Onako kako nije

(ili izvestan pogled na roman Prisutnost Jiržija Kosinskog)

Objavljen davne 1970. Ekranizovan 1979. Međutim, patina vremenske distance ne umanjuje aktuelnost ovog suptilno satiričnog dela koje duboko zadire i u prirodu medija i u prirodu percepcije, pa i u samu prirodu ljudskog bića. Njegovu sklonost da svoje subjektivno viđenje i doživljaj sveta učini objektivnom, obavezujućom, istinitom, datošću.

Glavni junak priče je siroče čija majka umire odmah po porođaju, a staratelj ga izoluje od sveta u odvojenom delu kuće, gde se, bez znanja čitanja i pisanja i bilo kakvog obrazovanja, ima starati o vrtu. Nadeva mu ime Chance (slučaj) jer se slučajno rodio i njegovo postojanje ne registruje. Živi u sobi sa izlazom na vrt što čini ceo njegov svet. Jedina osoba, koju osim staratelja (koji retko prošeće i posedi u vrtu koji Chance održava) je služavka koja mu donosi hranu a jedina saznanja o spoljašnjem svetu ostvaruje preko TV-a. Tako, blago retardiran, bez identiteta, provodi četrdeset godina života.

Kada njegov “zaštitnik“ umre rodbina prodaje imanje a Chance biva primoran da napusti mesto boravka. Oprema se staraočevom najkvalitetnijom, premda odavno izašlom iz mode, odećom i obućom, pakuje kofer i otiskuje u svet. Ali, iako prepoznaje tok sobraćaja već viđenog preko TV-a, odmah doživljava saobraćajnu nezgodu, biva priklješten prilikom isparkiravnja automobila supruge uglednog biznismena. Prilikom predstavljanja gospđa EE (kako sebe skraćeno oslovljava) menja ime kojim se Chance predstavio ali i dodao vrtlar što je izrodilo Chuncey Gardiner, što on primećuje ali pomišlja da se od sada baš kao na TV-u mora služiti novim imenom. Gospođa EE, videvši elegantnog gospodina (dakle videvši ono što želi da vidi), vodi ga sobom radi lekarskog pregleda kod porodičnog doktora koji se stara o ozbiljno narušenom zdravlju njenog ostrelog supruga, a kada doktor predloži odmor i oporavak EE ga nagovara na ostanak na njihovom imanju što Chance prihvata.

Za večerom Chance preuzima model ponašanja viđen na TV-u (sada standard “vaspitavanja“ populacije svih uzrasta). Tokom razgovora govoreći o svom predhodnom poslu doslovno govori o vrtu što domaćin tumači kao metaforični opis preduzetničke delatnosti (dakle, čuje ono što želi da čuje a ne šta je rečeno) te moli gosta da prihvati neku ulogu u jednoj od najuglednijih ekonomskih organizacija, a on obećava da će razmisliti. Biva predstavljen predsedniku SAD i na pitanje o zbivanjima na Wall Streetu odgovara doslovnim opisom sezonskog leto-jesen-zima-proleće razvoja događaja u prirodi (bašti) i konstatacijom “da je sve dobro dok se korenje ne poseče“ što postaje okosnica predsednikovog javnog obraćanja (jer je, pod utiskom onoga što mu je odranije prezentirano, i on čuo ono što je želeo da čuje a ne ono šta je rečeno) u kome pominje i Chancea. To mu otvara vrata pojavljivanja na prestižnoj TV stanici uživo. Na pitanja o predsednikovom govoru odgovara ne sličan način, dožiljava ovacije i stiče ugled i poštovanje (opet je svako čuo ono što je želeo da čuje a ne ono što je doslovce rečeno). Sledi prijem u UN, upoznaje Generalnog sekretara, ambasadora SSSR na koga ostavlja povoljan utisak bukvalnom opaskom “da im se stolice gotovo dodiruju“ što se prevodi kao spremnost na približavanje dveju zemalja (opet se čulo ono što se želelo čuti a ne šta je rečeno). Nalazeći se u centru pažnje javnosti otvoreno priznaje da ne zna ni čitati ni pisati što niko ne uzima doslovno.

Jerzy Kosiński, Izvor: Culture.pl

Vodi se špijunski rat u prikupljanju podataka o Chanceu ali nijedna obaveštajna služba ne uspeva da otkrije nijedan podatak o njegovom postojanju a to dovodi do besa najodgovornije jer su rizikovali i bez obavezne potvrde bezbednosnih struktura, sopstveni utisak uzeli za istinu i izneli ga u javnost.

Ni EE nakon brižljivog pregleda svakog predmeta prtljaga ne nalazi nikakav dokument o Chanceu. Međutim, to joj ne smeta jer je sve pregledano prvoklasnog kvaliteta. U dva navrata pokušava da uđe u intimni odnos sa gostom ali ne prepoznaje njegovo totalno neiskustvo i polnu nemoć. U prvom pokušaju tumači to ne kao odbijanje već kao moralnu čistotu a u drugom pokušaju, dolazi do iščašenog odnosa u kome je Chance posmatrač, pri čemu je ona prožeta osećanjima “osobađanja i otkrivanja same sebe“. Dakle, u oba slučaja percipira stvarnost kakva ona nije a ipak doživljava zadovoljenje.

Priča se završava scenom u kojoj zaslepljen blicevima fotoaparata odlazi u vrt dvorane u kojoj se održava bal gde mu “spokoj ispunjava grudi“.

Očigledno, okosnica priče zasniva se na fenomen viđenja i doživljavanja stvarnosti kakva ona nije, što Kosinski jasno izražava: „Kada te drugi oslovljavaju i promatraju, možeš biti siguran. Šta god učinio, drugi će to protumačiti isto onako kako bi ti protumačio njihove postupke. Nikada ne mogu saznati više o tebi nego ti o njima.“

Naime, radi se o podsvesnom procesu. Ne zalazeći u dublju i precizniju analizu uočene pojave slobodno se može konstatovati da je ljudski, čulni, emotivni i intelektulani aparat ograničen, dizajniran da može percepirati samo spoljašnju formu objekata koje opaža, (što je nužno iz egzistencijalnih razloga) na koju se automatski pridodaje ocena koja nije ništa drugo do projekcija posmatrača a upravo u odnosu na isprojektovano (u umu posmatrača), takođe po automatizmu, neminovno dolazi do reaktivnosti. Kriterijumi su: estetski (lepo-ružno) zavisan od aktuelnog trenda, etički (dobro-zlo) zavisan od kulturološke pripadnosti, iskoristljivosti (treba-ne treba) zavistan od egzistencijalnih okolnosti… Lista je beskrajna. Jednom dodeljena ocena, uprkos tome što percipirano nije moguće sagledati u celini onakvo kavo jeste, nekritički se uzima za istinu u koju se čvrsto veruje i život usmerava u skladu sa njom uz očekivanje dobrobiti.

Kada se sumira, takva, nesvesna, atomatizovana šema postupanja ljuskog bića – ceo svoj životni vek uvek čulima i/ili inteleketom opaža, opaženom dodeljuje ocenu koja nikada nije adekvatna, prema njoj se koriguje i samim tim usmerava da bi iz usmerenja doživeo nešto novo, te da to novo opet opaža, da se tom novom opet pridodaje sopstvena projekcija koja ne može biti objektivna jer je uslovljena pređašnjim iskustvima, te na njih opet odreaguje i usmeri aktivnosti kako bi doživeo nešto očekivano, što se ponavlja do u nedogled – ne može se izvući nikakav drugi zaključak do da se neprestano vrti u začaranom krugu sopstvenih, promenljivih svetonazora. Međutim, svest o tome je potisnuta neprestanom imputacijom novih sadržaja koji se, na pokazani način, iz trenutka u trenutak, svim raspoloživim resursima obrađuju radi postizanja što povoljnijih egzistencijalnih okolnosti i svega drugog što ljudski život podrazumeva. Dakle, proces opažaj-ocena-reakcija je standardni model a sadržaji koji se kroz njega provlače oblikuju doživljaj življenja.

Foto: Alex Hall

Ako se vrati na lik glavnog junaka Chancea zapaža se da on nikada ne ocenjuje nikoga, ne želi ništa (zadovoljan je onim što ima i zadovoljava se onim što mu je ponuđeno), govori direktno (odgovara iz svog skromnog znanja i ikustva a drugima prepušta da to tumače kako im je volja), nikada ništa ne planira, ne opire se onome što mu život nudi, ne uzbuđuje se ni zbog čega, miran je i spokojan u svakoj situaciji. Očigledno, model opažanje-ocenjivanje-reakcija je presečen već između prvog i drugog člana. Njegov um ne projektuje dalje od opaženog a samim tim izostaje i uobičajena (željna, voljna, razumska) reaktivnost da se nešto postigna, ostvari, dokaže. Celim sobom, svom pažnjom u svakom trenutku prisutan je u svemu što mu se događa, time stavlja u zagrade iskonsku naviku projektovanja i reagovanja uslovljenog projekcijom, čime oslobađa prostor u sopstvenom umu kako bi vođstvo preuzeli spontanost i intuitvnost. On toga, dakako, nije svestan i time (jer u kontekstu ove priče to se događa kao posledica odrastanja u izolaciji) ostaje “hendikepiran“. No svejedno, unutarnja dimenzija (prisutnost – spontanost i intuitivnost i te kako vode računa o dobrobiti) se preslikava na spoljašnje okolnosti (drugi mu otvaraju vrata na putu).

Višeznačnost izabranog naslova romana Jiržija Kosinskog – PRISUTNOST, time nije iscrpljena. Nedvojbeno, ne može promaći a da se ne postavi pitanje: kakav to onda život čovek uistinu živi? A podsećanja radi nije zgoreg još jednom pomenuti da je procena opaženog sadržaja unutrašnja aktivnost a reakcija na procenu spoljašnja akcija, dakle, potpuno subjektivan proces, a to iznova aktuelizuje iritirajući naslov ove priče i uslovljava pitanje: može li čovek, vođen čulima i razumom i stoga doživljvljjući stvarnost onakvom kakva ona nije, uistinu biti prisutan u sopstvenom životu? Ako smatra da može, može li sebi da odgovori: gde to, u kojoj meri i na koji način? Da li samo u sopstvenoj svesti? I može li ustvrditi da postoji išta drugo ako svešću već nije obuhvaćeno?

Nije li upravo okretanje pažnje od spolja ka unutra, na preispitivanje sopstvenog doživljaja stvarnosti, ono na šta ova škrtorečiva a pritom idejno bremenita proza Jiržija Kosinskog čitaoca upućuje?

Autor: Mirko Škiljević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *