likove. (…)

Možda je Božja brada Locki odredila sudbinu, njena lepota i ljudska zavist, zavist bogova, ili što drugo – selo će nagađati, neće biti sigurno šta je istina u celoj priči, ali će priča o lepoti ostati. Njenoj, Lockinoj lepoti, Gradetovoj, o lepoti njihove ljubavi i iznenadnog njenog kraja. Nauk devojkama i momcima. Priča o Božjoj bradi. (…)

Vaše priče osvetljavaju dušu, i kada se pobuni…, napisah u pisamcu autoru. (…)

Lipovačku ulicu u Aleksincu prođoh nedavne godine, s mosta i prema mostu, kad boravih u gradu povodom slave pesnikâ u Centru za kulturu i umetnost. Ostade i sa nje jedna priča. Ponesoh i koren rascvetale crveno-bele petunije, dar mlade žene iz Centra. Ona će se setiti ako bude ovo pročitala. Petunija je toga leta bila lep ukras u mojoj bašti.

Prođoh i most preko Puste donjobrijanjske reke, zadržavajući se na trgu na koji silazi s desne svoje strane, ostavljajući za sobom nekoliko mahala i Planinu iza njih. Tu gde je zastala Locka s Božjom bradom u rukama. Danas, na Đurđevdan. Možda će i Grade, kad Božja brada stigne iz Planine. Locka sigurno neće. Vide (1921–1996) odavno nema, pa neće ni ona. Ni danas, kada su se pored vode okupile devojke i mlade snaše Đurđevdanke.“


DikoDespotovic
Paun Petronijević (Ribaševina, Užice, 1936 – Beograd, 1962). Knjiga poezije „Krajnjem svemiru žurim“, 2012.

„Bejah u pesmama prvoga dana, čim knjigu dobih (11. jun 2013). (…)

U koju god pesmu da se zagledaš, ne dopireš do njene dubine odmah, ni posle, takve su im dubine. I svaki put si prema novome dnu, ili visini, na čijem je kraju svetlo, toliko su velike. I uvek zadrhtiš, od siline sna i jave, toliko zvone. I zauvek te vežu snopovima pitanja, i sudbinskom zbiljom, toliko je snage u njima. I ne znaš koja je pesma zvezdanija, i nisi siguran je li ti reč, i jedna, rekla koliko si mogao da razumeš. (…)

Zahvatao je bunarskom kofom pesme Paun Petronijević iz svoje prirode naglo, hitro, odjednom, i kada nije žurio, iz dna, kazivao ih vremenu, suncu, zemlji, vodi, pticama, jablanu, brezi, žitu, hlebu, selu, seljaku – pesniku hleba, nebu, svemiru, prozorima – Njima! Sebi, Njoj, Nama, Maloj Ptici, Zavičaju, Domu, Jeziku Rodnom, Odlasku Svom, Svemu – kao što je Sve njemu svoje pesme, pa pošao, i otišao – Tamo – kuda je žurio, kuda ga je put vodio, odveo, odneo. Sam Bog se pobrinuo za kišu, i zasad se prihvatio.“


untitled
Krsto Milošević (Padine, Zubin Potok, 1949). Rukoveti pesama u rukopisu, ,,Ikona u praznoj kući“, 2013.

 „A slika pred samu seču badnjaka je savršena. Velikoznačna. Pogled u istok, ‘otkud dan se beli’, pa ‘triput smo se prekrstili’, pa ‘sa sečom počeli’. Krsto Milošević je poneo i svu lepotu jezika iz svoga sela, koji mnogo ne priča, ali mnogo govori. Sve je jednostavno i sve je savršeno u jednostavnosti. Veliko jezičko bogatstvo kakvo samo i može da stvara ove slike i ove zvukove koji pevaju iz pesama Krsta Miloševića. Samo priroda još tako ume da peva. I sreća. (…)

‘Ikona u praznoj kući’ je u ovom trenutku i pravovremena opomena srpskom domu i srpskoj državi koja mora što pre na pravi put. Koja mora svoje oslonce da ima u svojoj duhovnosti, svojoj kulturi, svojoj književnosti, u svom jeziku i svom pismu. U svom identitetu. Na svojoj njivi. I u svom selu. Opomena svakom od nas. U korovu da nam ne niče cvet i procvetava uzalud. Opomena svima koji bi da pohrle u svet ako mogu i kad bi mogli. Nije svet beli uvek beli, nije preko plota trava mirisnija. I šta su blaga zemaljska ako duša plače? (…)

‘Ikona u praznoj kući’ je, svakako, i pesma propadajućih sela uopšte. Planeta Zemlja ih ima u izobilju, a bez njih je blago bez blaga tople duše. Krsto Milošević je od tog blaga tople duše sačinio ovu poetsku visoku priču. Za nas.“


Slavica_GaronjaSlavica Garonja
(Beograd,  1957). ,,Žene govore“, 2013.  

Deset razgovora (s povodom), deset junakinja, deset snažnih ljudskih i stvaralačkih portreta, sa jedanaestim, prof. dr Slavice Garonje, koji raste na pozadini platna i uobličava se sa njima u knjigu. (…)

Knjiga prof. dr Slavice Garonje ‘Žene govore’ ostaće i kao dobra literatura i trajan i živ dokument epohe u kojoj je srbski narod doživeo mnoge nesreće – od Balkanskih i Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, logorskih naknadnih vremena, do, nećemo pogrešiti, Trećeg svetskog rata (na ovom malom geografskom prostoru) pred sam kraj milenijuma (razaranje Jugoslavije 1991–1999) i novih genocidnih, bežanijskih i logorskih stradanja – uspevajući, kao svaki put u teškim periodima kroz vekove, da očuva svoj duh i svoju žilu trajanja. Svi ovi razgovori, kao celina, zaokružena celina, reprezentativni su dokument u osnovnoj svojoj liniji, ne samo isečak, zaista, i s obzirom na današnju planetsku komunikaciju, i globalne istorijske, društvene i duhovno-stvaralačke klime jednog stoleća.

Knjiga se, od samog početka, od korica do korica, a i one su, korice, same po sebi knjiga – sa fotografijama sagovornica na poleđini i sa naslovnom stranom, živo rastvara pred čitaocem. Opremljena je stručno pratećim sadržajima, od autorovog teksta O knjizi, Porekla razgovora, do Pregleda imena i O autoru razgovora. Vredelo je dobiti ovakvu jednu knjigu. Namotala se od konca koji se ne prekida od veka i sveta.“

U Pismu: „Draga Slavice,  'Žene govore' je knjiga koju treba pročitati najmanje dva puta… (…)  Hvala Vam još jednom na ovom velikom daru. Na ovom savršeno građenom književno-kulturno-naučnom mozaiku“.

 nebojsa-malaNebojša Milosavljević (Bor, 1970). Rukopis poezije ,,Sricanja“, 2013.

„Zbirka pesama ‘Sricanja’ mladog pesnika Nebojše Milosavljevića izdvaja se novinom u pristupu opštim motivima pevanja, novinom u stihu i formi cele pesme, novinom u krajnjem ishodu pesme. Mozaična motivska struktura zbirke – duhovno-svetovnog sricanja, njena je posebnost. Srž zbirke je potreba za ljubavlju i razumevanjem, ali i ljubav i razumevanje za sve što mladu dušu potresa i uzvisuje.

Pesme odlikuje jednostavnost, ali i dubina pevanja. Sricanja su duše i duha mladog čoveka, božanskog u čoveku, u kojima se svako može prepoznati. Beg su ‘od učmalosti’, put prema Višem. Opšteg su karaktera, i to je ono što ovo pevanje čini i snažnim i značajnim. (…)

Verujem da će pesma Nebojše Milosavljevića naći drugi deo svoje svrhe – put do svojih čitalaca i pravovrednovatelja i svoje mesto u srpskom pevanju.“

Autor: Dušan Đorđević Niški

Jedno mišljenje na „OREOLNE REČI – PRVI DEO“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *