ОРЕОЛНЕ РЕЧИ – ДРУГИ ДЕО

Веселинка Стојковић: „СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА / књиге, људи, језик“, 2015, Врање, Народни музеј, 358 стр.

II Личности које је ауторка представила у другом делу књиге сијају, а са тога југа углавном, из тог другог света. Поменућу их, без намере да повредим остале, па и аутора ове књиге: Борисав Станковић, писац, др Јустин Поповић, духовник и философ, проф. др Вера Ценић, прим. др Градимир Ценић, проф. др Јован Љ. Јањић, прим. др Марина Ј. Јањић. Личности из света образовања,  културе, књижевности, филозофије и религије, медицине – које су обележиле и обележавају 19, 20. и 21. век врањског краја. Веселинка Стојковић није представила само њихова дела, већ и њих као људине и ретке хуманисте којима се она и ми можемо само дивити. У избору дела и личности лежи вредност  књиге. Наравно, у посвећености да се дела адекватно вреднују и истакну, да се ликови осветле ореолним речима које заслужују.

Чинила је то овако (у Писму): „Одавно нисам прочитала снажну, јасну, дубоку књигу, топлу...  упркос злу времену“ које сведочи (када говори о роману „Иста прича” Вере Ценић), и наставља: „Високо душевним и народски топлим језиком написану и после хода кроз мрак људски“ (Голи оток). „НЕЖНИМ ДАМАРОМ СРЦА“. (Ореолни опис личности ауторке романа Вере Ценић).

31984.pЛик и дело преподобног Оца Врањског и Ћелијског Јустина Поповића, православног теолога, философа, професора, есејисте, песника, преводиоца, исповедника и исцелитаља из Врања (1894–1979) заузима централно место у овом поглављу књиге.

Отац Јустин Поповић (1894–1979) и писац Борисав Станковић (1876–1927) „рођени су у истом веку, у  Врању, у два суседна сокака. Данас су то Баба-Златина и Јустина Поповића улице, једна изнад друге, тесне, какве су и биле у оно време, данас оптерећене новом градњом“. Веселинка Стојковић први пут се са Јустином среће у време студија књижевности, када је открила текст о Достојевском, који је Јустин писао у време Оксворда (1916–1919), као докторат, где је, износећи своју животну философију, критиковао западни хуманизам и антропоцентризам, због чега му комисија није одобрила звање. Он ће 1921. ипак докторирати, у Атини, на потпуно новој теми „Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности  и тајни њеног познања”,  на грчком језику. Мало је оних који су толико топло говорили о оцу Јустину Поповићу. Рушење његове куће 1964, па борба Врањанаца да се она обнови 2004, пре свих проф. др Вере Ценић, остаће трајно забележена чињеница.

dr-Vera-Cenic-i-dr-Gradimir-Cenic-na-Borinoj-nedelji-u-Vranju.....1Личност која је својом посебношћу привукла ауторку „Сусрета и памћења“ је и примаријус др Градимир Ценић, чувени хирург из Врања (рођен у Сурдулици) коме је поводом 60-годишњице од Голог отока и због посвећености позиву и године судске рехабилитације посвећено посебно место у књизи, на чак једанаест страна: Храст који није могао бити оборен, који није оборио Голи оток, примаријус др Градимир Ценић добитник је:

Ордена рада са златним венцем, Златне плакете Хируршке секције Српског лекарског друштва (два пута), Седмосептембарског јавног признања града Врања, и тако даље, и тако даље – много награда и захвалница за посвећеност позиву хирурга.

dr-marina-janjicПримаријусу др Марини Ј. Јањић, Веселинка Стојковић посвећује седам страница топлих речи, а повод је додела примаријата. То је једини лекар примаријус на Гинеколошко-акушерском одељењу у Врању. Примаријус др Марина Ј. Јањић аутор је осамнаест стручних радова. Активан је друштвени радник и члан је Српског лекарског друштва и Подружнице у Врању.

„Др Марину Јањић упознала сам пре десетак година. Ведру, радну, хитру. Озбиљну у својој струци, заинтересовану за науку, белетристику, хортикултуру, уређивање животног простора, за фотографију, за путовања. Уредила је и припремила за штампу и више књига. Аутор је књиге Библиографија радова др Јована Љ. Јањића и избор текстова о његовом стваралаштву.

III Рехабилитација (Голи оток) проф. српског језика и књижевности др Вере Ценић и прим. хирурга др Градимира Ценића, посебан је део књиге, а у неком времену, будућем, завређује да буде посебна књига. Та прича показује снагу ауторке Веселинке Стојковић да личне емоције око поступка рехабилитације пригуши и оплемени вансеријским, несвакидашњим сведочењем. Бираним речима исказала је осећања како рехабилитаната, тако свих који су на било који начин помогли да се поступком рехабилитације истина о Голом отоку свестраније каже.

Plovidba-po-VolgiIV Интервју који се није десио је запис Веселинке Стојковић о односу према личности и делу проф. др Вере Ценић, њене професорке у Учитељској школи у Врању, примерног узора животног. Интервју… је и жеља да се о лику проф. др Вере Ценић зна много више него што се тренутно у интелектуалним круговима зна, шире од – на шта нас живoт нагони – информативног. Ограничења која је ауторка имала (скромност проф. др Вере Ценић, одбијање да се о њој говори и пише!) нагнала су је да нам на специфичан начин прикаже своју упорност, колебања, на крају – познавање лика и ДЕЛА своје професорке. Четрнаест сета питања које је у књизи дала, не говоре само о лику и делу проф. др Вере Ценић. Питања показују познавања поступка, познавања културе интервјуисања великих личности, показују личну стручну припремљеност аутора питања, показују све стрепње за исход сусрета са професорком Вером, коју је добро упознала! Колико значаја за вредности дела и лика проф. др Вере Ценић, толико имају значаја ова питања за све садашње и будуће студенте књижевности, учитељских факултета, да уче како се формулишу питања, како се тако значајан интервју припрема, поступно и опрезно, непретенциозно води, емпатично, са много такта и господских манира, са богатим пртљагом познавања како дела, тако и личности онога кога желимо да интервјуишемо. Ја сам научио доста. Хвала ауторки Веселинки што је на овај начин представила своја колебања и знања!

V Речник – Из говора села Ратаја код Врања – трагови

Како Врању, књижевним ствараоцима и другим значајним личностима, одужила се Веселинка Стојковић и свом родном селу Ратају, бележећи говор његових мештана. Дијалекатски речник села Ратаја права је ризница знања како о Призренско-тимочком дијалекту, коме припада и говор мештана села Ратаја, тако и обичаја и контекста. Сам речник био би сувопарна наука без контекстних реченица, без познавања обичаја и културе те средине. Простро се речник на 61 страну па „блеска“ као роса из траве, „са ливаде у Доњем пољу, у рано јутро“…!

            – Атърљúва мома – мешúна до зуби. 
            – Ашúк сам, поашúк сам од њега.
            – Бáлдиса како никој.
            – Батисáле ми се њиве (од кише) –

примери су каквим обилује овај, јединствен по много чему, речник.

„Овај се речник доживљује као ода завичају и његовом језичком богатству“ (проф. др Јањић), као драго камење у врбовој корпи. Блеште драгуљи, заслепљују лепотом, музиком… Разгаљују. И цела КЊИГА.

            Ћефлúка, нема туј. ЛЪСКА.

На крају књиге ауторка нам даје Преглед личних имена на десет страница. То су цитирана имена, или имена која су на различите начине утицала на уобличавање текстова у књизи. Овај списак имена говори о богатом опусу литературе коју је ауторка Веселинка Стојковић консултовала, или се са њима сусретала на различите начине и различитим поводима.

veselinka (1)Треба истаћи да су „Сусрети и памћења“ значајно документована књига. Обогаћена је и фотоматеријалом. Могли би овој књизи да позавиде и много ученији и титулама овенчани аутори.

Са страхом сам започео причу о овој необичној књизи, о „Сусретима и памћењима” и помало о њеној ауторки Веселинки Стојковић. Знам да је прича сиромашна, скромна. Недостајало ми је Веселинкиног знања, упорности, надахнућа. Како приказати нешто што је толико узорно, јединствено, што вас превазилази? Покушао сам. Уважио сам савет из ове јединствене књиге. Да ли сам успео да вам пренесем сопствено одушевљење садржајем и стилом ауторке Веселинке Стојковић, просудите сами. Овом причом тек сам по површини вредности коју књига има.

Аутор: Душан Ђорђевић Нишки

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *