Obrazovanje za blagostanje 3: Strpljen – spašen

Možda u slučaju davanja prednosti obrazovanju nad blagostanjem, naši učenici na internacionalnim testiranjima ne bi u startu postizali baš fantastične rezultate? Ovde odmah treba staviti jasno i glasno do znanja da oni ni danas ne postižu loše rezultate, naprotiv. Njihovi rezultati su u skladu sa očekivanim postignućima, po svim merilima.

Sasvim je drugo pitanje, da li je školovanje prilagođeno zahtevima testiranja, a upravo se to događa u velikim obrazovnim sistemima (koji to realno mogu sebi da priušte). Treba i dodati da se ni ti i takvi sistemi ne libe da privremeno odustanu od nekoliko ciklusa testiranja ili modifikuju kriterijume prema svojim zahtevima ukoliko je sam sistem izložen riziku na bilo koji način. „Nemačka, u kojoj su obrazovni sistemi značajno različiti od savezne države do savezne države, ovo je pokušala da iskoristi za analizu efikasnosti posaveznim državama. Debate koje su izazvane rezultatima, a još više interpretacijama rezultata, potresle su ne samo Nemačku nego i čitavu Evropu, pa je PISA u jednom trenutku zapretila Nemačkoj da će joj oduzeti pravo da koristi PISA ime za testove koje pravi u interne svrhe.“1)

Malom školstvu poput našeg niko ne bi zamerio ukoliko bi se za izvesno vreme obustavio pritisak međunarodnih kriterijuma dok se ne formiraju prevashodno svoja autentična merila. Uzimati još brzopleto rezultate na takvim testiranjima poput PISA rangiranja kao merilo uspeha sopstvenog obrazovnog sistema koji nema čestito ustanovljene ni sopstvene lokalne ciljeve, a kamoli bilo kakvo ozbiljno usklađivnje sa globalnim zahtevima, ne može se tumačiti nikako drugačije nego maliciozno i isključivo u cilju prethodno pomenutog Kinjenja.

Treba li uopšte napominjati da ne postoji direktna veza između uspeha na internacionalnim testiranjima i blagostanja? Uzmimo banalan primer. Na najnovijem međunarodnom istraživanju TIMSS 2015 (Trends in International Mathematics and Science Study), u svim kategorijama najslabije je rangiran – Kuvajt. A ova država održava punu zaposlenost još od 1970-tih godina a pride zapošljava i oko 350.000 stranih radnika! Dobro, dobro, u pitanju je nafta, a gde je mnogo nafte, matematika je jasna, te ne mora da se ozbiljno izučava u školi. Ili nije baš tako? Podsetimo se, sa druge strane, da su naši četvrtaci iz osnovnih škola na istom testiranju iz matematičkih znanja po rezultatima na nivou Švedske, Slovenije i Nemačke! Još je zapanjujuća analiza rezultata koja pokazuje da na učenička postignuća daleko više utiče ono što donesu u školu iz porodice i vrtića nego ono što nauče u samoj školi!2) Možda pomenuto napola zaboravljeno vaspitanje ipak ne treba u potpunosti izbaciti iz jednačine čak i kada se radi o krutoj finansijskoj matematici!

Možda bi sopstvenim snagama uz malo neophodne pomoći sa strane, za početak, dakle, mogli da obrazujemo stanovništvo dovoljno pismeno da bude delimično zadovoljno sopstvenim okruženjem tako da poželi da kreira atmosferu u kojoj može da podigne stopu nataliteta i smanji nivo razvoda i privremeno umanji odliv u inostranstvo, a opet, da bude i dovoljno nezadovoljno postojećim stanjem stvari tako da se aktivno angažuje u smanjenju stope nasilja u školi i porodici, smanjenju količine društvenog kriminala, političke bahatosti i nezakonite otimačine. Ili sve ovo nisu legitimni i poželjni ciljevi jednog obrazovnog sistema? Mogu li se ovi ciljevi postići uvođenjem finansijskog obrazovanja kao još jednog dodatnog predmeta već na predškolskom nivou? Teško. A upravo je to jedan od aktuelnih “prepisanih” projekata u obrazovanju. Sa druge strane, za sve to nije potreban Kredit nakon kojeg bi usledila onlajn obuka nastavnika sa završnicom u obliku elektronskog izveštaja. Nije potrebno ni eksterno evaluacijsko bajanje, ni nakon bajanja poslovično Kajanje. Potrebna je rešenost, posvećenost i “nekoliko dobrih ljudi”. I konkretan cilj.

Postavlja se još pitanje ispisano na barjacima kojima mašu pobornici reformi – može li progres da čeka? Rizikujemo li privremenom inkubacijom dodatno kašnjenje za razvijenim svetom? Nećemo li tako oštetiti nekoliko generacija? Postavimo, pre odgovora, pitanje koje reformski prvoborci uporno izbegavaju. Šta se to bitno dobija srljanjem naglavačke u progres? Dobija se ćuška! Napredak je neverovatno hirovit te ume da se ritne poput mazge pa da nepripremljene neočekivano katapultira nazad u još veći mrak nego što je onaj iz kojeg su izbauljali. „Iako je u posleratnim godinama bilo mnogo perioda ubrzanja privrednog rasta, isto toliko bilo je i perioda opadanja. Rikardo Hausman i njegovi saradnici izbrojali su tako devedeset tri „lažna početka“ u poslednjih šezdeset godina.“3)

To se, eto, dešava i nama. Progres može da čeka, ali smo mi nestrpljivi a pritom naivni. Postoje pojedinci i organizacije koji jednostavno stimulišu i eksploatišu tu nestrpljivost i naivnost.

Progres ne sme da bude izgovor za otimačinu. Drugim rečima, kod nas u većini slučajeva nema opšte koristi od tehničkog napretka, već se priča uglavnom svodi na pogodnu priliku za stvaranje privatnih akumulacija kapitala, što je u potpunosti u skladu sa neoliberalnom „trickle-down“ teorijom po kojoj bogatstvo najimućnijih postepeno prelazi u niže klase. Ideološko-ekonomski koncept trickle-down uglavnom forsiraju kreditori čije pozajmice konvergiraju kapitalu najbogatijih čije dužničke obaveze potom zaista “postepeno prelaze u niže klase”. Treba li uopšte napominjati da u relativno malim ekonomijama “presipanje” ne funkcioniše onako kako se propagira, pogotovo u ranim stadijumima globalizacije. Zasad se, dakle, prelivaju isključivo – dug, siromaštvo i nedostatak perspektive. Progres u obliku prosperitetne prilike za profit spremno čeka, ali mi kao društvo još uvek nismo dovoljno pripremljeni/obrazovani za amortizaciju brojnih pratećih negativnih aspekata.

Opet: “strpljen – spašen.” Šalu na stranu, inkubacija nikada nije potpuna, niti je to u današnjem svetu moguće. Zato postoje instituti, zavodi, akademije, agencije, resori… ili bi trebalo da zbog toga postoje. A pričati o fiktivnim oštećenim generacijama je u najmanju ruku neozbiljno jer je teško i zamisliti nešto fatalnije po jedno društvo od postojeće armije zdrave, prave i nezaposlene omladine proizašle iz dosadašnjeg polureformisanog obrazovanja u srozanim ekonomskim uslovima i mračnoj atmosferi političkog huliganstva. A zaduženja se za sve to vreme gomilaju, grejs period ističe, interesne stope rastu. Kamata kamatu stiže pa se dug polako diže… Teško se u takvim uslovima nazire bilo šta od obećanog blagostanja, osim blago šokiranog stanja.

Kako stvari za sada stoje, nažalost još uvek besciljno lutamo od novog Kredita preko trenutno aktuelnog Karambola do starog ali u praksi proverenog i uvek popularnog međusobnog Kinjenja.

Autor: Jovan Pavlović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Dr Milan Božić, „PISA testovi i šta nam je činiti?“, 2012, Matematički fakultet, Beograd.
2. Srpski osnovci iznad svetskog proseka u prirodnim naukama“, 29.11.2016, Politika online.
3. Danijel Koen, „Homo economicus“, 2014, “Clio”, Beograd.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *