Odnos prirode i društva u kulturnom kontekstu sa primerom Japana

Kultura, sa svim pratećim verovanjima, ideologijama i vrednostima, kao i navikama, ima veliki uticaj na odnos društava sa okruženjem. Naime, od kulturološke pozadine zavisi i politika, pa samim tim i vrednosti vezane za životnu sredinu, ekologiju i okruženje. Ono što je interesantno jeste činjenica i da religijska verovanja i prakse dosta utiču na shvatanje okoline i okruženja generalno. Naime, tzv. zapadni svet ima dijametralno različit odnos sa okruženjem kroz poznatu istoriju, od tzv. orijenta. Tema ovog rada je odnos jednog, izuzetno autentičnog društva, japanskog, prema sopstvenom okruženju. Razlog tome je njihova duboko ukorenjena filozofija koja se za okolinu zaista brine na visokom nivou, što se vidi po održivom razvoju koji danas Japan ima. Njihove prakse ikebana i bonsai, kao i verovanja da sve što ih okružuje poseduje „dušu“, dovoljno su pomogli u tome da Japan danas bude to što jeste. Mnogi autori su primetili tesnu povezanost kulture sa okruženjem određenog društva, a što se tiče japanskog društva, uzeti su zapisi autora koji su se bavili ovom temom u toj državi i izneli svoja zapažanja.

Odnos nezapadnih društava prema okruženju, kroz prizmu teorija Džona Berija i Majkla Mejrfelda Bela

Ono što Beri prvo zapaža jeste odnos Egipta i Mesopotamije sa okruženjem. Kroz Hjuesov citat, on objašnjava kako su Mesopotamci kroz svoju mitologiju percipirali prirodu u haotičnom stanju. Takođe se osvrće i na konfučionizam, šintoizam i budizam, koji, svaki ponaosob, imaju sopstvene perspektive prirode, kao i pravila kojih se treba držati radi očuvanja okruženja.

Na primer, budizam je obeležen time što se u njemu gaji duboko poštovanje za okruženje, jer je krucijalno verovanje vezano za međuzavisnost ljudskih i neljudskih entiteta. Njihov koncept ahimsa je predstavljao izbegavanje povređivanja svakog živog bića. Budizam je u Japanu dobio novu formu – kao oblik zen budizma pogotovu. Zen koncepti su predlagali prosvetljenje u vidu jedinstva sa univerzumom, samim tim i okruženjem. Društvo u vreme dominacije zen budizma je bilo izuzetno posvećeno očuvanju okruženja, a neki prežici su i dalje ostali iz tog doba. Na primer, svaka tradicionalna japanska kuća, mora da ima prostor za biljke i bonsai, pa makar taj prostor bio veoma malih srazmera. Bitno je samo da ukućani imaju mesto na kom mogu da se posvete okruženju u ovom novom, modernom, „betoniranom“ svetu. Kultura i običaji prosvetljenja i sjedinjavanja sa okruženjem i danas su ostali u zen hramovima širom Japana. (Barry, 2007)

Šintoizam, kao autohtona religija Japana, opstala je do danas. Ono što šintoizam odlikuje je izuzeće moralnog kodeksa, kao i verovanje u „put kamija“. Kami je entitet koji daje život svemu što nas okružuje. Naime, kami je sve oko nas – planina, reka, drvo, oblak, hram, životinje, šuma itd. Verovanjem u ove koncepte, šintoizam propagira duboko poštovanje svemu što nas okružuje i zabranjuje bilo kakvo uništavanje okoline. Međutim, jedino je eksploatacija materija za prehranu i smeštaj dozvoljena, ali u toj materiji i dalje živi kami. Na primer, izgradili bi hram nekom kamiju od drveta, ali je u tom hramu i u tom drvetu i dalje živeo taj kami. To duboko poštovanje dovodi do očuvanja okoline na velikom nivou. Danas, u Japanu se i dalje slave šintoistički praznici, koji se manifestuju kroz česte festivale, gde se narod zahvaljuje svemu što ih okružuje, jer im je to okruženje pružilo sredstva za život. Naime, sve što japanski majstori sagrade, naprave, skroje, bilo je duboko poštovano. Uvek se poklanjaju svakom predmetu, kući, hrani, pre nego što krenu da ga koriste za svoje potrebe. (Aston, 1907)

Bel je, pre svega, primetio da nezapadne filozofije i tradicije imaju egalitarniji odnos prirode i društva od zapadnih tradicija. On za primer uzima kinesku filozofiju taoizma, koja je zaživela i u Japanu, mada u izmenjenoj formi. On objašnjava taoistički koncept wu-wei, koji označava neakciju. Ovaj koncept izbegava ljudski pokušaj kontrole nad bilo kojim drugim bićem, pa i samom prirodom, jer „pokušajem da se moć protegne na objekte, ti objekti dobijaju moć nad čovekom“ (Bell, 1996:156).

Taoizam je, došavši do Japana, sačuvao ovu osnovnu koncepciju. Naime, veoma dobro je prihvaćen u japanskom društvu, jer je šintoizam propagirao veoma slične koncepte. Čoveku nije dozvoljeno da, u većoj meri nego što mu je to istinski potrebno, eksploatiše prirodu i druge ljude. Ovo jedinstvo čoveka sa svim što ga okružuje živi i danas, što se vidi kroz skromnu ishranu, gradnju i održivi razvoj.

Značaj kulturnog konteksta za okruženje i urbanu kulturu; kultura prostora kao pretpostavke održivog razvoja

Da bi se urbana stvarnost sociološki bolje razumela, kulturni kontekst je neizostavna tačka. Osim što se urbana društva od neurbanih razlikuju po stepenu tehnološkog razvoja i tipu solidarnosti, kako bi to Dirkem opisao, gradovi i urbana društva se razlikuju i po karakteristikama kulture. Špenleger je u svom najpoznatijem delu izneo poređenje seljakovog shvatanja kuće i shvatanja grada kulturnog čoveka, a pri tom je “gradsku kulturu video kao faktor izgradnje i sam temelj društva.” (Pušić, 2001:181) I Mamford je u svoje razumevanje istorijskog razvoja grada uključio razumevanje kulturnog konteksta. Zimel je takođe posvetio pažnju urbanoj kulturi i ulozi pojedinca u procesu gradskog metabolizma, te je grad video kao “stanje duha” i “organizovanog ponašanja”. Park takođe grad vidi kao kulturno područje.

Povezanost kulture i okruženja, sa primerom urbane sredine, primećena je vrlo brzo, ali se ova urbana kultura tokom proučavanja razvila kao tajna uspeha samog održivog razvoja u nekim društvima. O značaju samog kulturnog identiteta za održivi razvoj, treba pogledati sledeći citat:

“Kulturni identitet nužno predstavlja jedan od vodećih principa koncepta održivog razvoja. To svakako ne znači takvu vrstu favorizovanja kulturnog identiteta zajednica koji bi predstavljao njenu prostorno-vremensku petrifikaciju” (Pušić, 2001:186)

Iz ove teze se razvija i termin urbano-kulturnog identiteta, koji se smatra nosiocem niza najkvalitetnijih obrazaca koji su učesnici u kompletnoj kulturnoj proliferaciji društva. Takođe, ovaj termin je značajan i za definiciju urbanog dela održivog razvoja. Da bi se ovaj termin jasnije shvatio, treba obratiti pažnju na sledeći citat:

“Sve ono što znamo o starovekovnim civilizacijama u Africi, Maloj Aziji ili na Bliskom Istoku vezuje se za metropole pojedinih država, odnosno imperija. Dovoljno je pomenuti gradove, poput Ura, Tebe, Ninive ili Vavilona, pa da se prepozna određena starovekovna geografija ili istorija.” (Pušić, 2001:187)

Naime, iz ovog se citata jasno vidi koliko urbana kultura jeste koren kulture kao načina adaptacije na okruženje, jer je opšte poznato gde su prvi gradovi nastajali i zbog čega su bili toliko značajni. To bi se dalo porediti sa današnjim pomenom Nju Jorka ili Tokija, kao reprezentativnih mesta američkog ili japanskog društva. Albvaks je jedan od teoretičara koji je strogo uzeo u obzir geografski položaj teritorija na kojima neko društvo živi, tako što je povezao zajednički prostor i kolektivnu memoriju, kao “iskustvo prošlosti i sadašnjosti koje ponajpre i najdublje počiva u kulturi” (Pušić, 2001:189). Ovo je pokazatelj da život u grupi na određenom mestu i stvaranje zajedničke memorije jesu krucijalni za dalji razvoj kulture. U gradovima je ova kultura takođe izražena, jer se u njima vezuje za urbano nasleđe.

Pušić u svom delu Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja posvećuje pažnju kulturi prostora. On ovu vrstu kulture i urbanizam objašnjava:

“Kultura prostora nastaje u sferama koje su često udaljene od onih koji taj prostor koriste. Urbanizam, urbana politika i kreativnost onih koji prostor oblikuju predstavljaju minimalne okvire za artikulaciju kulture prostora. (…) prepoznata su jedina dva moguća oblika (principa) ostvarivanja gradskog prostora: spontani i planski. Istovremeno, održivi razvoj predstavlja neprestanu borbu između spontanosti i racionalnosti.” (Pušić, 2001:191)

Ovi principi koje Pušić u svom delu identifikuje su povezani sa načinom razvoja grada, samim tim i kulturom. Prvi princip je povezan sa istorijskim gradom, dok se drugi vezuje za savremeni grad. Pušić naglašava da se oba vida pronalaze u svim gradovima, u bilo kom periodu nastanka i urbanističkog oblikovanja. Kao preduslov urbane kulture se ističe građansko društvo, sa građaninom kao centralnim pojmom. U gradu, dihotomije se suočavaju: staro i novo, tradicija i budućnost, progres i prošlost. Poslednja dihotomija je neodrživa u gradu, niti u društvu uopšte, jer razvoj prošlost posmatra kao retrogradnu. Razvoj se razvija iz jasnog plana i vizije o budućnosti. Pušić naglašava institucionalno zoniranje gradske teritorije gde se čovek prožima kroz tri ciklusa same urbane kulture – stambeni, radni i komunikativni. Kultura prostora je jedan od načina prilagođavanja ljudi na okruženje, ali je ona kao urbanizam nedostižna bez organizacije, odnosno politike. Ovde se radi o preimućstvu donošenja odluka o prostornim pitanjima, koje donosi kontrolu stanja u nekom prostoru. Urbana kulturna politika je nov način kreiranja strategija koji će kulturni atribut dodati urbanom. Postoje tri načina preoblikovanja kulturne klime prostora prema Pušiću: razvoj slobodnih prostora koji pospešuju socijalnu interakciju, prostorno podsticanje multikulturalizma i razvoj kulturnih projekata koji podstiču učešće građana u celokupno urbano planiranje. Dakle, Pušić iz ovoga dolazi do zaključka da se urbana kultura javlja kao pretpostavka održivog urbanog razvoja.

Pušić razlikuje tri ključna procesa kroz koje kultura utiče na održivi razvoj gradova: društveni, ekonomski i ekološki. Autor takođe iznosi poteškoće sa određenjem dominantnijeg faktora u međuuticaju kulture i urbanog razvoja. Višeznačajnost i multifunkcionalnost u kulture u urbanom kontekstu autor objašnjava:

„Društvena integracija, tako važna za urbanu održivost, nije zamisliva bez kulturne integracije. Ekonomski prosperitet gradova moguć je samo u podsticajnoj urbano-kulturnoj klimi. Negovanje urbanog nasleđa predpostavlja integrisane ljude različitog kulturno-etničkog porekla. Nacionalna i pogotovo lokalna urbana politika primaju snažne impulse kulturnog utemeljenja društva i/ili gradskih zajednica i istovremeno predstavljaju kulturnu refleksiju sredine.“ (Pušić, 2001:194)

Autor se u daljem tekstu osvrće na razvoj demokratije, koji je značajan za razvoj kulture u jednom gradu. Sve urbane kulturne prakse koje obeležavaju rad, potrošnja, negovanje komšijskih odnosa i ostalo, podrazumevaju i tzv. „institucionalnu proizvodnju grada“, što je pragmatična definicija urbanizma. Urbana kultura je usko povezana sa kulturom prostora, jer mimo prostora ona postojati ne može, pogotovo ako prostor ne nudi uslove ljudske emancipacije. Grad kao celina i sam za sebe predstavlja kulturu.

Uticaj tehnologije na vezu prirode i društva u razvijenim zemljama u teoriji A. K. N. Redija

U sociologiji okruženja će se pre govoriti o vrednostima koje neko društvo ima u odnosu na svoje okruženje, nego o empatiji ka okruženju, jer je ona često virtualnog karaktera. Redi u svom delu Tehnologija, izgadnja i okruženje kritikuje moderne tehnologije, a kritike svrstava u tri kategorije: ekološku, ekonomsku i društvenu. Svaku ovu kritiku on vešto primenjuje na razvijene zemlje i zemlje u razvoju.

Kao osnovu ekološke kritike razvijenih zemalja Redi postavlja tehnologiju kao izvor zagađivanja ljudske sredine. Prema njemu, tehnologije utiču na strukturu i funkciju ljudskih naselja, što nije neistina. Iz sledećeg Redijevog citata, primetiće se jasnija slika njegove kritike:

„Ukratko, moderna tehnologija trpi kritiku zbog toga što je zasnovana na pretpostavci da priroda predstavlja, sa jedne strane, neiscrpan izvor koji može zadovoljiti sve čovekove narastajuće potrebe za resursima, a, sa druge, beskonačno primati sav njegov otpad. Moderne tehnologije nisu uopšte zainteresovane da „u potpunosti i ozbiljno prihvate odgovornost za upravljanje svim resursima – ljudskim i prirodnim – na ovoj planeti“. (Pušić, 2014:192)

Redi ovde govori o nesavesnom eksploatisanju tehnologije i prirode od strane modernih, razvijenih društava. To jeste delimično istinito i potpuno validno za mnoga, ali se na primeru Japana jasno vidi kako društvo može da izbalansira veoma savremenu, ako ne i najsavremeniju, tehnologiju na Zemlji sa brigom o prirodi. Redi se oslanja i na rizike koji su nepredvidivi, po uzoru na Urliha Beka, a takođe su opasni za velik deo čovečanstva. Prirodne katastrofe jesu nepredvidive i nuklearni rat je veoma opasan, ali se opet, na primeru Japana, da zaključiti da jedno društvo može da se, naučno posmatrano, odupre tim rizicima i ne trpi velike posledice po pitanju razvoja. Redi navodi karakteristike tehnologije koje su veoma škodljive za okruženje: masovna proizvodnja, zahtevi za infrastrukturama, opsednutost zadovoljenjem individualnih potreba, vojni ciljevi i stravično oružje, te rasipačka potrošnja izvora energije. Međutim, sa održivim razvojem, merama energetske štednje, normama i zakonima u vezi sa otpadom i miroljubivom politikom, japanska tehnologija ne podleže niti jednoj od ovih tačaka Redijeve kritike.

Ekonomsku kritiku Redi zasniva na povećanju nejednakosti među zemljama i unutar samih zemalja, zbog moderne tehnologije. Uloga tehnologije u ovom kontekstu je ta što se vremenom nejednakost ponavlja i uvećava. Nejednakosti na ovom polju jesu veoma primetne u razvijenim zemljama, jer dostupnost novim tehnologijama nije svima jednako raspodeljena. Međutim, unutrašnja industrija zemlje i kulturološke norme u mnogome utiču na pitanje jednakosti unutar društva. Ako uzmemo za primer Sjedinjene Američke Države, gde su ekonomske diskrepancije između društvenih grupa ogromne, lako ćemo zaključiti da je Redi ovde u pravu. Međutim, Japan, s druge strane, raspolaže kulturnim normama koje promovišu opštu jednakost među ljudima i jak kolektivistički duh, koji je jedan od razloga visokog progresa ovog društva. Naravno, i u Japanu ima „nejednakih“, ali u mnogoj manjoj i neprimetnoj meri nego u SAD-u na primer. Iako su SAD nastale na osnovama jednakosti i međusobne tolerancije, Japan koji je bio klasno raslojen od samog starta, ipak gaji egalitarnije odnose među ljudima danas nego što je to u SAD-u. Međutim, po pitanju međunacionalnih nejednakosti, Redi je potpuno u pravu kada kaže da moderna tehnologija koristi jeftine sirovine uvožene iz zemalja u razvoju. Nije ista potrošnja energije i plate radnika koji je na istoj poziciji u Toyota fabrici u Japanu i njenog odseka u Srbiji, na primer. Ipak razvijene zemlje diktiraju uslove korišćenja svoje tehnologije i s toga drže moć na globalnoj sceni. I dok Japan koristi mere energetske štednje i briga o okruženju je tamo visoka, japanska proizvodnja nije svugde na istom nivou, sa istom radnom i ekološki svesnom etikom, iz prostog razloga što se u zemljama u razvoju eksploatiše jeftina radna snaga tih društava.

Svoju društvenu kritiku Redi započinje:

„(…) savremena tehnologija pokazala se kao izuzetno remetilačka i rušilačka sila u društvima razvijenih zemalja. Time što deprivilegovanim slojevima društva uskraćuje pristup svojim naširoko reklamiranim dobrim stranama, i timešto ih neprestano prisiljava da žive u neposrednoj blizini negativnih pojava kao što je zagađenje, savremena tehnologija samo još pojačava njihovo osećanje izopštenosti. Iz toga proističu problemi i tenzije u društvu, a iz njih se neizbežno rađa nasilje. I kad to stanovništvo, zbog problema sa saobraćajem i stanovanjem, bude prinuđeno da se koncentriše u siromašnim delovima u samom centru grada, onda u gradu krenu da se razvijaju procesi propadanja, koji se šire iz centra ka periferiji.“ (Pušić, 2014:196)

Ovaj scenario se najviše odnosi na SAD, gde su problemi sa nasiljem i raspadanjem delova gradova zbog slamova zaista veliki. Međutim, pre bih pripisala to kulturološkim razlikama, nego savremenoj tehnologiji. Japan je jedna od najmnogoljudnijih zemalja, a stopa kriminala je veoma niska. Međutim, Japan kao ostrvska zemlja raspolaže znatno manjim prostorom nego SAD i ljudi, stoga, moraju biti svesni značaja tog prostora i ponašati se u skladu sa tim. Japan, iako ima najsavremenije tehnologije na svetu, ima i veoma nizak broj ljudi koji pripadaju niskim društvenim slojevima. Takođe, Redi ovde ne uzima u obzir da „niži društveni sloj“ ne živi isto u SAD-u i u Japanu. Ipak su kulturološke razlike i kolektivne vrednosti u ovom slučaju pre nešto što presuđuje kada je pojava nasilja u pitanju, nego puki razvoj savremenih tehnologija. Očigledno, savremene tehnologije pružaju japanskom društvu svim članovima jednake šanse, dok u SAD-u to nije slučaj. Životni prostor stanara se takođe razlikuje u SAD-u i Japanu. Dok se u SAD-u može naći kartonska kuća, naspram ogromne kuće nalik na palatu, ovakve drastične razlike u Japanu ne postoje. Mali prostor ove ostrvske zemlje je u društvu probudio svest o tome, te se ljudi prilagođavaju gužvi i grade kulturu na osnovu toga, sa vrednostima poštovanja tuđeg i svog prostora. Automatizovana zabava koju Redi kasnije spominje, gde imamo pre posmatrače, nego učesnike u zabavi, kao vidu slobodnog vremena, u Japanu nije stigmatizovana kao u drugim razvijenim zemljama. Narvno da i u Japanu postoje tradicionalni ljudi koji se protive novim tehnologijama zabave, ali ih većina podržava i upravo na njima gradi svoju industriju i nacionalni identitet.

Redi takođe, uz sve svoje kritike, daje i savete za adekvatnu tehnologiju koja je ekološki ispravna. Odabir tehnologija bi, prema Rediju, trebalo da se vrši uzimanjem u obzir ekoloških, ekonomskih i društvenih faktora u jednakoj meri. Ono što Redi dalje opisuje kao rešenje problema okruženja, upravo je odnos kakvo japansko društvo ima prema prirodi i društvu, koje je kod njih neodvojivo: „(…) harmoničan odnos prema okruženju, smanjenje nejednakosti, te participacija i kontrola od strane stanovništva, a sve to su ekološki, ekonomski i društveni ciljevi.“ (Pušić, 2014:204). Ovi Redijevi saveti se ipak odnose na globalno stanje, a ne samo na pojedine zemlje. Međutim, ipak kultura i zakoni određuju do koje mere društvo jeste sposobno da se istinski emancipuje. Veza između okruženja i razvoja za Redija treba da bude podržana razvojem usmerenom ka: zadovoljavanju osnovnih ljudskih potreba, unutrašnjem oslanjanju na sopstvene snage, te ekološkoj ispravnosti, radi harmonije sa okruženjem i dugoročnog razvoja. Ovo je takođe simplifikovan opis društva kakvo je japansko.

Redi je, naime, veoma dobro objasnio stanje tehnologije u nekim razvijenim zemljama, ali je izostavio primere koji opovrgavaju njegove teze. Kulturni faktori su u ovoj temi dosta bitni, kao i homogenost/heterogenost datog društva, zajedno sa stepenom tolerancije istog. Nasilje je dosta kompleksnija pojava nego što se čini, te se ne može pripisati striktno tehnološkom razvoju.

Prasolova zapažanja u japanskom društvu – shvatanje prostora i odnos sa prirodom i okruženjem

Aleksander Prasol je u svom delu Moderni Japan: porekla uma podrobno opisao način života modernih Japanaca kao i svu tehnologiju preživljavanja koju oni koriste. Iz njegovih opisa, jasno se vidi koliko su dobro uklopljeni kulturni, ekonomski, ekološki i društveni faktori. Prasol se oslanja na opise Roberta Marča, koji je opisao odnos japanskog društva prema prostoru kao “nalik kutiji ograničen” prostor:

“Život u kutiji ili pregrađenom društvu označava da prevladava velika familijarnost. Ljudi znaju šta drugi misle o mnogim temama, te je veliki deo interpersonalne komunikacije redukovan. Privatnost je minimalna. Ljudi veruju da je društvo u harmoniji moguće i esencijalno u malim prostorima. Maniri, običaji, rituali, metode komunikacije i dr., standardizovani su i stvorena je rutina da svako može da izgleda dobro i da štiti čast sa ciljem održanja „harmoničnog društva“. Ljudi nauče da sarađuju sa drugima tako što potiskuju agresivnost. Zavisnost od identiteta koji je izgrađen unutar pregrade od četiri zida je zapanjujući. Ljudi veruju da je njihov svet jedini svet i da ne postoji nijedno mesto gde bi pobegli. Tačne koordinate kutije se koriste da bi se efikasnost postigla, preciznost, statusna distinkcija, čuvanje prostora, sabijanje, ekonomija, izbegavanje otpada itd. kao načini života. Kontrola i organizacija života u kutiji indukuju jak osećaj reda i sigurnosti.“ (Marč, 1996) (Prasol, 2010:18) /prevod/

Iz ovog opisa se vidi na koji način jedno mnogoljudno društvo, pogotovo u gradskim sredinama, može da organizuje svoje ponašanje, a da se ono ne kosi ni sa kakvim religioznim ili ideološkim ubeđenjima njihovih sugrađana. Međutim, sudeći po geografskom položaju ovog društva, ovakvi odnosi u skučenom prostoru nisu iznenađujući. Kroz opisivanje japanske umetnosti, Prasol razmatra odnos japanskog društva sa prirodom i njihovim okruženje. Japanska percepcija sveta stavlja pojedinosti iznad celokupne slike i prioritet imaju detalji. Sa obzirom na tok japanske istorije i dugogodišnju zatvorenost ka spoljnom svetu, zajednica stanovanja je postala glavni kriterijum za samoidentifikaciju sa nacijom. Oni koji su napuštali zajednicu su automatski postajali stranci. Prasol takođe pridaje pažnju i japanskoj jednostavnosti. Prihvatanjem prirode onakve kakva je, poštovanje njenih darova koje ljudi eksploatišu, kao i tehnološko poboljšanje ljudskih snaga, ukazuju na daleko poznati japanski minimalizam. Eksploatiše se samo onoliko koliko je to zaista potrebno. Tako se konzumiraju i hrana, tehnologije, nauka itd. Što se tiče samog odnosa sa okruženjem, domestikacija prirode se vrši preko imitacije, kako Prasol navodi. “Kažu da se nigde, osim u Zemlji izlazećeg sunca, tako visoko prefinjeno poštovanje prirode ne može naći.” (Prasol, 2010:147) Ljudsko prirodno okruženje se minijaturnom imitacijom ritualno prenosilo u lični prostor. Ovaj ritual je deo kulture koji u direktan odnos postavlja kulturne norme i okruženje. Tradicionalno, Japanci odvajaju okruženje u dve kategorije – prirodni svet, stvoren bez ljudske uključenosti i postoji nezavisno od ljudske vrste. Drugu kategoriju čine stvari koje su ljudi kreirali i satkali svojim umovima i rukama. Prasol zapaža da Japanci prave podelu između sveta u kome su objekti bliski i podložni pripitomljavanju i onog u kome su stvari daleke i nedokučive, tako da ljudsko biće nema mesta kraj njih.

Najbitniji deo Prasolovog dela upravo govori o načinima zaštite okruženja koji su usko povezani sa kulturnim načelima japanskog društva.

„Za Japansku percepciju, savršeno društvo sutrašnjice bi trebalo da bude apsolutno kontrolisano, sigurno i udobno. Ovo društvo bi trebalo idealno da kopira neistraženu divljinu; kopija treba da bude moderna, tehnološka i elegantna, ali ne bi treba da bude ništa više od kopije.“ (Prasol, 2010:153) /prevod/

Japansko društvo nikada nije bilo sklono rizicima, te je prirodne lepote čuvalo od dodira ljudske ruke. Naravno, povećanjem populacije su ljudi došli u kontakt sa neistraženim divljinama, ali su one ipak „puštene“ da svoje procese obavljaju bez ljudskog faktora. Prirodni svet je visoko poštovan kod Japanaca, jer šintoizam i zen budizam, kao što je već spomenuto, prirodnim fenomenima pridodaju uzvišeni karakter. Kada se govori o izvorima energije i korišćenjem istih, Prasol se oslanja na sledeće:

„Velika nacionalna kampanja nazvana „Cool Biz“, započeta je 1. juna i trajala je do 30. septembra 2005. godine. Milionima “belih okovratnika” bilo je dozvoljeno da na posao dolaze bez odela i kravate. Ovo je omogućilo da se u zgradama održava temperatura od 28 stepeni Celuzijusa, što je redukovalo konzumaciju energije i emisiju ugljen dioksida. Tada je čak i minister Japana Đunićiro Koizumi išao na posaoa u majici kratkih rukava.” (Prasol, 2010:155) /prevod/

Iako poznati po strogosti na radnim mestima i veoma visokoj radnoj etici, Japanci će uvek napraviti presedan ako je briga za okruženje u pitanju. Prasol navodi i uvođenje jedne vremenske zone u državi, koja dovodi do uštede od 7,25 milijardi američkih dolara godišnje. Kada je vatreno oružje u pitanju, poučeni iskustvom iz Drugog svetskog rata, Japanci imaju veoma stroge zatvorske kazne za posedovanje ili nošenje istog. Jedini kojima nije “ispod časti” da budu zatvoreni zbog ovakvog prekršaja su Jakuza. Bilo kakvo razlikovanje od većine po nečemu negativnom i neukusnom, kao što je ugrožavanje životne sredine i tuđeg prostora u urbanoj sredini, za svakog pojedinca u Japanu je najveća moguća kazna zbog sramote i izopštenja iz zajednice. Tako je i sa odlaganjem otpada, počev od domaćinstava do velikih kompanija. Sortiranje otpada u grupe je veoma značajno za život u Japanu. Svaki otpad pripada određenoj grupi. Neznanje sortiranja otpada dovodi do velike sramote neznalca, a osim društvene stigme, vlasti sprovode obuku neznalaca o odlaganju otpada u Japanu. Sa ovakvim zakonima i društvenim normama, kolektivna svest ne može biti na niskom nivou. Čak je i u mnogoljudnim urbanism sredinama moguće naići na red i organizovanost, bez većeg kriminala ili distinkcija među društvenim slojevima, ukoliko kultura podupire zakone.

Zaključak

Iz Prasolovih opisa se da zaključiti da nisu svi primeri razvijenih zemalja nužno pesimistički, kako to navode neki autori. Na globalnoj sceni bi se ipak trebalo poraditi na upotpunjavanju odnosa ekonomije, društva, ekologije i kulture. Primer japanske kulture i njihovog društva, svedoči da sva četiri procesa mogu biti u harmoniji, ali da dosta toga potiče iz kulture kao takve. Ukoliko kultura i običaji nisu u skladu sa ekološkim zahtevima i ekološka svest je niska, ukoliko ekonomske prilike ne idu u korak sa zahtevom očuvanja okruženja, teško da se spomenuta harmonija može postići. Nasilno uključivanje političkih i zakonskih mera je jedno od rešenja, ali je za tako nešto potrebno više vremena. Na samu ekološku svest utiču zakoni u velikoj meri, ali ipak je dobro videti primer u kom kulturne norme diktiraju dobar odnos prema okruženju pre nego zakoni.

Literatura: 

Barry, J. (2007). Environment and Social Theory, Routledge, London
Mayerfeld Bell, M. (1996). An Invitation to Environmental Sociology, Pine Forge Press, London
Prasol, A. (2010). Modern Japan: the Origins of Mind, World Scientific, Singapur
Pušić, LJ. (2014). Sociologija okruženja – sociološka hrestomatija, Mediterran Publishing, Novi Sad
Pušić, LJ. (2001). Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja, Nova, Beograd

Autorka: Isidora Pejakov 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *