Одвојити битно од небитног

(У сенци,  др Татјана Богдановић, 2012, Београд, Беокњига)

„Човече, небо је кров земљин.
Гле, колико ти је дато да растеш у висину!
Али толико исто и да се спустиш у дубину!
(Да не би висина врха била несразмерна
према дубини корена)“
Отац Јустин

„Следите своје идеале и циљеве да не промашите живот“, једна је од порука романа „У сенци“ др Татјане Богдановић, пре свега женама које су због лоших породичних образаца понашања на путу да промаше живот. Овај приказ је особен због тога што нема препричавања романа. Приказује само најлепше мисли ауторке о мисији жене. Она је говорила уместо њих, насупрот др Славици Гaроњи Радованац која је „дозволила“ да „Жене говоре“(Види: Веселинка Стојковић, „Разговори са књижевним ствараоцима“, Б. Балкана 2013/1)

Ауторка др Татјана Богдановић, лекар по струци, по вокацији песник и моћна, јака, сугестивна, топла и нежна саговорница свим посусталим душама, женама пре свега, док је мушкарцима за наук, показала њихово балканско лице, али и лице свих мушкараца било са ког да су простора. „Овим романом она диже свој глас против свих окова који наносе човеку (а жени нарочито) бол и разочарење“ каже рецензент Елизабета Војиновић-Николић. Као хирург, др Татјана Богдановић зацељује телесне ране, као песник и писац, мелемом својих речи зацељује душевне ране. Романом „У сенци“ дотиче теме као што су културолошки миље, породица и материнство. У овом роману нема тајни зато што су сви односи чланова породице, улоге њихове, видљиви као на длану. Роман има аутобиографску ноту. Писан је једноставним језиком, а заплет је свакодневни живот наш, балкански, али се може слободно рећи, свачији, независно од географског поднебља.

„У свакој жени, у њеном врту, на дну душе лежи скривена ружа“. Нечију ружу, каже ауторка, „нажалост, уништи коров и никада не процвета“. Шта је др Татјана у роману поручила таквим женама? Показала им је пут борбе да сачувају достојанство, тај највреднији цвет у сваком људском бићу. Издвојићемо још једну лепу поруку: „Ми не можемо бирати простор и менталитет у коме смо рођени, али зато овај свет можемо учинити много бољим и лепшим. Свако од нас има ту моћ. Ми окрећемо точак судбине.“ Охрабрила је тиме оне малобројне читатељке и читаоце писане речи, али и оставила траг о трагичној судбини сваке жене која, уместо да се бори, покорава се току догађаја и тако дозволи том корову да уништи „најлепши цвет“.

„Свако треба да следи своју светлу тачку“, каже ауторка, а жена треба да се бори увек и нађе своје место под сунцем. У врту таквих жена процветавају и опојно миришу најлепше руже, боје пурпура, боје љубави.“ Роман који се чита као живот и упија као најлепши мирис руже, „У сенци“ је педагошко-психолошки поглед на већ поменути културолошки миље, породицу и улогу жене у друштву. Садржај романа шаље поруке младим женама да се не боје материнства, да је материнство божји дар жени која не сме да га се одрекне олако. У животу никад нису праве околности да се материнство започне, да се оствари женски инстинкт за продужавањем живота људске врсте. Зато ауторка храбри младе жене које су зачеле да се не колебају, већ искористе ту предност женског бића да роде ново живо биће. „Срећа прати само одважне“, каже ауторка, а рођење детета је „највећа благодет, са њим ћете превазићи све потешкоће.

                                                                              Аутор:   Душан Ђорђевић Нишки

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *