Onirička fantastika u „Hazarskom rečniku“ Milorada Pavića

Uvod

Hazarski rečnik Milorada Pavića spada u red najboljih postmodernističkih dela, kako u srpskoj, tako i u svetskoj književnosti. Poznato je da je Pavić rodonačelnik moderne srpske fantastike u srpskoj književnosti i da je zajedno sa Kišom i Pekićem najvažniji predstavnik srpskog postmodernizma.

Poigravanje sa žanrovskom pripadnošću i sa formom je značajna odlika postmodernističke poetike. Naime, u podnaslovu stoji roman-leksikon u 100.000 reči. Čitanje dela koje nema jedna početak, već ima bezbrojan niz početaka koji dolaze do jednog kraja, appendix-a, knjiga koje razrešavaju zaplet rečnika, novine su koje pisac donosi sa ovim delom. Hazarski rečnik sadrži napomene od „sadašnjeg” (epitet „sadašnji” nedvosmisleno ukazuje na poigravanje sa autorstvom) autora rečnika, o načinu na koji treba da se čita, kao i istorijat koji opisuje događaj koji je obrađen u leksikonu. Da bi ovo delo imalo potpuno poverenje čitaoca da je pravi dokument o nestanku Hazara, a ne roman koji tematizuje moguće načine njihovog nestanka, on sadrži fusnote, koje uveravaju da sve što piše u tekstu može sa sigurnošću da se proveri.

„Podnaslov je istovremeno i parodijski usmjeren prema tradicionalnim formama prije svega realističkog romana“.1) „Rekonstrukcija prvobitnog Daubmanusovog izdanja iz 1691. (uništenog 1692) sa dopunama do najnovijih vremena” piše ispod naslova romana. U prilog tvrdnji da je delo rekonstrukcija, ide i naslovna strana „prvobitnog” izdanja Lexicon Cosri. „Pisac nas uvjerava da će tragati za ‘uništenim’ izdanjem jedne knjige i da će ga ‘rekonstruisati’, kao što je rekonstruisao i naslovnu stranu tog izdanja. Traganje za izgubljenim ili uništenim tekstom, pismom, knjigom, rukopisom – poznat je postupak pisca, obnovljen kod modernih fantastičara, među kojima su i naši istaknuti prozaisti (Kiš, Urošević, Pavić)“.2) Osim za prvobitnim izdanjem Hazarskog rečnika, traga se i za „Hazarskim besedama” Konstantina Solunskog, Svetog Ćirila, u dvadesetovekovnom sloju ovog dela.

Umesto da priču o Hazarima ispriča na tradicionalan romaneskni način, kontinuirano izlažući fabulu, nizanjem događaja od početka, preko sredine do kraja, on svoj roman oblikuje kao rečnik i o Hazarima govori onako kako bi to učinio leksikograf – u posebnim odrednicama koje nisu poređane po hronološkom, već po azbučnom redosledu.3) Okosnica radnje romana je Hazarska polemika, koja nema jednu verziju, već tri, koje su u tri knjige, crvenoj, zelenoj i žutoj. Nepristrasnost prema ijednoj strani se ogleda u tom postupku. Primetna je mistifikacija istorijskog događaja za koji postoji dokument kako se zavrišio, ali pisac ukazuje na to da dokumenti nisu uvek pouzdani i da istoriju pišu pobednici (knez Svjatoslav), te da prema istoriji kao takvoj treba da budemo skeptični, što smatraju pisci postmodernizma.

Poigravanje sa autorstvom vrlo je važno u ovom delu, ko je autor Hazarskog rečnika? Da li je Milorad Pavić, ili je to štampar i izdavač dela Johan Daubmanus, ili je Daubmanusu Teoktist Nikoljski izdiktirao istoriju o Hazarima? Možda su Mokadasa al Safer i princeza Ateh, autori prvog muškog i ženskog primerka Hazarskog rečnika, ili su to lovci na snove iz barkonog sloja, Avram Branković, Jusuf Masudi i Samuel Koen? Mišel Fuko ističe da „nastajanje ideje o ‘autorstvu’ obuhvata povlašćeni trenutak individualizacije u istoriji ideja, saznanja, književnsti, filozofije i nauke. Čak i danas, kada rekonstruišemo istoriju jednog pojma, književnosg roda ili filozofske škole, ove kategorije deluju kao prilično neubedljiva, sporedna, veštačka odmeravanja u poređenju sa čvstim i korenitim jedinstvom autora i dela.”4) Ali, postmodernizam se poigrava sa autorstvom i parodira ga, do mere njegovog nipodištavanja: „Lingvistički, autor nikada nije više od slučaja pisanja, isto kao što Ja nije ništa više do li slučaj kada kažem Ja: jezik pozna ‘subjekat’, a ne ‘osobu’, a taj subjekat, izvana prazan, čak i od samog iskazivanja koje ga određuje, dovoljan je uvjet da jezik ‘bude cjelina’, dovoljan je tj. da to istrpi.”5)

Uloga čitaoca postaje sastavni deo autorskog teksta6): „čitalac koji bi iz redosleda mogao da iščita skriveni smisao knjige odavno je iščezao sa zemlje jer današnja čitalačka publika smatra da je pitanje mašte isključivo u nadležnosti pisca i da je se ta stvar ne tiče. Pogotovo ako je reč o jednom rečniku”, kaže pisac Hazarskog rečnika. U tim rečima ne može da se ne primeti kritika upućena čitaocu jer pisac postmodernizma očekuje saradnju sa svojom čitalačkom publikom. Pošto je ovo delo u formi rečnika, čitalac ima slobodu da sam bira redosled odrednica koje će čitati, tako postaje koautor pisca.

Onirička fantastika

San je motiv koji je doveo do pokrštavanja, odnosno nestanka čitavog naroda, od sna se tvori telo trećeg anđela, Adama Ruhanija – Kadmona, snom se putuje i u snu se lovi. San je za Hazare vreme kada je čovek najneotporniji: „San je đavolji vrt i svi snovi su davno od­sanjani na svetu. Sada se samo razmenjuju sa isto tako upotrebljenom i izanđalom javom, kao što metalni novac ide za verovna pisma i obratno, iz ruke u ruku”7). Jedan od lovaca na snove dočarava svoj stav o toj veštini, pripovedajući alegorijsku priču o „pračoveku” kojeg je „zadesila nesreća”, jer je „odvojio telo od slasti”, zbog koje danas živimo u nesaglasju sa svojom pravom prirodom (prirodom snevača): „U snu se osećamo kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osećamo dobro samo u dubinama.”8)

Hazari u snu imaju bezbroj mogućnosti, ali imaju i svoje granice: „Zelena knjiga je, međutim, uzdržana kada je riječ o erotskom savršenstvu Adama Ruhanija, ali je izričita u tvrdnji da ‘poput nas u snu, ni on nije mogao da ubije ili oplodi’ čime je na erotsko savršenstvo bačena jaka senka. Priča o Adamu je svojevrsna mitska odbrana sna: Čovečiji snovi su onaj deo ljudske prirode, koji potoče od tog Adama preteče, nebeskog anđela, jer je on mislio na način na koji mi sanjamo.”9)

Cilj hazarske sekte, lovaca na snove, čiji je pokrovitelj princeza Ateh, je bio da traga za snovima od kojih su tvorili telo Adama Ruhanija – Kadmona, brata Hristovog, trećeg Anđela: „Hazari su u snovima ljudi videli slova i tragali u njima za pračovekom, predevičnim Adamom Kadmonom, koji je bio čovek i žena.“10) U tom poduhvatu su ih u svakom vremenskom sloju romana ometali šejtani, te rečnik nije mogao biti sklopljen (ali i zbog mogućnosti da su snovi koji su odsanjani nepovratno izgubljeni). Ti rečnici su predstavljali biografije, ikone svih ljudi na zemlji (postupak sličan kao u Kišovoj Enciklopediji mrtvih). Rečnik koji je tvoren od sna gradi telo u vremenu, a ne prostoru, mogao se pokrenuti „proročkim dodirm dvaju prsta – muškog i ženskog”. Priča o Adamu se nalazi u dve knjige, Žutoj i Zelenoj, ali ne i u Crvenoj. Supstitut za povest o Adamu u Crvenoj knjizi je priča o Petkutinu i Kalini, priča o stvaranju čoveka od blata, koji je „obmanuo žive i mrtve”: „Avram Branković je Boga zamenio čovekom, religiju alhemijom. Čovek u Crvenoj knjizi ustupa mesto lažnom čoveku, kao što pravo stvaranje ustupa mesto pseudostvaranju.”11)

Motiv jezika i slova je vrlo važan u motivaciji lova na snove, naime, na više mesta u delu se tvrdi da imenice pripadaju čoveku da bi imenovao ono što je Bog stvorio, dok glagoli pripadaju Bogu, jer su učestvovali u stvaranju sveta: „Slova naše azbuke javljaju se na javi, a slova nebeske azbuke javljaju se u našim snovima rasuta kao svetlost i pesak po vodama zamlja u času kada božija pismena navru i potisnu ljudska pismena iz našeg zaspalog oka. Jer, u snu se misli očima i ušima, govor u snu nema imenica, služi se samo glagolima, i samo u snu svaki čovek je cadik, ne može biti ubica…”12)

Princeza Ateh je zaštitnica sekte hazarskih sveštenika lovaca na snove, koji su „umeli su da čitaju tuđe snove, da stanuju u njima kao u svojoj kući i da love jureći kroz njih divljač koja im je zadata – čoveka, stvar ili životinju”: „Lovci na snove su, u manjoj ili većoj meri, svi pisci Hazarskog rečnika i istraživači hazarskog pitanja.”13) U snu princeza može jedino da ima ljubav nakon što ju je kaznio islamski demon, sreće se sa Mokadasaom al Saferom, sa Samuelom Koenom, šalje ključ hiljadu godina kasnije Isajlu Suku, istraživaču hazarskog pitanja iz dvadesetovekovnog sloja Hazarskog rečnika. Ateh je kažnjena oduzimanjem pola i zaboravom sopstvenog jezika, (prema Žutoj knjizi) da bi doskočila šejtanu – naučila je papagaje svojim pesmama i pustila ih na slobodu, uz reči koje parodiraju Hristovu jevanđeljsku poruku upućenu apostolima: „Idite i naučite druge ptice svojim pesmama jer ih ovde uskoro niko neće znati”.14)

Princezin ljubavnik, Mokadasa al Safer, prema izvorima iz Crvene knjige je „jedan od najčuvenijih čitača snova prema predanju. On je uspeo da se domogne najdubljih prodora u tajnu, uspeo je da kroti ribe u tuđim snovima, da otvara u tuđim snoviđenjima vrata, da roni po sanjama dublje no iko pre njega, sve do Boga, jer na dnu svakog sna leži Bog.”15) Napravio je grešku, na koju princeza upozorava ostale svoje štićenike. To upozorenje se nalazi u jednoj od njenih pesama: „Ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurnu grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! Rđav silazak može poništiti srećan uspon na planinu.”16)

Kagan je usnio sudbonosan san, kako mu je anđeo Gospodnji rekao: „Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu”.17) Taj san je okidač za kaganovu odluku da on i hazarski narod pređe u drugu veroispovest. Kagan, umesto da dozvoli hazarskim tumačima snova, lovcima na snove, da protumače san (prema jednoj verziji), dovodi na svoj dvor tumače tri avramske religije da mu kažu šta znači taj san, i „rešio je da zajedno sa svojim narodom pređe u veru onoga čije objašnjenje bude najprihvatljivije”. Davanje apsolutne prednosti tuđim intelektualcima znači i odricanje od sopstvenog duhovnog integriteta sve do njegovog poništenja.18)

Kir Avram Branković, autor Hazarskog rečnika iz baroknog sloja romana, sanja danju, a budan je noću. U snu se pretvara u nekog drugog, „taj drugi je imao crvene oči, jedan brk sed i staklene nokte”. Samuel Koen, takođe lovac na snove, njegov je dvojnik koji ga sanja i koji se pretvara u kir Avrama. Branković piše „neki rečnik  o konvertitstvu Hazara”: On se na taj način pokušava izlečiti od snoviđenja u kojima je zatočen. (…) Jedini je način da kir Avram oslobodi ropstva svoje snove da nađe tog tuđinca, a naći će ga samo preko hazarskih isprava, jer one su jedini trag koji vodi ka onom drugom.19) U bici na Dunavu se konačno sastaju Branković i Koen, kir Avram umire tako što mu gvožđe probija grudi, poslednje što vide bio je Koen, dok je Koen spavao. Kada je Branković umro, „nije bilo više nikoga da sanja Koenovu javu”, te se on „probudi u svoju smrt”. Objašnjenje za ovakav čudnovat par snevača bi bilo:  „Krajnji cilj svakog lovca na snove da dođe do takvog para ljudi i da ga što bolje upozna. Jer, takve dve osobe uvek predstavljaju deliće Adamovog tela iz različitih faza i nalaze se na različitim stupnjevima lestvice razuma”. Lovac na snove koji treba da ih ulovi je Jusuf Masudi, koji je propustio najznačajniji plen, princezu Ateh.

„Hazarski rečnici su, dakle, djelo lovaca na snove, ljudi neobičnih sposobnosti. Oni su svojevrsna knjiga o Adamu, ‘telo Adamovo’, svojevrsna sveta knjiga. Pisati takvu knjigu, bilo je, za Masudija i njegove savremenike – poduhvat sličan onom stvaranju čovjekovog pretka, božansko delo“.20) Poznata je ideja u nauci i umetnosti, da je svaki stvaralac pomalo antihrist, kako kaže Andrić u svom delu Razgovoru o Goji.

Onirička fantastika u Hazarskom rečniku tek sekundarno podrazumeva svoje baštinjene potencijale (profetske i sl.), dok su u prvom planu poetski efekti snova, njihova ezoterijsko-simbolička aura i njihovo predstavljanje kao jednog od fundusa imaginarne civilizacijske paradigme (hazarske), u kojoj su iracionalno-mistička iskustva i modeli nadređeni logičko-racionalnim. Najzad, ovakvom odnosu postmodernog proznog diskursa i fantastike nije strana ni parodizacija, koja i u Hazarskom rečniku predstavlja jedan od mogućih recepcijskih ključeva za neke fantastičke stranice (posebno one bliske bajkovnom, mitološkom i istorjsko – legendarnom diskursu).21)

Zaključak

Analizom motiva, odrednica i likova utvrđeno je da su zaplet dela i odrednice povezani jednim tipom fantastike – oniričkom fantastikom. Uvodni deo analize posvećen je sažetom prikazu postmoderne poetike na primerima iz Hazarskog rečnika, dok centralni deo analize razmatra funkciju oniričke fantastike i njenu prirodu u ovom delu. Onirička fntastika je bila korišćena i u pređašnjim epohama, ali pošto je Hazarski rečnik postmodernističko delo, ovaj tip fantastike je razmatran u skladu s pomenutom poetikom. Sve krucijalno u ovom romanu, dešava se posredstvom i putem fantastike snova, kojima upravljaju junaci, ali i koja upravlja njima. Snom se junaci služe, ali i bivaju zarobljeni u snu, zbog svoje nemarnosti ali i zbog spleta događaja koje ne mogu da kontrolišu. San je upleten kako u istorijske događaje, tako i u one čisto fikcione, te je dobio dvostruku funkciju u delu, kao sredstvo za prikazivanje istorije i njene prevrtljivosti i kao način za prikazivanje želja i mogućnosti čoveka koji je zarobljen u svetu, koji je često bez mašte i bez snova.

Literatura

Bart, Roland, „Smrt autora” u: Suvremene književne teorije, preveo Miroslav Beker, SNL, Zagreb, 1986.
Damjanov, Sava, Srpska fantastika od srednjeg veka do postmodernizma, Postmoderna srpska fantastika, Dnevnik – novine i časopisi, Novi Sad, 2004.
Delić, Jovan, Ključni princip broja tri u Pavićevom Hazarskom rečniku, Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991.
Živković, Miloš, Crveni esej – povodom 30. godina Hazarskog rečnika, Vesna SKL, Filološki fakulet, Beograd, 2014.
Marčetić, Adrijana, Hazarsko lice, Istorija i priča, Beograd: Zavod za udžbenike, 2009.
Milutinović, Zoran, Postmodernizam: leksikografska obrada, Negativna i pozitivna poetika, Novi Sad: Matica srpska, 1992.
Olah, Kristijan, Knjiga – Bog (Post)moderna duhovnost u Hazarskom rečniku Milorada Pavića, Institut za knjiženost i umetnost, Beograd, 2012.
Pavić, Milorad, Hazarski rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2012.
Fuko, Mišel, „Šta je autor?” u: Mehanizmi književne komunikacije, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1983.

Autorka: Tanja Milenković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Delić, Jovan, Ključni princip broja tri u Pavićevom Hazarskom rečniku, Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991, 196.
2. Isto, 197
3. Marčetić, Adrijana, Hazarsko lice, Istorija i priča, Beograd: Zavod za udžbenike, 2009, 115.
4. Fuko, Mišel, „Šta je autor?“ u: Mehanizmi književne komunikacije, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1983, 1.
5. Bart, Roland, „Smrt autora“ u: Suvremene književne teorije, preveo Miroslav Beker, SNL, Zagreb, 1983, 178.
6. Milutinović, Zoran, Postmodernizam: leksikografska obrada, Negativna i pozitivna poetika, Novi Sad: Matica srpska, 1992, 73.
7. Pavić, Milorad, Hazarski rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 2012, 24.
8. Isto, 63.
9. Delić, Jovan, nav. delo, 143.
10, 12. Pavić, Milorad, nav. delo, 198.
11. Živković, Miloš, Crveni esej – povodom 30. godina Hazarskog rečnika, Vesna SKL, Filološki fakultet, Beograd, 2014, 19.
13. Delić, Jovan, nav. delo, 216.
14. Olah, Kristijan, Knjiga –Bog (Post)moderna duhovnost u Hazarskom rečniku Milorada Pavića, Institut za knjiženost i umetnost, Beograd, 2012, 158.
15. Pavić, Milorad, nav. delo, 63.
16. Isto, 120.
17. Isto, 125.
18. Delić, Jovan, nav. delo, 99.
19. Pavić, Milorad, nav. delo, 52.
20. Isto, 143.
21. Damjanov, Sava, Srpska fantastika od srednjeg veka do postmoderne, Postmoderna srpska fantastika,     Dnevnik-novine i časopisi, Novi Sad, 2004, 28.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *