Od „Itake” do „Lirike”: Beskrajni krugovi poezije Crnjanskog

Ima pisaca koji se ne odlučuju tako lako da objave ono što su napisali, a i kad jednom objave, skloni su da unose korekcije već prilikom narednog štampanja, kao da se plaše konačne odluke, kao da znaju kako će im koliko sutradan pasti na pamet nešto čega se nisu setili pre nego što je rad bio odštampan – a baš bi ta nova ideja, sigurni su, od njihovog dela načinila savršenstvo kakvim su od početka težili. Karakteristično je da se kolebanjem i nesigurnošću mnogo više odlikuju pesnici nego prozni stvaraoci, jer pesme ipak nisu romani koji vrve od rečenica pa da poneka, sve i ako ispadne prosečna ili čak ispod nivoa romana kao celine, bude neprimećena. Naprotiv, u poeziji se mora dobro promisliti o svakoj reči pre nego što bude unesena u stih, naročito kod kraćih pesama, gde se nastoji da kvalitet nadoknadi kvantitet. Što je manje stihova, to pesnik ima manje prostora da iskaže svoju misao, pa je savladavanje te prepreke zapravo put ka dostizanju neslućenih poetskih visina.

U tom pogledu bi mogao biti zanimljiv odnos pesnika Miloša Crnjanskog prema sopstvenoj poeziji ili, da budemo precizniji, prema sopstvenim stihovima, jer ako se pogledaju sva posebna izdanja lirike objavljena za pesnikova života, neće nam biti teško da uočimo koliku je pažnju pesnik imao ne samo prema svakoj strofi, nego bukvalno svakoj reči u pesmi, pa i svakoj zapeti. Zna se da je Crnjanski i kao prozni pisac posvećivao punu pažnju maltene svakom pravopisnom znaku u romanima od po osam stotina stranica, često vršeći nove korekcije za svako naredno izdanje, pritom na taj način izgradivši svojevrstan sintaksički manir koji ga u očima čitalaca i danas čini prepoznatljivim.

Stoga nije čudno što se kolebanja Crnjanskog još više uočavaju u njegovim pesmama i što su u nekim stihovima nedoumice rešavane iznova pri svakom narednom štampanju, često i na potpuno suprotan način u odnosu na redakciju iz prethodnog izdanja. Gledajući pesnikove lične primerke štampanih zbirki, priređivači su nalazili ne samo autorske korekcije, nego čak i umetnute stranice iz drugih izdanja, što bi značilo da Crnjanski nikada nije do kraja bio zadovoljan odštampanom zbirkom, nego bi uvek nameravao da je narednom prilikom objavi u prerađenom obliku, sa nekom pesmom više, nekom strofom manje itd.

Sa te strane gledano, čini se da je najstroži i najnemilosrdniji kritičar lirike Crnjanskog bio upravo sâm Crnjanski, a da bi se na pravi način sagledao odnos pesnika prema sopstvenoj poeziji, treba se osvrnuti na njen kvantitet, upravo zato što varira bukvalno od zbirke do zbirke, pa broj pesama najbolje pokazuje pesnikov autokriterijum u prelomnim momentima. Naravno da kvalitet uvek ima prednost u očima kritičara i istoričara, naravno da kvalitet mnogo više govori o suštini same poezije, ali u ovom slučaju je kvantitativna strana najbolji pokazatelj samokritičnosti pesnika Crnjanskog, pogotovu kad se zbirke međusobno uporede na osnovu broja unesenih pesama, ali i na osnovu najbitnijih tekstoloških izmena, koje često jesu obična formalnost, možda i trivijalnost kojoj u čitanju poezije nema mesta, no mogu biti od pomoći u jednom ovakvom slučaju.

Razume se da je svako upoređivanje izlišno ako se u obzir ne uzmu sve pesničke zbirke Crnjanskog koje se smatraju najznačajnijim, na prvom mestu Lirika Itake iz 1919, zatim pariska antologija Odabrani stihovi iz 1954, a onda i sva važnija izdanja objavljena u Beogradu za pesnikova života: Itaka i komentari 1959, dve knjige iz edicije Srpska književnosti u sto knjiga 1965, Poezija u okviru Sabranih dela 1966, Lirika iz 1968, najzad i Odabrani stihovi 1972; tu su i pesme koje je Crnjanski objavio u periodici pa ih docnije ili unosio u nove zbirke ili ih odbacivao, tu je nezaobilazni „Lament nad Beogradom“, prvobitno objavljen kao bibliofilsko izdanje u Johanesburgu 1962, najzad i neka posthumna izdanja poezije Crnjanskog, naročito Lirika koju je 1993, povodom stogodišnjice pesnikova rođenja, priredio Živorad Žika Stojković i na taj način donekle zatvorio krug razrešivši većinu nedoumica koje su odlikovale pesnički opus Crnjanskog – a koje su često nastajale upravo zahvaljujući pesnikovim postupcima.

Očigledno je Miloš Crnjanski bio dovoljno samokritičan već kada je priređivao za štampu svoju prvu zbirku, Liriku Itake, jer ni u ovo izdanje nisu ušli svi stihovi koje je pesnik tokom prethodnog perioda (1912–1918) objavljivao po časopisima, a izostala je i „Sudba“, pesma iz gimnazijskih dana, štampana 1908. u somborskom Golubu.

Lirika Itake (u daljem tekstu: LI 1919) bila je sastavljena od 56 pesama raspoređenih u 3 ciklusa nejednakog obima: „Vidovdanske pesme“ (14), „Nove senke“ (23) i „Stihovi ulica“ (19). Van zbirke ostale su 4 pesme („U početku beše sjaj“, „Pobedi“, „Pesma“ i „Robovima“), kao i već spomenuta „Sudba“, što bi značilo da je, zaključno sa godinom 1919, Crnjanski imao odštampanu 61 pesmu.

Ipak, najzrelije doba pesnikovog stvaralaštva dolazi tek nakon Lirike Itake, pa iako za desetak narednih godina (1919–1928) objavljuje svega 16, odnosno 17 novih pesama (ako se „Apoteoza“ računa kao pesma u prozi), upravo je to pravi primer kako se niskim kvantitetom uglavnom garantuje visok kvalitet, a očigledno je i sâm Crnjanski najviše cenio ovaj period svog rada, što je očekivano ako se zna da su tih godina nastale neke od njegovih najznačajnijih pesama, kao što su „Sumatra“, „Stražilovo“ i „Serbia“. Moglo bi se reći da je pomenuti desetogodišnji period (u daljem radu uglavnom ćemo ga nazivati drugi period) bio onaj krajnji, vrhunski domet i poslednja reč Crnjanskog kao pesnika, jer nakon pesme „Priviđenja“ (napisana 1928) pisac se okrenuo nekim drugim književnim i kulturnim poljima, no ako je dotični period i bio jedan zatvoren i završen krug, onda se „Lament nad Beogradom“ slobodno može smatrati zvezdom koja je iznova otvorila krug, makar i na planu formalnosti, što ćemo tek imati prilike da detaljnije sagledamo.

Dakle, pošto pesnik nakon svoje prve zbirke objavljuje u periodici 16, odnosno (računajući i „Apoteozu“) 17 novih pesama, a nakon mnogo godina i svoju „labudovu pesmu“, to onda znači da pesnički opus Miloša Crnjanskog čini ukupno 78 pesama ili (sa pesmom u prozi) 79 pesama i taj broj treba imati u vidu radi lakšeg upoređivanja različitih izdanja.

Nakon 1928, Crnjanski se svojim pesmama vraća tek za vreme svoje londonske emigracije nakon Drugog svetskog rata, pa će 1954. kod pariskog izdavača Aćimovića objaviti antologiju Odabrani stihovi (OS 1954), sastavljenu od 12 pesama. Bitno je naglasiti da je LI 1919 ovde zastupljena sa svega 6 pesama (od ukupno 56), dok ostalih 6 čine izbor od 16 (17) pesama drugog perioda. Ipak, pesnik se potrudio da objasni zašto je u svoju antologiju uvrstio tako mali broj pesama, istakavši da svesno nije uneo nijednu „političku pesmu“, smatrajući da one „u tuđini“ gube svaki smisao, te da bi mogle biti štampane jedino u Beogradu, gde je „pesnik ispunio svoju sudbinu“; pritom je pesnik napomenuo da bar jedna pesma (mada je verovatno bilo više takvih) nije mogla ući u antologiju zato što mu nije pri ruci bio nijedan primerak sa koga bi mogla biti preštampana.

U zbirku Itaka i komentari (IK), kojom pesnik Crnjanski doživljava neku vrstu rehabilitacije u Jugoslaviji (premda još uvek živi u emigraciji), ulaze sve pesme iz OS 1954, ali i one koje u prethodnom izdanju nisu bile štampane iz „političkih“ ili tehničkih razloga (pritom je i ovde morala izostati „Sudba“). Pada u oči da IK donosi 22 pesme iz LI 1919, dok je za drugi period zadržan pesnikov kriterijum iz OS 1954, s tim što je unesena i „Apoteoza“ – tako da ovo izdanje sadrži ukupno 28 (29) pesama. Ako znamo da je LI 1919 imala 56 pesama, vidimo da je i u novom izdanju, procentualno gledano, mnogo bolje prošlo stvaralaštvo drugog perioda, dok je pesnik i dalje veoma strog prema stihovima iz rane faze stvaralaštva. Štaviše, pesnik je bio sklon i ponekim radikalnim izmenama u samim tekstovima, pa je tako iz pesme „Pozdrav“ izbacio celu poslednju strofu, što će docnije pomalo biti kamen spoticanja prilikom priređivanja novih izdanja nakon peskove smrti.

Što se tiče „Apoteoze“, zanimljivo je da se ona u IK nalazi među pesmama iz LI 1919, maltene prilepljena uz jedan prozni tekst, što je takoreći čini običnim komentarom. A kako se „Apoteoza“ u ostalim zbirkama lirike čije će priređivanje pesnik nadgledati bude preštampavala eventualno tako, kao prozni komentar, mnogi je docniji priređivači neće ni uzimati kao pesmu. Karakteristično je da se IK završava proznim tekstom „Naša nebesa“, koji bi takođe mogao biti shvaćen kao pesma u prozi, no to se ipak neće desiti, nego će ovaj tekst biti preštampavan samo kao prozni komentar, zato što je sastavni deo Itake i komentara.

Nakon povratka Crnjanskog u Jugoslaviju, 1965, u ediciji Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska – Srpska književna zadruga) izlaze dve njegove knjige: Lirika, proza, eseji (LPE) i Serbia, Seobe, Lament nad Beogradom (SSL). Uz poštovanje pesnikovih sugestija, priređivač Žika Stojković je za ovo izdanje doneo 34 pesme iz LI 1919, što je vidno ublažen kriterijum u odnosu na obe prethodne antologije, ali treba istaći da je Crnjanski, pored već navedenih izmena u pesmi „Pozdrav“, maltene prepolovio pesmu „Slava“, a pesmi „Rastanak“ nadenuo naziv „Rastanak kod Kalemegdana“. Kada je u pitanju drugi period, izbor je dvostruko proširen, na 12 pesama, mada nisu jedinstveno odštampane: od 10 pesama oformljen je ciklus „Priviđenja“, dok je pesma „Devojka“ (iako prvi put objavljena u časopisu Zenit 1921) štampana među pesmama iz LI 1919, a poema „Serbia“ u drugoj knjizi (SSL). Ako dodamo da je u LPE štampana i prva pesma Crnjanskog, „Sudba“, onda zaključujemo da ovo izdanje donosi ukupno 46 pesama, a ako još uračunamo poeme „Serbia“ i „Lament nad Beogradom“, to znači da je u dve knjige iste edicije ukupno štampano 48 pesama Crnjanskog.

Već naredne, 1966. godine, izlaze iz štampe Sabrana dela Miloša Crnjanskog, a priređivanje lirskog opusa preuzima Stevan Raičković, koji će od Crnjanskog izdejstvovati odobrenje da, u odnosu na prethodni izbor, budu objavljene još 4 pesme iz LI 1919, među njima i pesma „Njegoš“, kojoj pesnik daje prošireni naziv: „Njegoš u Veneciji“, a zanimljivo je da za ovu priliku donekle nove naslove dobijaju i dve pesme iz drugog perioda: „Bespuće“ postaje „Bespuća“, kako će biti i u svim narednim izdanjima, a naslov „Leto u Dubrovniku godine 1927“ skraćen je na „Leto u Dubrovniku 1927“, što je bila stvar čistog formalizma, ali što će se docnije menjati maltene od izdanja do izdanja (negde sa imenicom „godine“, negde bez nje). Organizacija i raspored pesama pomalo su neobični, pošto je u jedan veliki ciklus „Lirika Itake“ uneseno i 12 pesama drugog perioda, tako da će van jedinstvenog ciklusa ostati samo prva i poslednja pesma – „Sudba“ i „Lament nad Beogradom“. To znači da u četvrtoj knjizi Sabranih dela, koja nosi naslov Poezija (PSD) imamo ciklus „Lirika Itake“ sa 50 pesama (38 iz LI 1919 i 12 iz drugog perioda), a kad uračunamo i dve van ciklusa, ukupno je 52 pesme. Ovo će, sve do 1993, ostati najobimnije izdanje pesničkog opusa Miloša Crnjanskog, jer od ukupno 78 (79) pesama, odštampane su 52, a od nekadašnjih 56 pesama iz LI 1919, ovde je doneseno njih 38; sem toga, za ovo izdanje preštampani su i prevodi Crnjanskog iz kineske i japanske lirike, kao i prozni tekstovi iz IK (što znači, i „Apoteoza“, sa kojom ovo izdanje ukupno ima 53 pesme).

Znajući da pesnik više neće popustiti niti dozvoliti da se prekorači ionako snižen kriterijum, Žika Stojković će se za Prosvetino izdanje poezije Crnjanskog iz 1968, koje nosi naslov Lirika (L 1968), držati šablona iz PSD, s tim što će ponovo oformiti dva ciklusa: „Lirika Itake“ sa 38 pesama i „Priviđenja“, koji je sada konačno sastavljen od 12 pesama drugog perioda, dok će prva i poslednja pesma opet biti štampane izvan ciklusâ, tako da je, sa tehničke i redaktorske strane gledano, ovo izdanje u prednosti kad se uporedi sa prethodnim.

Konačna pesnikova reč biće data 1972. u Nolitovoj antologiji pod nazivom Odabrani stihovi (OS 1972), kada je Crnjanski, prema shvatanju Žike Stojkovića, očigledno raščistio sa pesmama koje verovatno „ni očima nije više hteo da vidi“. Zato u ovom izdanju imamo svega 36 pesama, i to: 24 iz LI 1919, 11 iz drugog perioda i poemu „Lament nad Beogradom“. Primećujemo da se Crnjanski donekle vratio kriterijumu iz IK, gde smo imali 22 pesme iz LI 1919, no da je za drugi period, ne računajući jednu pesmu („Devojka“, oko koje je očigledno i ranije bilo nekih kolebanja), zadržao kriterijum iz izdanjâ LPE, PSD i L 1968.

Uočljiva je pritom i podela pesama na cikluse kakvih do tada nije bilo ni u jednom izdanju: „Itaka“ (10 pesama iz LI 1919), „Sećanja“ (14 pesama iz LI 1919 i 3 pesme iz drugog perioda) i „Povratak“ (8 pesama iz drugog perioda), dok je „Lament nad Beogradom“ ipak ostao kao posebna, završna pesma.

Da li je, međutim, antologija OS 1972 tako neočekivana i radikalna kako na prvi pogled izgleda?

Najpre identičan naslov, a potom i strog lični izbor naveo nas je da uporedimo emigrantsku, parisku antologiju iz 1954. sa Nolitovom antologijom iz 1972. Možda se naslov sasvim slučajno podudara, ali pada u oči da bi izdanje OS 1972 lako moglo biti dopuna izdanja OS 1954, prvenstveno za one pesme koje pesnik „u tuđini“ ili nije želeo da objavi ili ih nije mogao objaviti iz tehničkih razloga. Od 1954. do 1972. prošao je pesnik pun krug, dozvolivši možda i preko volje da neka izdanja budu proširena za izvestan broj pesama, ali kada je dobio priliku da „lično“ (kako i stoji na naslovnoj strani) sačini i uredi izbor svoje poezije, on je jasno pokazao ne samo stvarni odnos prema sopstvenim stihovima, nego i to da se njegov stav nije u mnogome promenio čak ni nakon dve decenije. Promenilo se jedino to što je Crnjanski sada bio u otadžbini, pa je mogao da štampa i „političke pesme“ – a to je najveća razlika između dveju istoimenih antologija.

Parisko izdanje OS 1954 uglavnom se ne uzima kao relevantno, verovatno zbog toga što sadrži svega 12 pesama, a možda i zbog toga što je „emigrantsko“, no upravo je to jedina antologija poezije Crnjanskog za koju bi se moglo reći da je sastavljena isključivo prema ličnom pesnikovom kriterijumu, bez bilo kakvih sugestija sa strane i bez bilo kakvih kompromisa – osim kompromisa sa samim sobom. U tom pogledu, ličnu pesnikovu volju moglo bi predstavljati i izdanje IK, koje jeste štampano u Jugoslaviji, i to pre pesnikovog povratka iz emigracije, ali tako Crnjanski nije mogao biti pod neposrednim uticajem beogradskog izdavača, nego je iz Londona dao smernice koje će pesme i na koji način ući u zbirku, što je zaista ispoštovano.

U nekim slučajevima se, ipak, pokazalo da je Crnjanski, makar i prećutno, dao priređivačima za pravo i prihvatio njihove sugestije kojih se potom držao do samog kraja. Primera radi, Crnjanski je pesmu „Njegoš“, doduše sa nazivom „Njegoš u Veneciji“, nakon LI 1919 uneo tek u izdanje PSD iz 1966, pa iako je to bilo na nagovor Stevana Raičkovića, ova će pesma biti preštampavana u svim docnijim izdanjima poezije za života Crnjanskog, štaviše pesnik će joj nameniti mesto u planiranom, ali nikada objavljenom drugom izdanju Itake i komentara.

Nešto je složeniji slučaj sa pesmom „Jadranu“, oko koje se pesnik neprestano kolebao: izostavljena u OS 1954, ipak je štampana u IK, ali ne i u knjizi LPE 1965, da bi već naredne godine, svakako na Raičkovićev nagovor, bila objavljena u Sabranim delima Crnjanskog, a autor će je sâm uvrstiti u OS 1972. Ni to, međutim, nije bila konačna pesnikova odluka, jer prema svedočenju Žike Stojkovića, Crnjanski je u svoj lični primerak PSD iz 1966. upravo ovu pesmu označio za izbacivanje, što je verovatno učinio tek nakon objavljivanja OS 1972.

Dve navedene pesme, koliko god govorile o izvesnoj nedoslednosti i nedoumici pesnika koji u javnosti nastupa samouvereno i samokritično, istovremeno govore i o neodoljivoj želji Crnjanskog da se na samom kraju vrati onom kriterijumu (ili barem načelima tog kriterijuma) koji je predstavio još 1954. u pariskoj antologiji svoje poezije, te da na taj način zatvori jedan celovit krug, naravno pod uslovom da i taj krug nije – beskrajan.

Da verovatno jeste beskrajan i krug u kome vladaju čiste formalnosti, pokazalo se nakon smrti Miloša Crnjanskog, kada su priređivači počeli da se na razne načine dovijaju ne bi li novoj publici predočili sav pesnikov lirski opus a da pritom ispoštuju volju samog autora, koji je eksplicitno stavio do znanja da jedan broj pesama ne treba više preštampavati. Ipak, najčešće bi prevagnulo ono prvo, da se u novom izdanju nađu sve pesme Crnjanskog bez obzira na pesnikovu samokritičnost, pa je tako Svetlana Velmar-Janković (M. Crnjanski, Sabrane pesme, Beograd 1978) ne samo preštampala sve pesme iz originalnog izdanja LI 1919, nego im je, bez ikakve posebne oznake, dodala i 4 pesme koje Crnjanski svesno nije bio uneo u svoju zbirku. Sa druge strane, Gojko Tešić (M. Crnjanski, Lirika Itake i komentari, Novi Sad 1993) prvi put nakon 1919. preštampava pesme iz Lirike Itake držeći se u potpunosti originalnog izdanja, čime ipak nije ispoštovao pesnikovu odluku da pojedine pesme iz same zbirke ne treba više objavljivati. Tešićev smeli postupak donekle je dao zamaha i drugim priređivačima da Liriku Itake najzad mogu štampati na osnovu izvornika, pa će tako, na primer, učiniti i Milivoj Nenin (M. Crnjanski, Lirika Itake i sve druge pesme, Beograd 2002).

Odluke pesnika Crnjanskog, koje nisu uvek bile dosledne, najbolje je razumeo i razrešio Živorad Žika Stojković nakon što se prihvatio priređivanja celokupne poezije Crnjanskog, računajući tu i zbirku Itaka i komentari, kao i prevode kineske i japanske lirike. Razume se da je Stojković morao odbaciti izdanje OS 1972 (tim pre što je ono samo po sebi izbor, kako i stoji na naslovnoj strani), ali ipak nije iznova, kao celinu, preštampao LI 1919 i sve pesme iz drugog perioda, jer je znao da pesnik nikada ne bi tako postupio čak ni u izdanju koje pretenduje da obuhvati sav njegov lirski opus (to se jasno videlo još u Sabranim delima iz 1966). Zato je priređivač odlučio da pronađe novi kompromis i, može se reći, učinio je to na relativno srećan način: za osnovu je uzeo izdanje L 1968, koje je takođe on priredio, a koje je za pesnikova života jedino „preuzelo najširi izbor“ poezije i pritom „zadržalo raspored pesama prema kome se mogu raspoznati dve glavne književno-istorijske, ali i sadržinske celine poezije Miloša Crnjanskog“.

Stojković je, dakle, u obiman tom koji nosi naslov Lirika (1993) doneo uvodnu pesmu „Sudba“, zatim 38 pesama iz LI 1919 (ali sa pojedinim novim naslovima i redosledom iz L 1968), 12 pesama iz drugog perioda (koje, sada raspoređene hronološki, formiraju ciklus „Priviđenja“) i poemu „Lament nad Beogradom“, dok su u dva posebna dodatka štampane ostale pesme iz LI 1919 (18), kao i pesme koje je Crnjanski za života objavio samo u periodici (njih 8). Ono što bi se priređivaču moglo zameriti, to je delimično vaspostavljanje prvobitna tri ciklusa iz LI 1919 („Vidovdanske pesme“, „Nove senke“ i „Stihovi ulica“), jer su tako definisane celine suvišne ako već nisu sastavljene onako kao što je u izvorniku, nego samo od pojedinih pesama, i to ne originalnim redosledom.

U istom tomu, Stojković preštampava Itaku i komentare, ali ne u celosti prema izdanju iz 1959, nego na osnovu korekcija koje je Crnjanski izvršio u svom primerku knjige, tako da bi se Stojkovićev priređivački postupak mogao ovako sažeti i predstaviti: pesničke celine oformljene su uglavnom na osnovu prvih izdanja (1919, 1959), ali su rasporedi pesama i eventualne izmene u naslovima date na osnovu docnijih najvažnijih izdanja (1966, 1968), a sami tekstovi na osnovu konačne autorove redakcije, ako je uočljiva (1968, 1972, kao i lični pesnikovi primerci zbirki).

I pored uzorâ koje imaju kad je u pitanju redakcija tuđih tekstova, očigledno je da će se novi priređivači i redaktori neprestano vrteti u krugu dok ne dođu do pravog rešenja za predstavljanje poezije Miloša Crnjanskog novoj generaciji čitalaca. Takva kolebanja i nedoumice ne moraju, međutim, biti shvaćena tragično, jer u pitanju je traganje za pesništvom onog pisca koji je upravo i stvorio jedan beskrajan krug u kome treba tražiti zvezdu – a vidi se da ni sâm pisac iz tog beskrajnog kruga nije uspeo da izađe, namerno ili slučajno, možemo se zapitati.

Kvantitativni presek poezije Miloša Crnjanskog

u najvažnijim izdanjima od 1919. do 1993.

LIRIKA ITAKE, Beograd 1919 (LI 1919)
56 pesama
– Vidovdanske pesme: 14
– Nove senke: 23
– Stihovi ulica: 19

ODABRANI STIHOVI, Pariz 1954
12 pesama
– 6 (LI 1919)
– 6 (drugi period: 1919–1928)

ITAKA I KOMENTARI, Beograd 1959
28, odnosno 29 pesama
– 22 (LI 1919)
– 6, odnosno 7 (drugi period)

SRPSKA KNJIŽEVNOST U STO KNJIGA, Beograd – Novi Sad, 1965
48 pesama
* LIRIKA, PROZA, ESEJI
46 pesama
– „Sudba“
– Lirika Itake: 34 (LI 1919), 1 (umesto u „Priviđenjima“)
– Priviđenja: 10
* SERBIA, SEOBE, LAMENT NAD BEOGRADOM
2 pesme (iz drugog perioda „Serbia“; „Lament nad Beogradom“)

SABRANA DELA MILOŠA CRNJANSKOG, Beograd – Novi Sad – Zagreb – Sarajevo 1966
* POEZIJA
52 pesme
– „Sudba“
– Lirika Itake: 38 (LI 1919), 12 (drugi period)
– „Lament nad Beogradom“

LIRIKA, Beograd 1968
52 pesme
– „Sudba“
– Lirika Itake: 38 (LI 1919)
– Priviđenja: 12
– „Lament nad Beogradom“

ODABRANI STIHOVI, Beograd 1972
36 pesama
– Itaka: 10 (LI 1919)
– Sećanja: 14 (LI 1919), 3 (iz „Priviđenja“)
– Povratak: 8 (iz „Priviđenja“)
– „Lament nad Beogradom“

LIRIKA, Beograd 1993
78 pesama
– „Sudba“
– Lirika Itake: 38 (Vidovdanske pesme: 13; Nove senke: 14; Stihovi ulica: 11)
– Priviđenja: 12
– „Lament nad Beogradom“
– Ostale pesme iz LIRIKE ITAKE: 18
– Pesme van zbirki: 8

Autor: Dušan Milijić 

2 mišljenja na „Od „Itake” do „Lirike”: Beskrajni krugovi poezije Crnjanskog“

  1. Poštovani gospodine Milijiću, molim Vas da kažete: da li znate da li je Crnjanski lično, ikad, boravio na Itaki,to jest, u Vati, glavnom mestu ovog jonskog ostrva? Pozdrav: Radoslav sa Besne kobile

  2. Znam da je Crnjanski boravio na Krfu, valjda 1925, i u jednom tekstu gde opisuje svoje putovanje na Krf pominje, naravno, i Itaku, ali zaista ne znam da li je pisac i tamo otišao. (Zapis o boravku na Krfu može se naći u knjizi “Itaka i komentari”.)
    Pozdrav i svako dobro!

    P. S. – Žao mi je što nisam ranije video ovaj komentar.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *