ОПШИРНЕ КЊИГЕ ИЛИ КАКО СМО ПОЈЕЛИ НАГРАЂЕНИ РОМАН

У вријеме креденаца, малих, симпатичних кућних рафова, које је еволуција намјештаја изњедрила, књиге нису држане на видном мјесту. Скоро сваки креденац  на средини је имао овећи, углавном , квадратни отвор у коме  се чувало најљепше посуђе које се у кући нашло (на хекланом миљеу, стављена би била, добро изрибана и усјајена, бакрена, тацна и на њој још сјајнија џезва и бијели порцелански филџани, који су се користили само у вријеме Слава или када би посебан  чо’ек дошао у кућу. Код некога би стајао бардак, а код некога стаклени бокал са црвеним ружама, који, такође, нису служили за свакодневну употребу).  Ако је књига  било, оне су  чуване на тајном и скровитом мјесту (Сматрало се да није књига за свакога и да не мора свак знати шта у њој пише).

У мојој кући биле су три књиге,  Свето Писмо (Стари и Нови Завјет), Горски Вијенац и Пјесмарица, које су, као какво опасно и убојито средство, држане под кључем  у старом ђедовом, војничком  коферу, који је донешен из Првог рата. Свето Писмо и Горски Вијенац  изношени су на свјетлост дана понекад, свечаним данима када би у нашу кућу дошао писмен и повјерљив чо’ек који је знао тумачити и казивати шта у њима пише. Он и ђед и, евентуално, још по неко од оданије људи ишли би у башту, под велики орах, и тамо, далеко од радознале дјеце и брбљивих жена, читали су и тумачили шта је рекао и поручио Господ, а шта је написао и у аманет оставио Његош. Сматрали су да, све што је у ове двије књиге написано, није  онако како пише, већ д је све у њима мудро и вјешто сакривено и да све треба тумачити.

_sp-gorski-vijenac-iguman-stefan

Говорили  су, тихо да ми остали не чујемо;

„Онај ко их тачно протумачи знаће судбину свијета, која је описана у Светом Писму и судбину Српског народа, која је  проречена и казана у Горском Вијенцу.“

„Јес! Мој брајко. Само то треба протумачит?“ Одговарао би мој дјед, замишљено се питајући; „Има ли ико на окрсном свијету да их је протумачио?“

„Нема. Чисто сумњам.“ Одговарао би му саговорник

„И ако неко има, да је баш све протумачио, од корице до корице, од слова до слова, тај то не смије казат. Ко зна шта би с нама било када би то сазнали?“ Увјерљиво би потврђивао онај учени чо’ек.

Ту би им присуство, дјечака од четири-пет година, било сувишно и ја сам тога момента морао отићи што даље од ораха под којим се тумаче судбине и читају књиге старославне.

Пјесмарица, опширна књига, да не кажем дебела, (један паметан човјек рече,а још паметнији записа, свиње су дебеле а књиге  опширне)  изношена је уочи свечаних дана, када не ваља ништа у руке радити (плести, прести, ткати, шиљити зупце, сукати опуту и тд.). Тад би се у нашој кући правило сијело и у муклој тишини читала се и слушала епска поезија.

Нас, који смо ишли у школу и који смо знали читати и писати, ђед би поређао по старини и посједао на клупу, испод  свјетлости петролејске лампе,  да по реду читамо. Најстаријем би, некако свечано, као да му додјељује орден, предаво  Пјесмарицу, са обавезним упозорењем  да је добро чува и пријетњом  да несмије балити прсте када преврће листове. Сви смо ми читали. Неко боље а неко лошије. Неко тише а неко гласније. Некоме би читање досадило па би намјерно „помијешао“ пјесме, убацујући  стихове из неке друге пјесме, које је научио напамет.  Тако би скраћивао вријеме читања, а понекада изазвао и забуну код слушалаца, који су , углавном, знали већину пјесама напамет.  Војин би  одлучно прекинуо читача уз повик:

„Стоп! Стани! Школац, још си ти мали да би ме могао преварити, то ти није из те пјесме већ из…“ (тачно би наводио из које )

marko_-_minaКада би му је досадило наше замуцкивање и дјечије мудровање узео би Пјесмарицу, сјео „под  лампу“ и почео „читати.“  Није знао ни једно слово. Никада није ишао у школу  и по општеприхваћеним прописима о писмености, био је неписмен. Није постојала пјесма у Пјесмарици, односно у Ширем избору народне поезије Југословенских народа и народности, како је књига носила званични наслов, да је Војин није напамет знао. Отворио би Пјесмарицу, на било којој страни и почео са попијевком. Од њега смо научили да се епска поезија не чита, већ се пјева уз гусле или попијева, ако нема гусала и гуслара.

„По-ра-ни-о Кра-ље-ви-ћу Мар-коо

По-ра-нио у све-ту Не-ђе-љуу…“

Попијевао би Војин гласно и јасно, да га је сваки слушалац у препуној соби  чуо и разумио. Казивао је поезију као мало ко. Странице није правртао, нити их је прљао балавим прстима, јер за тим није имао потребе. Довољна му је била отворена књига. Ако није  било књиге  није хтио да попијева. Говорио би: „Како ћу читати без књиге?“ Што су гуслару биле гусле то је Војину била књига.

Када сам порастао питао сам се: „Која је то будала сврстала Војина у неписмене?“

Већ у то доба креденци су полако одлазили у заборав,  њихово мјесто, у урбаним срединама, заузели су регали. Велики ормари од зида до зида и од пода до плафона, са обавезном, великом отвореном правоугаоном полицом у средини за смјештај књига. Књига је постала јавна и обавезан дио кућног намјештаја. Имати стан без регала било би биједно, а имати регал без књига, не само што би  било  биједно и сиромашно, већ би било заостало , затуцано и што је најопасније било би  неодговорно класно понашање. Свјесна и образована радничка класа читала је, радила и градила. Усељавала је у нове станове и куповала нове регале,  у које је слагала нове књиге, углавном, тврдог повеза, ради престижа и љепшег изгледа. Књиге су се продавале на метар, у складу са бојом тепиха или неког другог  дијела намјештаја. Издавачи су трљали руке а добро плаћени писци писали су на дуго и на широко о свему и свачему, а највише о кризи капитализма и развоју социјализма као свјетског процеса, чији је крајњи циљ одумирање државе и долазак комунизма  у коме ћемо радити колико можемо а узимати колико нам треба.

Ми,  „лумпер пролетеријат“  који смо лумповали  по кафанама, пили на вересију, јели на прескок, а душевно се хранили поезијом, чували смо књуге на поду, на каучу, у ципеларнику, у рерни од шпорета и по свим ћошковима наших малих подстанарских соба. Наручивали смо, куповали и читали најновија издања и до бесвијести расправљали о написаном. Највеће наше интересовање привлачио је роман, и то не сваки већ најновији, награђени. У награђеном роману тражили смо одговоре на друштвена збивања и на сва питања која су нас нападала док смо били „у гасовитом агрегатном стању“, то јест док смо били припити и напити у току дугих кафанских ноћи.  Нестрпљиво смо чекали добитника НИНОВЕ награде, такмичећи се ко ће прије купити или на било који други начин доћи до награђеног романа. Куповали  смо и све друге романе који су били предложени за награду, али, ето, пристрасношћу жирије, или из неких других разлога нису проглашени за најбољи.  Тумачили смо написано и неуморно расправљали „Шта је писац хтио да кеже?“  Да ли он мисли да ће ускоро одумријети државе и да ће доћи, тај тако жељени и дуго чекани комунизам?  Хоће ли  наступити благостање или  ће све пропасти у крви и пепелу, као што је у њима и створено. Очекивали смо много од писца, па таман био и награђени?

Највише смо вољели „Оне“ књиге  „за које се чуло да су изашле, па макар га никад и не излазиле“, у којима  пише баш „Оно“ што ми тражимо и што желимо да прочитамо и сазнамо. Те су књиге набављане преко „нарочитих и повјерљивих људи“ у које власт и милиција не сумњају „ Преко онога чо’ека, знаш ти кога“ „Преко другије их нијесмо набављали.“ (када сам порастао, сазнао сам да су то све били људи из власти и полиције) Писци тих и таквих књига названи су дисиденти. О каква и колика је наша радост била када би, тајно, добили књигу неког дисидента. Нисмо је читали већ смо је „гутали“ и „јели  очима“, не би спавали док и последњу страницу не би прочитали. Они су били наши хероји. Наше звијезде водиље које ће нас извес из опште зачмалости, вјечито кризног, друштвеног система. Једноставно речено, надали смо се да ће нас одвести у комунизам. Сви смо ми били комунисти (да се не лажемо), читаоци и писци награђени Ниновом  и Нобеловом наградом и свим другим наградама, од локалног до савезног нивоа. С тим, што смо ми млади сматрали себе вишом авангардом радничке класе мислећи  да ће уз нашу подршку наши (југословенски) дисиденти надвладати и надмудрити друге , заостале и бирократизоване, комунистичке системе па ћемо ми први ускочити у комунизам. То смо очекивали од нашег  тајног и драгог писца. За оне за које смо сумњали да не би били кадри и вољни на такав подухват сматрали смо режимским писцима.  Поводом сваког велоког државног празника „режимски“ писци и пјесници који су, скоро сви, били овјенчани значајним књижевним наградама, писали би величанствене говоре и наљепше стихове у славу и у здравље нашег вољеног вође. Њихов труд и залагање добро су плаћени из државног буџета, наравно. Од Триглава до Ђевђелије, у једном периоду, орило се

…„Наше пјесме сви нека се плаше.

Друже Тито ми ти се кунемо!

druze tito mi tito mi ti se kunemo

Чу? Наше пјесме сви нека се плаше? Има ли и од чега другог да се плаше осим од пјесме? Какав је то народ кад се неко плаши од његове пјесме? Тумачили смо те стихове и протумачили, да нас режим и његови људи никада неће довести до жељеног циља. То нам је још више учврстили вјеру у дисиденте. Њихове смо књиге посебно читали и на скровитим мјестима чували. На првој страници исписивали смо: Купих ову књигу и поклоних је сам себи. Ако је случајно коме позајмим, ( у што чисто сумњам, јер немам толико пријатеља) да ми је обавезно врати.

Једнога дана деси се, некоме чудо, а некоме катастрофа, изненада, када смо се најмање надали, умрије нам држава. Тога дана неки на, велика врата, уђоше у  комунизам. Раде колико хоће, (боље рећи шта хоће) и узимају колико им треба, (и више него што им треба). Тек тада схватисмо да Марксова теорија о одумирању државе није  у потпуности тачна, или је погрешно преведена са њемачког јетзика. Наиме, увјерисмо се да сви не можемо у исто вријеме у комунизам, иако је Маркс тврдио да ћемо истовремено сви ући. Пракса је показала да једни ( мањина)  одоше а да други остадоше да чекају у реду. (Очит несклад теорије и праксе)

Међу оним који чекају нађох се и ја. Написао сам више него што су многи прочитали а објавио сам мање него што сам прочитао у једном дану. Чекајући у реду, одлучих да напишем роман. Написах опширну књигу од  417 страна, пријавих се на анонимни конкурс и конкурисах за престижну награду.  У јесен, баш негдје у вријеме свињокоља, наградише ме и објавише мој први роман, а моју другу књигу по реду. У мојој кући наста опште весеље и радост којој није било краја. За хонорар од 410 конвертибилних марака  које ми је издавач уредно исплатио, куписмо дебелу свињу од 100 килограма (није нека тежина али је подебела). Платих је по 4 конвертибилне марке по килограму живе ваге и остаде ми 10 марака да платим ветеринарски преглед на евентуално присуство трихинеле.  (налаз је био уредан).

old-books-and-roses-05-hd-picture-35850

Те зиме смо се омрсили. Имали сми сланине, масти, чварака, кобасица, шваргле, пршуте. Јели смо по мало, али домаће и квалитетно. Следеће јесени, баш када смо јели последње комадиће  дебеле и помало ужегле сланине, оне која се оставља за касније, сјетисмо се нашег награђеног романа. Неко од дјеце невесело промуца жваћући последње парче сланине: „Поједосмо последњу страницу награђеног романа.“

„Поједосмо.“ Сложисмо се с невеселом чињеницом.

„Добро би нам дошао још један роман, да купимо и за ову зиму једну свињу“, додаде најстарији женски члан моје породице.

„Пиши тата! Пиши!“ заграјаше дјеца. „Не мора бити награђен. Битно је да сланина буде добра и укусна.“

Нисам имао снаге да им објашњавам шта захтијева један роман. Колико треба да се прочита прије него се почне писати? Колико треба да се пише, брише, исправља и главобоља док се уоквири и ставе црна слова на бијели папир. Колико то све кошта? И на крају, гдје наћи издавача који ће то бар прочитати, а поготову гдје наћи издавача који ће то објавити? То  су питања којима озбиљан родитељ не смије замарати дјецу.

У дугом размишљању како доћи до новца којим бих купио свињу и обезбиједио зимницу мојој породици, сјетих се „Онога“ човјека који је изузетно важна и битна личност у новоствореном друштвеном систему. Некада сам га крио од полиције у мојој малој подстанарској соби, био његов јатак и вјерни читалац.

Препознао ме, иако смо обојица постарали и промијенили  се. Саслушао ме, иако је био у великој журби и трци, у каквој само знају бити познати и богати људи. Мучио се дуго са мојом молбом. Ваљао је по устима, жвакао је и на крају када сам мислио да ће је испљунути отвори уста и рече:

„Доље ( не знам зашто је Херцеговина увијек доље, зашто некада није горе?) мој човјек, угледни привредник, држи фарму свиња. Замолићу га да те запосли. Иди и јави му се. Ја ћу га звати.“

Дубоко се поклоних и захвалих  се. Не толико што ми је нашао много  жаљени и тражени посао, већ што ме излијечио и ослободио тешке зависности која се зове заблуда. Од осталих зависности као што су коцка, дрога, алкохол човјек се  дуго и тешко лијечи, а од заблуде  се тренутно излијечи, ако га у правом тренутку на право мјесто „удариш.“

Мој први радни дан био је уобичајан. Примио ме, мени и полицији од раније познати, млади, угојени и набилдани газда. Након кратког упознавања (пословни људи никада немају времена за дуже, да не кажем људске, разговоре) повео ме кроз дуге штале у чијим боксовима рокћу дебеле, мршеве, мале и велике свиње.

„Ово су ти нерасти, објашњава ми газда. Добро пази, немој да ти провале бокс и да ми изјалове супрасне крмаче. Ово су овдје младе крмаче које се спремају за парење,  брзо наставља упознавање и као да жели да се што прије извуче из тешког и једва подношљивог мириса амонијака (што би прости свијет рекао смрада), овдје су прасићи,  ово су опрашене крмаче, ово су супрасне и даље ћеш видјети сам.“

Извукосмо се на друга врата и уђосмо у магацин сточне хране.  Ту застадосмо да удахнемо мало  ваздуха који је помијешан са мирисом концентрата и амонијака. Газда ме погледа и значајно ми саопшти:

„ И ја сам прочитао једну књигу.“

„Стварно?!“ направих се луд више него што јесам.  Шта сте прочитали?“

„Прочитао сам… мало се замисли, од онога Ћопића Башту сљезове боја.“

„Свака част! Врло интересантно. (Ја сам објавио двије књиге а мој газда прочитао је једну. Па добро. Нико ме није тјерао да читам а поготово ме није тјерао да пишем. Лична моја ствар)

20120408224504basta_sljezove_boje

„Али нијесам ништа запамтио“, признаде газда, богати и угледни грађанин. „Знам да се ради о неком вуку зелене боје. Шта ти мислиш је ли вук зелен?“  Знатижељно ме и, чини ми се, искрено упита.

„Ма, ко ће знати вуку какве је боје? Он мијења длаку. Али, ипак мислим да је у основи зелен.“

„И ја то исто мислим, а она учитељица може млатити колико хоће. Да сам ја био мјесто Бранка надодао би ја њој, па би она упамтила бога свога!“ Зајапури се газда, заврну рукаве маркиране тренерке и јако удари десном шаком у свој лијеви длан.

Ја се препадох и нехотице увукох главу у рамена. Газда, задовољан нашим разговором, поведе ме до огласне табле на којој су видно истакнута разна упозорења. „ЗАБРАЊЕН ПРИСТУП НЕЗАПОСЛЕНИМ ЛИЦИМА“, „ЗАБРАЊЕНО ПУШЕЊЕ“, „ ЗАБРАЊЕН РАД БЕЗ ХТЗ ОПРЕМЕ“ и тако даље. Много упозорења, која требају и која не требају, а која му је неки овдашњи инспектор, његов пријатељ, извукао из правилника, написао и истакао на видно мјесто.

„Шта мислиш за ово? Поносно ме упита показујући на, великим штампаним словима исписану и беспрекорно поређану законску обавезу.

„Одлично! Ово је за сваку похвалу. Све је по Закону и све је на свом мјесту, само ти недостаје још једно упозорење.“

„Које?“ нервозно и љитито упита. „Не бацајте бисер пред свиње.“

„Какав бисер, сунце ти твоје?! Да ми се свиње подаве!“ Изненади се и зачуди газда.

Пошто се мало прибра настави наредбодавним тоном, како газдама и приличи:

„Пошто чујем да нешто пискараш, да ти право кажем мени не требају пискарала и да није за тебе интервенисао Онај чо’ек не би те примио. Први ти је задатак да узмеш папир и оловку и да напишеш и то упозорење. Нака буде лијепо и видно као и ова.“

Тако мој први радни задатак би писање. Када сам ујутру дошао на посао погледао сам на огласну таблу и видио да је испод упозорења „Не бацајте бисер пред свиње“ дописано невјештим рукописом „ нити било шта друго што није прописано таблицом исхране“, тако да сам и други радни дан, између храњења свиња и чишћења боксова, поново писао цјеловито упозорење које је газда Господњим ријечима додао. Од свих упозорења ово му је најдраже.

„Морају се свиње заштитити од разно-разних неодговорних посјетилаца. Говорио ми је озбиљно, са извјесном дозом захвалности што сам уочио овај недостатак. Хоће, болан, из очи да ти отме. Намјерно ће ти отровати свињче. Намјерно ће му бацити шаку бисера. Ј…. се њему што ћу ја отићи на главу.“

То је било последње моје писање  ( а и читање). Лијепо се са свињама разговарам, на вријеме их храним, уредно их чистим. Газда ме уредно плаћа. Милина.

„Гућа, гућа,  мала! Рућкај ми рућкај да ми будеш дебела.“

Некада сам за моје књиге могао купити све газдине свиње а данас, између опширне књиге и дебеле свиње без размишљања бих изабрао свињу. Таква су времена.

Аутор: Боро Граховац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *