Онако како није

(или известан поглед на роман Присутност Јиржија Косинског)

Објављен давне 1970. Екранизован 1979. Међутим, патина временске дистанце не умањује актуелност овог суптилно сатиричног дела које дубоко задире и у природу медија и у природу перцепције, па и у саму природу људског бића. Његову склоност да своје субјективно виђење и доживљај света учини објективном, обавезујућом, истинитом, датошћу.

Главни јунак приче је сироче чија мајка умире одмах по порођају, а старатељ га изолује од света у одвојеном делу куће, где се, без знања читања и писања и било каквог образовања, има старати о врту. Надева му име Chance (случај) јер се случајно родио и његово постојање не региструје. Живи у соби са излазом на врт што чини цео његов свет. Једина особа, коју осим старатеља (који ретко прошеће и поседи у врту који Chance одржава) је служавка која му доноси храну а јединa сазнања о спољашњем свету остварује преко ТВ-а. Тако, благо ретардиран, без идентитета, проводи четрдесет година живота.

Када његов “заштитник“ умре родбина продаје имање а Chance бива приморан да напусти место боравка. Опрема се стараочевом најквалитетнијом, премда одавно изашлом из моде, одећом и обућом, пакује кофер и отискује у свет. Али, иако препознаје ток собраћаја већ виђеног преко ТВ-а, одмах доживљава саобраћајну незгоду, бива прикљештен приликом испаркиравња аутомобила супруге угледног бизнисмена. Приликом представљања госпђа ЕЕ (како себе скраћено ословљава) мења име којим се Chance представио али и додао вртлар што је изродило Chuncey Gardiner, што он примећује али помишља да се од сада баш као на ТВ-у мора служити новим именом. Госпођа ЕЕ, видевши елегантног господина (дакле видевши оно што жели да види), води га собом ради лекарског прегледа код породичног доктора који се стара о озбиљно нарушеном здрављу њеног острелог супруга, а када доктор предложи одмор и опоравак ЕЕ га наговара на останак на њиховом имању што Chance прихвата.

За вечером Chance преузима модел понашања виђен на ТВ-у (сада стандард “васпитавања“ популације свих узраста). Током разговора говорећи о свом предходном послу дословно говори о врту што домаћин тумачи као метафорични опис предузетничке делатности (дакле, чује оно што жели да чује а не шта је речено) те моли госта да прихвати неку улогу у једној од најугледнијих економских организација, а он обећава да ће размислити. Бива представљен председнику САД и на питање о збивањима на Wall Streetu одговара дословним описом сезонског лето-јесен-зима-пролеће развоја догађаја у природи (башти) и констатацијом “да је све добро док се корење не посече“ што постаје окосница председниковог јавног обраћања (јер је, под утиском онога што му је одраније презентирано, и он чуо оно што је желео да чује а не оно шта је речено) у коме помиње и Chanceа. То му отвара врата појављивања на престижној ТВ станици уживо. На питања о председниковом говору одговара не сличан начин, дожиљава овације и стиче углед и поштовање (опет је свако чуо оно што је желео да чује а не оно што је дословце речено). Следи пријем у УН, упознаје Генералног секретара, амбасадора СССР на кога оставља повољан утисак буквалном опаском “да им се столице готово додирују“ што се преводи као спремност на приближавање двеју земаља (опет се чуло оно што се желело чути а не шта је речено). Налазећи се у центру пажње јавности отворено признаје да не зна ни читати ни писати што нико не узима дословно.

Jerzy Kosiński, Izvor: Culture.pl

Води се шпијунски рат у прикупљању података о Chanceu али ниједна обавештајна служба не успева да открије ниједан податак о његовом постојању а то доводи до беса најодговорније јер су ризиковали и без обавезне потврде безбедносних структура, сопствени утисак узели за истину и изнели га у јавност.

Ни ЕЕ након брижљивог прегледа сваког предмета пртљага не налази никакав документ о Chanceu. Међутим, то јој не смета јер је све прегледано првокласног квалитета. У два наврата покушава да уђе у интимни однос са гостом али не препознаје његово тотално неискуство и полну немоћ. У првом покушају тумачи то не као одбијање већ као моралну чистоту а у другом покушају, долази до ишчашеног односа у коме је Chance посматрач, при чему je она прожета осећањима “особађања и откривања саме себе“. Дакле, у оба случаја перципира стварност каква она није а ипак доживљава задовољење.

Прича се завршава сценом у којој заслепљен блицевима фотоапарата одлази у врт дворане у којој се одржава бал где му “спокој испуњава груди“.

Очигледно, окосница приче заснива се на феномен виђења и доживљавања стварности каква она није, што Косински јасно изражава: „Када те други ословљавају и проматрају, можеш бити сигуран. Шта год учинио, други ће то протумачити исто онако како би ти протумачио њихове поступке. Никада не могу сазнати више о теби него ти о њима.“

Наиме, ради се о подсвесном процесу. Не залазећи у дубљу и прецизнију анализу уочене појаве слободно се може констатовати да је људски, чулни, емотивни и интелектулани апарат ограничен, дизајниран да може перцепирати само спољашњу форму објеката које опажа, (што је нужно из егзистенцијалних разлога) на коју се аутоматски придодаје оцена која није ништа друго до пројекција посматрача а управо у односу на испројектовано (у уму посматрача), такође по аутоматизму, неминовно долази до реактивности. Критеријуми су: естетски (лепо-ружно) зависан од актуелног тренда, етички (добро-зло) зависан од културолошке припадности, искористљивости (треба-не треба) завистан од егзистенцијалних околности… Листа је бескрајна. Једном додељена оцена, упркос томе што перципирано није могуће сагледати у целини онакво каво јесте, некритички се узима за истину у коју се чврсто верује и живот усмерава у складу са њом уз очекивање добробити.

Када се сумира, таква, несвесна, атоматизована шема поступања љуског бића – цео свој животни век увек чулима и/или интелекетом опажа, опаженом додељује оцену која никада није адекватна, према њој се коригује и самим тим усмерава да би из усмерења доживео нешто ново, те да то ново опет опажа, да се том новом опет придодаје сопствена пројекција која не може бити објективна јер је условљена пређашњим искуствима, те на њих опет одреагује и усмери активности како би доживео нешто очекивано, што се понавља до у недоглед – не може се извући никакав други закључак до да се непрестано врти у зачараном кругу сопствених, променљивих светоназора. Међутим, свест о томе је потиснута непрестаном импутацијом нових садржаја који се, на показани начин, из тренутка у тренутак, свим расположивим ресурсима обрађују ради постизања што повољнијих егзистенцијалних околности и свега другог што људски живот подразумева. Дакле, процес опажај-оцена-реакција је стандардни модел а садржаји који се кроз њега провлаче обликују доживљај живљења.

Фото: Alex Hall

Ако се врати на лик главног јунака Chanceа запажа се да он никада не оцењује никога, не жели ништа (задовољан је оним што има и задовољава се оним што му је понуђено), говори директно (одговара из свог скромног знања и икуства а другима препушта да то тумаче како им је воља), никада ништа не планира, не опире се ономе што му живот нуди, не узбуђује се ни због чега, миран је и спокојан у свакој ситуацији. Очигледно, модел опажање-оцењивање-реакција је пресечен већ између првог и другог члана. Његов ум не пројектује даље од опаженог а самим тим изостаје и уобичајена (жељна, вољна, разумска) реактивност да се нешто постигна, оствари, докаже. Целим собом, свом пажњом у сваком тренутку присутан је у свему што му се догађа, тиме ставља у заграде исконску навику пројектовања и реаговања условљеног пројекцијом, чиме ослобађа простор у сопственом уму како би вођство преузели спонтаност и интуитвност. Он тога, дакако, није свестан и тиме (јер у контексту ове приче то се догађа као последица одрастања у изолацији) остаје “хендикепиран“. Но свеједно, унутарња димензија (присутност – спонтаност и интуитивност и те како воде рачуна о добробити) се пресликава на спољашње околности (други му отварају врата на путу).

Вишезначност изабраног наслова романа Јиржија Косинског – ПРИСУТНОСТ, тиме није исцрпљена. Недвојбено, не може промаћи а да се не постави питање: какав то онда живот човек уистину живи? А подсећања ради није згорег још једном поменути да је процена опаженог садржаја унутрашња активност а реакција на процену спољашња акција, дакле, потпуно субјективан процес, а то изнова актуелизује иритирајући наслов ове приче и условљава питање: може ли човек, вођен чулима и разумом и стога доживљвљјући стварност онаквом каква она није, уистину бити присутан у сопственом животу? Ако сматра да може, може ли себи да одговори: где то, у којој мери и на који начин? Да ли само у сопственој свести? И може ли устврдити да постоји ишта друго ако свешћу већ није обухваћено?

Није ли управо окретање пажње од споља ка унутра, на преиспитивање сопственог доживљаја стварности, оно на шта ова шкрторечива а притом идејно бременита проза Јиржија Косинског читаоца упућује?

Аутор: Мирко Шкиљевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *