Ониричка фантастика у “Хазарском речнику”

„Хазарски речник” Милорада Павића спада у ред најбољих постмодернистичких дела, како у српској, тако и у светској књижевности. Познато је да је Павић родоначелник модерне српске фантастике у српској књижевности и да је заједно са Кишом и Пекићем најважнији предстaвник српског постмодернизма.

Поигравање са жанровском припадношћу и са формом је значајна одлика постмодернистичке поетике, наиме, у поднаслову стоји роман-лексикон у 100.000 речи. Читање дела које нема једна почетак, већ има безбројан низ почетака који долазе до једног краја, appendix-а, књига које разрешавају заплет речника, су новине које писац доноси са овим делом. „Хазарски речник” садржи напомене од „садашњег” (епитет „садашњи” недвосмислено указује на поигравање са ауторством) аутора речника, о начину на који треба да се чита, као и историјат који описује догађај који је обрађен у лексикону. Да би ово дело имало потпуно поверење читаоца да је прави документ о нестанку Хазара, а не роман који тематизује могуће начине њиховог нестанка, он садржи фусноте, које уверавају да све што пише у тексту може са сигурношћу да се провери.

Поднаслов је истовремено и пародијски усмјерен према традиционалним формама прије свега реалистичког романа.1) „Реконструкција првобитног Даубманусовог издања из 1691. (уништеног 1692) са допунама до најновијих времена” пише испод наслова романа. У прилог тврдњи да је дело реконструкција, иде насловна страна „првобитног” издања „Lexicon Cosri”. Писац нас увјерава да ће трагати за „уништеним” издањем једне књиге и да ће га „реконструисати”, као што је реконструисао и насловну страну тог издања. Трагање за изгубљеним или уништеним текстом, писмом, књигом, рукописом – познат је поступак писца, обновљен код модерних фантастичара, међу којима су и наши истакнути прозаисти (Киш, Урошевић, Павић).2) Осим за првобитним издањем „Хазарског речника”, трага се и за „Хазарским беседама” Константина Солунског, Светог Ћирила, у двадесетовековном слоју овог дела.

Уместо да причу о Хазарима исприча на традиционалан романескни начин, континуирано излажући фабулу, низањем догађаја од почетка, преко средине до краја, он свој роман обликује као речник и о Хазарима говори онако како би то учинио лексикограф – у посебним одредницама које нису поеђане по хронолошком већ по азбучном редоследу.3) Окосница радње романа је Хазарска полемика, која нема једну верзију, већ три, које су у три књиге, црвеној, зеленој и жутој. Непристрасност према иједној страни се огледа у том поступку. Приметна је мистификација историјског догађаја за који постоји документ како се завришио, али писац указује на то да документи нису увек поуздани и да историју пишу победници (кнез Свјатослав), те да према историји као таквој треба да будемо скептични, што сматрају писци постмодернизма.

Поигравање са ауторством је врло важно у овом делу, ко је аутор Хазарског речника? Да ли је Милорад Павић, или је то штампар и издавач дела Јохан Даубманус, или је Даубманусу Теоктист Никољски издиктирао историју о Хазарима? Можда су Мокадаса ал Сафер и принцеза Атех, аутори првог мушког и женског примерка Хазарског речника, или су то ловци на снове из барконог слоја, Аврам Бранковић, Јусуф Масуди и Самуел Коен? Мишел Фуко истиче да: „Настајање идеје о „ауторству” обухвата повлашћени тренутак индивидуализације у историји идеја, сазнања, књижевнсти, филозофије и науке. Чак и данас, када реконструишемо историју једног појма, књижевносг рода или филозофске школе, ове категорије делују као прилично неубедљива, споредна, вештачка одмеравања у поређењу са чвстим и коренитим јединством аутора и дела.”4) Али, постмодернизам се поиграва са ауторством и пародира га, до мере његовог ниподиштавања: „Лингвистички, аутор никада није више од случаја писања, исто као што Ја није ништа више до ли случај када кажем Ја: језик позна „субјекат”, а не „особу”, а тај субјекат, извана празан, чак и од самог исказивања које га одређује, довољан је увјет да језик „буде цјелина”, довољан је тј. да то истрпи.”5)

Улога читаоца постаје саставни део ауторског текста:6) „читалац који би из редоследа могао да ишчита скривени смисао књиге одавно је ишчезао са земље, јер данашња читалачка публика сматра да је питање маште искључиво у надлежности писца и да је се та ствар не тиче. Поготово ако је реч о једном речнику.” У тим речима не може да се не примети критика упућена читаоцу, јер писац постмодернизма очекује сарадњу са својом читалачком публиком. Пошто је ово дело у форми речника, читалац има слободу да сам бира редослед одредница које ће читати, тако постаје коаутор писца.

Ониричка фантастика

Сан је мотив који је довео до покрштавања, односно нестанка читавог народа, од сна се твори тело трећег анђела, Адама Руханија – Кадмона, сном се путује и у сну се лови. Сан је за Хазаре време када је човек најнеотпорнији: „Сан је ђавољи врт и сви снови су давно од­сањани на свету. Сада се само размењују с исто тако употребљеном и изанђалом јавом, као што метални новац иде за веровна писма и обратно, из руке у руку…”7) Један од ловаца на снове дочарава свој став о тој вештини, приповедајући алегоријску причу о „прачовеку” којег је „задесила несрећа”, јер је „одвојио тело од сласти”, због које данас живимо у несагласју са својом правом природом (природом сневача): „У сну се осећамо као риба у води. Повремено израњамо из сна, окрзнемо оком свет на обали, али опет тонемо с журбом и жудно, јер се осећамо добро само у дубинама.”8)

Хазари у сну имају безброј могућности, али имају и своје границе: „Зелена књига је, међутим, уздржана када је ријеч о еротском савршенству Адама Руханија, али је изричита у тврдњи да „попут нас у сну, ни он није могао да убије или оплоди” чиме је на еротско савршенство бачена јака сенка. Прича о Адаму је својеврсна митска одбрана сна: „Човечији снови су онај део људске природе, који поточе од тог Адама претече, небеског анђела, јер је он мислио на начин на који ми сањамо.”9)

Циљ хазарске секте, ловаца на снове, чији је покровитељ принцеза Атех био је да трага за сновима од којих су творили тело Адама Руханија – Кадмона, брата Христовог, трећег Анђела: „Хазари су у сновима људи видели слова и трагали у њима за прачовеком, предевичним Адамом Кадмоном, који је био човек и жена.“10) У том подухвату су их у сваком временском слоју романа ометали шејтани, те речник није могао бити склопљен (али и због могућности да су снови који су одсањани неповратно изгубљени). Ти речници су представљали биографије, иконе свих људи на земљи (поступак сличан као у Кишовој „Енциклопедији мртвих”). Речник који је створен од сна гради тело у времену а не у простору, могао се покренути „пророчким додиром двају прста – мушког и женског”. Прича о Адаму се налази у две књиге, Жутој и Зеленој, али не и у Црвеној. Супститут за повест о Адаму у Црвеној књизи је прича о Петкутину и Калини, прича о стварању човека од блата, који је „обмануо живе и мртве”: „Аврам Бранковић је Бога заменио човеком, религију алхемијом. Човек у Црвеној књизи уступа место лажном човеку, као што право стварање уступа место псеудостварању.”11)

Мотив језика и слова је врло важан у мотивацији лова на снове, наиме, на више места у делу се тврди да именице припадају човеку да би именовао оно што је Бог створио, док глаголи припадају Богу, јер су учествовали у стварању света: „Слова наше азбуке јављају се на јави, а слова небеске азбуке јављају се у нашим сновима расута као светлост и песак по водама замља у часу када божија писмена навру и потисну људска писмена из нашег заспалог ока. Јер, у сну се мисли очима и ушима, говор у сну нема именица, служи се само глаголима, и само у сну сваки човек је цадик, не може бити убица…”12)

Принцеза Атех је заштиница секте хазарских свештеника ловаца на снове, који су „умели су да читају туђе снове, да станују у њима као у својој кући и да лове јурећи кроз њих дивљач која им је задата – човека, ствар или животињу”: „Ловци на снове су, у мањој или већој мери, сви писци Хазарског речника и истраживачи хазарског питања.”13) У сну принцеза може једино да има љубав након што ју је казнио исламски демон, среће се са Мокадасаом ал Сафером, са Самуелом Коеном, шаље кључ хиљаду година касније Исајлу Суку, истраживачу хазарског питања из двадесетовековног слоја „Хазарског речника”. Атех је кажњена одузимањем пола и заборавом сопственог језика, (према Жутој књизи) да би доскочила шејтану – научила је папагаје својим песмама и пустила их на слободу, уз речи које пародирају Христову јеванђељску поруку упућену апостолима: „Идите и научите друге птице својим песмама јер их овде ускоро нико неће знати (стр. 240)”.14)

Принцезин љубавник, Мокадаса ал Сафер, је према изворима из Црвене књиге „један од најчувенијих читача снова према предању. Он је успео да се домогне најдубљих продора у тајну, успео је да кроти рибе у туђим сновима, да отвара у туђим сновиђењима врата, да рони по сањама дубље но ико пре њега, све до Бога, јер на дну сваког сна лежи Бог.”15) Направио је грешку, на коју принцеза упозорава остале своје штићенике. То упозорење се налази у једној од њених песама: „Ако није начинио ниједну грешку пењући се ка Богу, па му је стога омогућено да га види на дну читаног сна, начинио је сигурну грешку на повратку, силазећи у овај свет са висина у које се винуо. И ту је грешку платио. Пазите на повратак! Рђав силазак може поништити срећан успон на планину.”16)

Каган је уснио судбоносан сан, како му је анђео Господњи рекао: „Творцу су драге твоје намере, али твоја дела нису.”17) Тај сан је окидач за каганову одлуку да он и хазарски народ пређе у другу вероисповест. Каган, уместо да дозволи хазарским тумачима снова, ловцима на снове, да протумаче сан (према једној верзији), доводи на свој двор тумаче три аврамске религије да му кажу шта значи тај сан, и „решио је да заједно са својим народом пређе у веру онога чије објашњење буде најприхватљивије”. Давање апсолутне предности туђим интелектуалцима значи и одрицање од сопственог духовног интегритета све до његовог поништења.18)

Кир Аврам Бранковић, аутор „Хазарског речника” из барокног слоја романа, сања дању, а будан је ноћу. У сну се претвара у неког другог, „тај други је имао црвене очи, један брк сед и стаклене нокте”. Самуел Коен, такође ловац на снове, је његов двојник који га сања и који се претвара у кир Аврама. Бранковић пише „неки речник о конвертитству Хазара”: Он се на тај начин покушава излечити од сновиђења у којима је заточен. (…) Једини је начин да кир Аврам ослободи ропства своје снове да нађе тог туђинца, а наћи ће га само преко хазарских исправа, јер оне су једини траг који води ка оном другом.19) У бици на Дунаву се коначно састају Бранковић и Коен, кир Аврам умире тако што му гвожђе пробија груди, последње што виде био је Коен, док је Коен спавао. Када је Браковић умро, „није било више никога да сања Кoенову јаву”, те се он „пробуди у своју смрт”. Објашњење за овакав чудноват пар сневача би било: „Крајњи циљ сваког ловца на снове да дође до таквог пара људи и да га што боље упозна. Јер, такве две особе увек представљају делиће Адамовог тела из различитих фаза и налазе се на различитим ступњевима лествице разума.” (стр. 136). Ловац на снове који треба да их улови је Јусуф Масуди, који је пропустио најзначајнији плен, принцезу Атех.

Хазарски речници су, дакле, дјело ловаца на снове, људи необичних способности. Они су својеврсна књига о Адаму, „тело Адамово”, својеврсна света књига. Писати такву књигу, било је, за Масудија и његове савременике – подухват сличан оном стварању човјековог претка, божанско дело.20) Позната је идеја у науци и уметности, да је сваки стваралац помало антихрист, како каже Андрић у свом делу „Разговору о Гоји”.

Ониричка фантастика у „Хазарском речнику” тек секундарно подразумева своје баштињене потенцијале (профетске и сл.), док су у првом плану поетски ефекти снова, њихова езотеријско-симболичка аура и њихово представљање као једног од фундуса имагинарне цивилизацијске парадигме (хазарске), у којој су ирационално-мистичка искуства и модели надређени логичко-рационалним. Најзад, оваквом односу постмодерног прозног дискурса и фантастике није страна ни пародизација, која и у „Хазарском речнику” представља један од могућих рецепцијских кључева за неке фантастичке странице (посебно оне блиске бајковном, митолошком и исторјско – легендарном дискурсу).21)

Закључак

Анализом мотива, одредница и ликова је утврђено да су заплет дела и одреднице повезани једним типом фантастике –ониричком фантастиком. Уводни део анализе је посвећен сажетом приказу постмодерне поетике на примерима из „Хазарског речника”, док централни део анализе разматра функцију ониричке фантастике и њену природу у овом делу. Ониричка фнтастика је била коришћена и у пређашњим епохама, али пошто је „Хазарски речник” постмодернистичко дело, овај тип фантастике је разматран у складу с поменутом поетиком. Све круцијално у овом роману, дешава се посредством и путем фантастике снова, којима управљају јунаци, али и која управља њима. Сном се јунаци служе, али и бивају заробљени у сну, због своје немарности али и због сплета догађаја које не могу да контролишу. Сан је уплетен како у историјске догађаје, тако и у оне чисто фикционе, те је добио двоструку функцију у делу, као средство за приказивање историје и њене превртљивости и као начин за приказивање жеља и могућности човека који је заробљен у свету, који је често без маште и без снова.

Литература

-Барт, Роланд, „Смрт аутора” у: Сувремене књижевне теорије, превео Мирослав Бекер, СНЛ, Загреб, 1986
-Дамјанов, Сава, Српска фантастика од средњег века до постмодернизма, Постмодерна српска фантастика, Дневник – новине и часописи, Нови Сад, 2004
-Делић, Јован, Кључни принцип броја три у Павићевом Хазарском речнику, Хазарска призма, тумачење прозе Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991
-Живковић, Милош, Црвени есеј – поводом 30. Година Хазарског речника, Весна СКЛ, Филолошки факулет, Београд, 2014
-Марчетић, Адријана, Хазаско лице, Историја и прича, Београд: Завод за уџбенике, 2009
-Милутиновић, Зоран, Постмодернизам: лексикографска обрада, Негативна и позитивна поетика, Нови Сад : Матица српска, 19
-Олах, Кристијан, Књига–Бог (Пост)модерна духовност у Хазарском речнику Милорада Павића, Институт за књиженост и уметност, Београд, 2012
-Павић, Милорад, Хазарски речник, Београд : Завод за уџбенике, 2012
-Фуко, Мишел, „Шта је аутор?” у: Механизми књижевне комуникације, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1983

Ауторка: Тања Миленковић
(Poessia blog)

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Делић, Јован, Кључни принцип броја три у Павићевом Хазарском речнику, Хазарска призма, тумачење прозе Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991, 196
2. Исто, 197
3. Марчетић, Адријана, Хазарско лице, Историја и прича, Београд : Завод за уџбенике, 2009, 115
4. Фуко, Мишел, „Шта је аутор?“ у: Механизми књижевне комуникације, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1983, 1
5. Барт, Роланд, „Смрт аутора“ у: Сувремене књижевне теорије, превео Мирослав Бекер, СНЛ, Загреб, 1983, 178
6. Милутиновић, Зоран, Постмодернизам: лексикографска обрада, Негативна и позитивна поетика, Нови Сад : Матица српска, 1992, 73
7. Павић, Милорад, Хазарски речник, Београд : Завод за уџбенике, 2012, 24
8. Исто, 63
9. Делић, Јован, нав. дело, 143
10, 12. Павић, Милорад, нав. дело, 198
11. Живковић, Милош, Црвени есеј – поводом 30. Година Хазарског речника, Весна СКЛ, Филолошки факултет, Београд, 2014, 19
13. Делић, Јован, нав. дело, 216
14. Олах, Кристијан, Књига –Бог (Пост)модерна духовност у Хазарском речнику Милорада Павића, Институт за књиженост и уметност, Београд, 2012, 158
15. Павић, Милорад, нав. дело, 63
16. Исто, 120
17. Исто, 125
18. Делић, Јован, нав. дело, 99
19. Павић, Милорад, нав. дело, 52
20. Исто, 143
21. Дамјанов, Сава, Српска фантастика од средњег века до постмодерне, Постмодерна српска фантастика,   Дневник-новине и часописи, Нови Сад, 2004, 28

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *