Od Lalibele do kraljice od Sabe i dublje u misteriju

Posetioci izložbe fotografija u bašti Muzeja afričke umetnosti na Senjaku su uz posmatranje crnih etiopskih lica u ekstazi bogopoštovanja istovremeno proveli prijatno popodne među rascvetalim majskim ružama i mirisom jasmina. Autor fotografija, Gali Tibon iz Izraela, nazvala je izložbu „Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike”. Ma koliko fascinantna bila, s monolitnim crkvama uklesanim u crvenkasti živi kamen, Lalibela nije ni nalik na Jerusalim. U očima hrišćanskih vernika Etiopije, tek je drugi cilj hodočašća po važnosti. Pre nje je stara prestonica prvog carstva na svetu, koje je prihvatilo hrišćanstvo – Aksum.

Više nego putopis u 24 slike, izložba je bila svedočenje o traženju svetog, zabeleženo na licima i u gestovima verujućih. U evropocentričnoj svesti Pravoslavna crkva se opisuje kao istočno-evropski fenomen, a često se zaboravljaju drevnoistočne pravoslavne crkve Kopta, Jermena, a posebno ona—crnih Etiopljana. Postala je državna crkva više od pola veka pre nego što je 380. godine hrišćanstvo postalo službena religija Rimskog carstva. Moguće da je najstarija od 11 crkava Lalibele bila isklesana već u tom periodu, mada se smatra da je većina izgrađena tokom 12. i 13. veka. Kada su retki evropski putnici tokom pretprošlog veka ponovo „otkrili” Lalibelu, verovalo se da ta čudna zdanja, po metodu gradnje nalik na Nabatejsku Petru u Jordanu, nisu autohtono lokalno dostignuće. Traženi su koreni u mogućem graditeljstvu Templara ili drugih poznatih civilizacija.

Gali Tibon: Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike

Negde u prvom veku p.n.e. Aksum je iskoristio promenu rimskih pomorskih puteva prema Indiji da se razvije. Stariji plovni putevi išli su do Persijskog zaliva, jer se plovidba odvijala samo uz obalu. Koristile su se brojne usputne luke i karavanski putevi, kojima se zlato, srebro, vino i druga roba sa Mediterana dostavljala do Levanta i Indije, a otuda dopremali začini, tamjan, svila i drago kamenje. Kada su brodovlje i navigacija uz pomoć zvezda napredovali, nova pomorska ruta preko Crvenog mora je zamenila staru. Na njoj su se koristili monsunski vetrovi da se prebrodi Arapsko more i tako brže dopre do južne Indije. Plovidba  Crvenim morem se umnogostručila, jer je porasla potražnja za egzotičnim robama u prebogatom Rimskom carstvu.

Danas se smatra da je kraljevstvo Aksum nastalo samoniklim afričkim razvojem na temeljima ranijeg kraljevstva Damot. Međutim, dugo se držalo da su ga osnovali Sabejci, koji su iz Južne Arabije preplovili preko uskog Crvenog mora. Pre nego što je Jemen nedavno eksplodirao u građanskom ratu, ispod okera peščanih duna blizu oaze Marib otkopan je kompleks paganskog svetilišta Awwam, posvećen bogu Al-maqah. On se najčešće smatra bogom Meseca, ali tamo nađeni ornamenti s motivom glave bika iz duboke praistorije čovečanstva mogu mu dati i elemente boga Sunca. Stilizovani rogovi bika sa Suncem između njih znamen su i drevnih egipatskih faraona – bogova koji su hodali zemljom pre skoro četiri hiljade godina. Motivi vinove loze mogu tom paganskom bogu pripisati i dionizijske atribute opijenosti radostima života.

Motivi svetih bikova maestralno oslikani pod svetlom baklji pre čak 35 hiljada godina(!), nađeni su nedavno u Francuskim pećinama. Čudesno lep i snažno misaon film Vernera Hercoga „Pećina zaboravljenih snova”, sniman u 3D, ih prikazuje u svoj veličanstvenosti uronjenoj u nejasnu dubinu istorije i ljudske duše. Niko ko pretenduje da bude intelektualac ne bi smeo da propusti da ga vidi. Za neke može biti i iskustvo, koje menja pogled na svet.

Gali Tibon: Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike

Najstariji delovi pomenutog jemenskog hrama nastali su oko 16. p.n.e.  dok ostali datiraju oko 7. veka p.n.e. Ovaj dug vremenski period pokriva i vreme kada je, po jevrejskim svetim knjigama, u Jerusalemu vladao car Solomon, a kraljica od Sabe mu postavljala zagonetke pri bajkovitom susretu. Možda je baš tu vladala, iako u samom hramu nema pomena o njoj. Vreme kao da nekada nije teklo tako brzo, kao što to čini sada. Civilizacije i carstva trajale su milenijumima. Danas jedva opstanu par generacija ili i manje.

U Etiopiji, gde je nekad Posejdon za ljutu stenu nad Plavim Nilom prikovao princezu Andromedu, koja je opčinjavala muškarce i tako vladala njima, vreme još usporeno teče. Biblijska priča o odlasku kraljice od Sabe u Jerusalim dobila je ovde novu verziju. Po njihovom predanju, kraljica od Sabe je vladala iz prestonice u Aksumu. Kada je otišla u Jerusalim da proveri glasine o velikoj mudrosti Solomonovoj, vratila se noseći njihovog sina Menelika.

Kada je odrastao, Menelik se zaputio da poseti oca, a vratio se s nekim nezadovoljnim jevrejskim plemićima, koji su, bez njegovog znanja, ukrali Zavetni kovčeg. Saznavši za to, procenio je da je božja volja da ga zadrži, budući da ga nije snašlo prokletstvo nadčovečanske moći ploča skrivenih u kovčegu, koje je Jahve predao Mojsiju. Svakog drugog, osim visokih sveštenika hrama, bog bi ubrzo teško kaznio i za sam dodir kovčega.

Gali Tibon: Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike

Menelik je prihvatio judaizam i proširio ga u svojem kraljevstvu. Predanje govori o tome da je u četvrtom veku, kada je Aksum prihvatio hrišćanstvo kao zvaničnu veru, tamo bilo mnogo judaista, koji su odbili da se prekrste. Oni su osnovali judejsko kraljevstvo na prostoru oko izvrišta Plavog Nila – jezera Tana. Ono je kasnije ojačalo toliko da je njihova kraljica Judita osvojila i spalila Aksum. Ovo abisinsko kraljevstvo Jevreja pominje se i u kasnijim zapisima Marka Pola.

Ljudima se i sećanja na sopstveni život menjaju, pa i dotle da im se nešto što su osećali kao užas i nepravdu, kasnije možda učini lepim, jer se tako bolje osećaju. A predanja se svugde mešaju sa zbiljom u jedno teško razmrsivo klupko umotavano tokom prolazećih milenijuma. Nezapisana drevna istorija postaje enigma za ljude ili igrarija i razonoda dokonih bogova. Sve što se događa, događa se na ovaj ili onaj od svih mogućih načina. Onog trenutka kada se ispriča neki mit, otvaraju se mnogostruke mogućnosti njegovog tumačenja, jer on predstavlja sveopšti, nasleđeni okvir celokupnog iskustva skupljenog kroz mnoštvo prethodnih generacija. Samo kod najortodoksnijih jednobožačkih religija poimanje sveta je u perverznji tradicije, jednoznačno, bez ikakve senke. Tu je sve sasvim jasno, oštro i nikako drugačije. Da se ne svedemo na taj nekritički jad, moramo da preturamo kamičke rasute posvuda, i makar u našoj svesti, obnovimo sećanje na nestale senke, razlučimo moguće od nemogućeg.  

Jedan od takvih kamičaka dospeo iz rane, nezabeležene istorije je i egzodus oko 120 000 crnih sledbenika Tore, iz Etiopije u Izrael, počevši od 1977. kada je na vlasti bio Mengistu. Možda su baš oni potomci izgubljenog jevrejskog plemena, koje se pominje u zbirci svetih spisa Tanah, koju hrišćani nazivaju Starim Zavetom. Rabini su presudili da se zakon o prijemu svih Jevreja sveta u Izrael odnosi i na etiopske sledbenike jevrejske vere. Bilo je to učinjeno nevoljno. Beta Izrael, kako tamo nazivaju ove bivše Abisince, teško se uklapa među suvernike, jer je vera jedino što ih spaja. Boja kože, jezik, običaji čine dubok jaz između njih i ostalih Jevreja, ma otkuda iz belog sveta dospeli u tu malenu zemlju, koja opstaje kao tvrđava usred mora neprijateljskog arapskog življa.

Gali Tibon: Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike

Kraljevstvo Aksum je kasnije obnovljeno, a misterija o Zavetnom kovčegu ima svoj nastavak i u doba novog globalizma, u kojem je vidan  povratak na religiozni pogled na svet. Crkva Svete Marije Sionske u Aksumu, podignuta je da dinastija Haila Selasija nekako potvrdi vezu s Menelikom i tako pokaže svoju legitimnost. Uz nju je carica sazidala neuglednu kapelu u kojoj se, navodno, čuva Zavetni kovčeg. Čak ni etiopski patrijarh nema slobodu da pogleda tu svetinju. Jedini ko joj ima dostupa je čuvar, koji se bira doživotno, a živi potpuno izolovan od ostalog sveta.

Svetski pustolovi su kini da razreše misteriju o tome šta se krije u kapeli. Da se tu zaista nađe mitski Zavetni kovčeg, Jevreji bi dobili nezapamćen podstrek za sopstvenu ideju o izabranom narodu. Biblija bi takođe dobila još opipljiviju snagu. Da se, međutim, i sazna šta se tu pomno krije, osim ovog, ništa se suštinski zapravo ne bi promenilo. Oni koji veruju i bez dokaza, verovali bi i dalje, oni koji ne veruju u više sile u nepojmljivoj surovoj igri s ljudima, našli bi samo dokaz o ljudskoj maštovitosti. Bilo bi iznova dokazano da predanja zaista imaju svoju ne sasvim jasnu materijalnu podlogu. Vernici nemaju nikakvu potrebu, osim ljudske radoznalosti, koja se lako da potisnuti, da reše tu misteriju. Nevernike takvo otkriće ne bi nagnalo da veruju u boga stvorenog po ljudskom liku – zajedno sa svim gnevovima i prohtevima za potčinjavanjem ljudi.

Nepoznati skeptik-veseljak sa interneta reče da bi najradije bacio ogromnu bombu na Jerusalem, da već jednom prestanu večne svađe i krvolični ratovi oko toga kome pripada Sveto mesto. Zatim je duhovito dodao, da bi preživeli nastavili da se prepiru kome pripada tako nastala Sveta rupa.

Gali Tibon: Lalibela – putovanje u Jerusalim Afrike

Tajna ljudskog postojanja i misterije vaseljene teško da se kriju u kovčežiću sklepanom ljudskom rukom i skrivenom na visoravni Etiopije; čak i da zaista postoji. Vernici se upiru da tajna ostane neotkrivena, kovčeg (kojeg nema) ostane neotvoren.

Prvoj ljudskoj ženi, Pandori, grčki su bogovi napunili glineni ćup svim zemaljskim zlima, zbog besa što je Prometej ukrao vatru s Olimpa i podario je ljudima. A mi nekako uporno verujemo da je to bila škatula, koja je u ljudskoj nepokornosti odavo otvorena, ili da je Eva zagrizla jabuku saznanja, pa zla i dalje neprekidno vladaju svetom. Teodikeji, koja bezuspešno pokušava da pomiri istovremeno postojanje boga i zla, neohodne su misterije skrivene po svetskim zabitima. Zadrtim vernicima potrebno je tuđe zlo da bi pravdali ono sopstveno. Vlastoljupcima i pohlepnicima treba sveopšti haos u ljudskim glavama da bi pravdali uzurpiranje tuđeg. A ni preostali nikako da odsluže kaznu za prvobitni—uvek ženski!—greh. Religije i predanja stvarane su u muškim krugovima.

E da je samo Andromeda ostala prikovana za stene iznad reke, koja donosi život! Ne bi opčinjavala muškarce i tako vladala njima. Eh da je žrtvovanje bikova bogovima i šljivka za pokoj duše ostalo jedino sećanje, pa da se može pojesti i popiti, svi bismo srećni živeli u nekom drugom „rijalitiju”.

Skraćena verzija teksta je objavljena u Kulturnom dodatku Politike.

Autor: Jaroslav Marko 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *