Очитавање феминистичке идеје у драми “Луткина кућа” Хенрика Ибзена

Већина расправа о феминизму претвориле су се у махом површне, непоткрепљене дебате индивидуа које негирају његову битност и учинковитост, ниподаштавају и демонизују га и индивидуа, које су његовом учинку захвалне, желе да га оснаже, обнове и учествују у његовом уобличавању према актуелним струјама у политици и култури. Између, налази се и маса аморфног мишљења, која не поседује свест о свеприсутности утицаја овог покрета, у адекватном смислу, те флуидности и жилавости кроз време. Не разумеју у потпуности суштинско и шире значење појма и понајчешће су негативно настројени, иако владају окрњеним, па самим тим и нетачним представама.

Није ли Нора живела у кавезу традиционалне женске улоге, конформистички се прилагодећи, да би се затим отргла од друштвено пожељних оквира, пошавши да пронађе своју личност? Између опречних начина битисања, налази се суочавање са врхунцем мужевљеве демонстрације моћи на рачун њене слободе.

Нора Хелмер супруга је Торвалда Хелмера и мајка троје деце. Нимало не карикирајући, њена обавеза је да брине о деци, увесељава их и одржава мужа заљубљеним и задовољним. Најједноставније ју је представити као супругу и као мајку. Карактер и непатвореност личности бивају потиснути, а самим тим и временом поништавани, како јој је друштво наметало родне улоге. Најпре, Норин пристанак на такав живот био је неопходан. Ипак, егзистирање у датом хронотопу условило је ток збивања у њеном животу, остављајући сужен избор. Чини се да је још као дете прихватила своје улоге са великим очекивањима и живела је кроз њих са усиљеном срчаношћу, полетношћу и ентузијастичношћу, док њене кринке није разбила мужевљева крутост, строгост и непоштовање предусретљивости и пожртвованости.

За Торвалда Нора је ‚‚мали створ”, попут веверице или чак веверчице и птичице. Ибзен сликовито дочарава њену минорност, наспрам њега, када је у питању људски интегритет и значај. Не сме и не може да му призна да је посудила новац, зато што би њихов однос и хармонију пореметило сазнање да јој дугује и да га је баш супруга спасила. Позајмила је новац, не би ли могли да приуште одлазак у Италију, јер су утицаји топлије средине били неопходни за Хелмерово оздрављење. Починила је незаконуто дело када је начинила позајмицу, без дозволе свога мужа и када је фалсификовала очев потпис. Зна да би Торвалдов понос био смрвљен када би сазнао да су се у тешким тренуцима морали унизити. Истина коју крије оживљава и прети да буде предочена Торвалду, након што се у њихову учмалу свакодневицу појави двоје људи: госпођа Линде и господин Крогстад. Жели да буде корисна и да буде битна, те је та интенција наводи на покушаје да помогне својој старој пријатељици Линде. Води борбу, не би ли доказала да је вредна уважавања, те да може створити новац и финансијски обезбедити другу особу, за шта се сматрало да је једино мушкарац способан. Са једне стране, оснажује своје биће, а са друге наметнута улога не дозвољава да личност сасвим оживи. Не експлоатише сасвим потенцијал интелектуалних и духовних квалитета, већ ужива утицај свог тела, којим заноси и опчињава. Отворено изнесене симпатије доктора Ранка не одбацује и не одбија, већ раздрагано ишчекује његове посете, јер јој заинтересованост за њу даје осећај вредности, који се повремено зна умањити, када супруг не може да пружи онолико пажње, колико јој је потребно. Жудња за неограниченом пажњом и жеља за фокусом на њену спољашњост, последица су наметнуте родне улоге, која је од ње начинила марионету мушких персона, а притом јој никада није указано на драгоцености унутрашњих потенцијала. Одлучила је да се сналажљиво избори тумачећи улогу, која јој је наденута. Но, чињеница је да Норини избори нису племенити, чисти, а понајмање дубоко промишљени. Остаје на површини, не загледавши се у себе, како би ли потражила одговоре. Није ли се госпођа Линде удала, не би ли спасила породицу од беде? Да ли их смемо осудити? Да ли је свачији начин битисања само пут како би се суочио и рвео са нелагодностима, траумама, наметнутим улогама, окружењем, друштвеним и економским неповољностима или се управо човечија чврстина, несавитљивост и умност огледају у недозвољавању да прилике промене његову суштину и кваре га изнутра, дубоко и постепено? Није просто разлучити у чему је Норина, као ни Торвалдова лошост. Биће да су обоје производи друштва, а постали су то тако што су дали пристанак да се одметну од властите суштине и једноставно се саживе, адаптирају у понуђеним условима. Међутим, Нора одлази да трага за изгубљеном ‚‚собом”. Можда неће пронаћи себе, а нити било кога другог. Можда пронађе новог супруга, дом, у којем ће носити сличну или сасвим другачију маску. Сигурно је да неће наићи на таму. Пут сазнања за њу је тек почео.

Ауторка: Уна Мартиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *