Од Лалибеле до краљице од Сабе и дубље у мистерију

Посетиоци изложбе фотографија у башти Музеја афричке уметности на Сењаку су уз посматрање црних eтиопских лица у екстази богопоштовања истовремено провели пријатно поподне међу расцветалим мајским ружама и мирисом јасмина. Аутор фотографија, Гали Тибон из Израела, назвала је изложбу „Лалибела – путовање у Јерусалим Африке”. Ма колико фасцинантна била, с монолитним црквама уклесаним у црвенкасти живи камен, Лалибела није ни налик на Јерусалим. У очима хришћанских верника Етиопије, тек је други циљ ходочашћа по важности. Пре ње је стара престоница првог царства на свету, које је прихватило хришћанство – Аксум.

Више него путопис у 24 слике, изложба је била сведочење о тражењу светог, забележено на лицима и у гестовима верујућих. У европоцентричној свести Православна црква се описује као источно-европски феномен, а често се заборављају древноисточне православне цркве Копта, Јермена, а посебно она—црних Етиопљана. Постала је државна црква више од пола века пре него што је 380. године хришћанство постало службена религија Римског царства. Могуће да је најстарија од 11 цркава Лалибеле била исклесана већ у том периоду, мада се сматра да је већина изграђена током 12. и 13. века. Када су ретки европски путници током претпрошлог века поново „открили” Лалибелу, веровало се да та чудна здања, по методу градње налик на Набатејску Петру у Јордану, нису аутохтоно локално достигнуће. Тражени су корени у могућем градитељству Темплара или других познатих цивилизација.

Гали Тибон: Лалибела – путовање у Јерусалим Африке

Негде у првом веку п.н.е. Аксум је искористио промену римских поморских путева према Индији да се развије. Старији пловни путеви ишли су до Персијског залива, јер се пловидба одвијала само уз обалу. Користиле су се бројне успутне луке и каравански путеви, којима се злато, сребро, вино и друга роба са Медитерана достављала до Леванта и Индије, а отуда допремали зачини, тамјан, свила и драго камење. Када су бродовље и навигација уз помоћ звезда напредовали, нова поморска рута преко Црвеног мора је заменила стару. На њој су се користили монсунски ветрови да се преброди Арапско море и тако брже допре до јужне Индије. Пловидба  Црвеним морем се умногостручила, јер је порасла потражња за егзотичним робама у пребогатом Римском царству.

Данас се сматра да је краљевство Аксум настало самониклим афричким развојем на темељима ранијег краљевства Дамот. Међутим, дуго се држало да су га основали Сабејци, који су из Јужне Арабије препловили преко уског Црвеног мора. Пре него што је Јемен недавно експлодирао у грађанском рату, испод окера пешчаних дуна близу оазе Мариб откопан је комплекс паганског светилишта Awwam, посвећен богу Al-maqah. Он се најчешће сматра богом Месеца, али тамо нађени орнаменти с мотивом главе бика из дубоке праисторије човечанства могу му дати и елементе бога Сунца. Стилизовани рогови бика са Сунцем између њих знамен су и древних египатских фараона – богова који су ходали земљом пре скоро четири хиљаде година. Мотиви винове лозе могу том паганском богу приписати и дионизијске атрибуте опијености радостима живота.

Мотиви светих бикова маестрално осликани под светлом бакљи пре чак 35 хиљада година(!), нађени су недавно у Француским пећинама. Чудесно леп и снажно мисаон филм Вернера Херцога „Пећина заборављених снова”, сниман у 3Д, их приказује у свој величанствености уроњеној у нејасну дубину историје и људске душе. Нико ко претендује да буде интелектуалац не би смео да пропусти да га види. За неке може бити и искуство, које мења поглед на свет.

Гали Тибон: Лалибела – путовање у Јерусалим Африке

Најстарији делови поменутог јеменског храма настали су око 16. п.н.е.  док остали датирају око 7. века п.н.е. Овај дуг временски период покрива и време када је, по јеврејским светим књигама, у Јерусалему владао цар Соломон, а краљица од Сабе му постављала загонетке при бајковитом сусрету. Можда је баш ту владала, иако у самом храму нема помена о њој. Време као да некада није текло тако брзо, као што то чини сада. Цивилизације и царства трајале су миленијумима. Данас једва опстану пар генерација или и мање.

У Етиопији, где је некад Посејдон за љуту стену над Плавим Нилом приковао принцезу Андромеду, која је опчињавала мушкарце и тако владала њима, време још успорено тече. Библијска прича о одласку краљице од Сабе у Јерусалим добила је овде нову верзију. По њиховом предању, краљица од Сабе је владала из престонице у Аксуму. Када је отишла у Јерусалим да провери гласине о великој мудрости Соломоновој, вратила се носећи њиховог сина Менелика.

Када је одрастао, Менелик се запутио да посети оца, а вратио се с неким незадовољним јеврејским племићима, који су, без његовог знања, украли Заветни ковчег. Сазнавши за то, проценио је да је божја воља да га задржи, будући да га није снашло проклетство надчовечанске моћи плоча скривених у ковчегу, које је Јахве предао Мојсију. Сваког другог, осим високих свештеника храма, бог би убрзо тешко казнио и за сам додир ковчега.

Гали Тибон: Лалибела – путовање у Јерусалим Африке

Менелик је прихватио јудаизам и проширио га у својем краљевству. Предање говори о томе да је у четвртом веку, када је Аксум прихватио хришћанство као званичну веру, тамо било много јудаиста, који су одбили да се прекрсте. Они су основали јудејско краљевство на простору око извришта Плавог Нила – језера Тана. Оно је касније ојачало толико да је њихова краљица Јудита освојила и спалила Аксум. Ово абисинско краљевство Јевреја помиње се и у каснијим записима Марка Пола.

Људима се и сећања на сопствени живот мењају, па и дотле да им се нешто што су осећали као ужас и неправду, касније можда учини лепим, јер се тако боље осећају. А предања се свугде мешају са збиљом у једно тешко размрсиво клупко умотавано током пролазећих миленијума. Незаписана древна историја постаје енигма за људе или играрија и разонода доконих богова. Све што се догађа, догађа се на овај или онај од свих могућих начина. Оног тренутка када се исприча неки мит, отварају се многоструке могућности његовог тумачења, јер он представља свеопшти, наслеђени оквир целокупног искуства скупљеног кроз мноштво претходних генерација. Само код најортодокснијих једнобожачких религија поимање света је у перверзнји традиције, једнозначно, без икакве сенке. Ту је све сасвим јасно, оштро и никако другачије. Да се не сведемо на тај некритички јад, морамо да претурамо камичке расуте посвуда, и макар у нашој свести, обновимо сећање на нестале сенке, разлучимо могуће од немогућег.  

Један од таквих камичака доспео из ране, незабележене историје је и егзодус око 120 000 црних следбеника Торе, из Етиопије у Израел, почевши од 1977. када је на власти био Менгисту. Можда су баш они потомци изгубљеног јеврејског племена, које се помиње у збирци светих списа Танах, коју хришћани називају Старим Заветом. Рабини су пресудили да се закон о пријему свих Јевреја света у Израел односи и на етиопске следбенике јеврејске вере. Било је то учињено невољно. Бета Израел, како тамо називају ове бивше Абисинце, тешко се уклапа међу сувернике, јер је вера једино што их спаја. Боја коже, језик, обичаји чине дубок јаз између њих и осталих Јевреја, ма откуда из белог света доспели у ту малену земљу, која опстаје као тврђава усред мора непријатељског арапског живља.

Гали Тибон: Лалибела – путовање у Јерусалим Африке

Краљевство Аксум је касније обновљено, а мистерија о Заветном ковчегу има свој наставак и у доба новог глобализма, у којем је видан  повратак на религиозни поглед на свет. Црква Свете Марије Сионске у Аксуму, подигнута је да династија Хаила Селасија некако потврди везу с Менеликом и тако покаже своју легитимност. Уз њу је царица сазидала неугледну капелу у којој се, наводно, чува Заветни ковчег. Чак ни етиопски патријарх нема слободу да погледа ту светињу. Једини ко јој има доступа је чувар, који се бира доживотно, а живи потпуно изолован од осталог света.

Светски пустолови су кини да разреше мистерију о томе шта се крије у капели. Да се ту заиста нађе митски Заветни ковчег, Јевреји би добили незапамћен подстрек за сопствену идеју о изабраном народу. Библија би такође добила још опипљивију снагу. Да се, међутим, и сазна шта се ту помно крије, осим овог, ништа се суштински заправо не би променило. Они који верују и без доказа, веровали би и даље, они који не верују у више силе у непојмљивој суровој игри с људима, нашли би само доказ о људској маштовитости. Било би изнова доказано да предања заиста имају своју не сасвим јасну материјалну подлогу. Верници немају никакву потребу, осим људске радозналости, која се лако да потиснути, да реше ту мистерију. Невернике такво откриће не би нагнало да верују у бога створеног по људском лику – заједно са свим гневовима и прохтевима за потчињавањем људи.

Непознати скептик-весељак са интернета рече да би најрадије бацио огромну бомбу на Јерусалем, да већ једном престану вечне свађе и крволични ратови око тога коме припада Свето место. Затим је духовито додао, да би преживели наставили да се препиру коме припада тако настала Света рупа.

Гали Тибон: Лалибела – путовање у Јерусалим Африке

Тајна људског постојања и мистерије васељене тешко да се крију у ковчежићу склепаном људском руком и скривеном на висоравни Етиопије; чак и да заиста постоји. Верници се упиру да тајна остане неоткривена, ковчег (којег нема) остане неотворен.

Првој људској жени, Пандори, грчки су богови напунили глинени ћуп свим земаљским злима, због беса што је Прометеј украо ватру с Олимпа и подарио је људима. А ми некако упорно верујемо да је то била шкатула, која је у људској непокорности одаво отворена, или да је Ева загризла јабуку сазнања, па зла и даље непрекидно владају светом. Теодикеји, која безуспешно покушава да помири истовремено постојање бога и зла, неоходне су мистерије скривене по светским забитима. Задртим верницима потребно је туђе зло да би правдали оно сопствено. Властољупцима и похлепницима треба свеопшти хаос у људским главама да би правдали узурпирање туђег. А ни преостали никако да одслуже казну за првобитни—увек женски!—грех. Религије и предања стваране су у мушким круговима.

Е да је само Андромеда остала прикована за стене изнад реке, која доноси живот! Не би опчињавала мушкарце и тако владала њима. Ех да је жртвовање бикова боговима и шљивка за покој душе остало једино сећање, па да се може појести и попити, сви бисмо срећни живели у неком другом „ријалитију”.

Скраћена верзија текста је објављена у Културном додатку Политике.

Аутор: Јарослав Марко 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *