Obrazovanje za blagostanje 2: Kupovina krivice

Sa punim pravom se zapravo treba zapitati nije li fundamentalna novovekovna ideja pretvaranja škole isključivo u što jednostavniju i efikasniju obuku za uspešno uklapanje u trenutne ekonomske trendove neka vrsta psihopatološke omaške. Takav pristup ni po samim ekonomskim merilima nije ekonomičan.

Ukoliko igrate isključivo na jednu kartu, a ona omane, ostajete praznih ruku. A verovatnoća omaške kada je u pitanju lokalno nepostojano, delimično postojeće ili nepostojeće tržište rada, zaista je opravdano velika. No, upravo je luksuz preispitivanja samog koncepta osnova obrazovanja uskraćen podređenim ekonomijama, zajedno sa pravom na identitet, samoopredeljenje, nezavisnost itd. Nemamo vremena. Nemamo mogućnosti. Nemamo sposobnosti. Nekakvom čarolijom, jedino sredstava za zaduživanje izgleda da imamo.

César del Valle

César del Valle

Dakle, idemo na sigurno – 5K recept – Kredit, Kupovina, Karambol, Krivica, Kinjenje. Čim jedan ciklus reformi prohuji sa vihorom i završi se Karambolom, Kinjimo za neuspeh okoštali sistem ili zastarele metode ili krute nastavnike i započinjemo novi ciklus novim Kreditom. U vrzinom kolu u kojem su ručice isprepletali: resorno ministarstvo, roditelji i nastavnici, ne nedostaje međusobnog optuživanja i prstićem pokazivanja. Nedostaje saradnje. (A navodno su svi angažovani na istom zadatku: obezbeđivanju što povoljnijih preduslova za buduće blagostanje učenika. Nije li možda loša postavka zadatka?) Ovaj kružni mehanizam je na nesreću ili sreću sam sebi dovoljan i ne dotiče mnogo “zastarele”, “prevaziđene” i “okoštale” koncepte na terenu, barem ne dubinski i suštinski. Možda se i izmeni nekakav nevažan detalj ili promeni administrativni izveštaj (u formatu savremene tabelice u elektronskom portfoliu koja trpi svakovrsne pa i najhrabrije samoevaluacijske nastavničke uzlete), što je dovoljno da se opravda Kupovina. Umesto autentičnog poleta, elana i stvaralačke snage, što se postiže nezamenljivim zadovoljstvom rešavanja problema sopstvenim snagama, ostajemo sa gorkim osećajem promašenosti, neuspeha i – Krivice. I sa dugom.

Pomozite nam, za početak, tako što ćete privremeno prestati da nam pomažete. Kreditno zanemoćasmo od tolike pomoći! Potrebno je da se kao društvo iskreno, ozbiljno i odgovorno zapitamo – čemu nama služi obrazovanje? Ukoliko je, na primer, poenta školovanja zaista samo uklapanje u ekonomiju, a u domaćoj ekonomiji nema mesta za uklapanje (već za rasklapanje), te su učenici prinuđeni da se nakon obrazovanja uklope u neke druge ekonomske kalupe, onda napred sa deviznim Kreditorima! Neka Kredit bude bespovratan jer je zapravo – insvesticija i neka Kreditor preuzme odgovornost kako za Korist tako i za Krah. Svaka investicija je rizik! Upravo nas ekonomisti tome uče. No, ispostavlja se da je rizik minimalan, a Korist velika:

“Britanci su izračunali da školovanje jednog intelektualca vredi najmanje 300.000 evra. Srbija je, tako, iseljavanjem 30.000 obrazovanih ljudi poklonila Severnoj Americi i Evropi devet milijardi evra, koliko je dala za njihovo obrazovanje. To je kapital koji se ne može povratiti niti iskoristiti kao investicija u dugoročne programe razvoja zemlje. Po stepenu brige za svoje naučnike u svetu Srbija je verovatno najgora država na planeti! – kategoričan je dr Vladimir Grečić.” 1)

César del Valle

Cesar del Valle

U suprotnom, cilj školovanja i ako sme da se skromno pomene – već napola zaboravljenog vaspitanja, mora da bude nešto šire od uklapanja u nepostojeću ili loše stojeću ekonomiju. Možda bi poenta mogla da bude, recimo: obrazovanje vrednih, vaspitanih, svesnih, savesnih, skromnih, odgovornih, zadovoljnih… građana? Tome bi privremeno mogli da posluže i pomalo kruti nastavnici sa delimično zastarelim planovima sa nedovoljno osavremenjenim nastavnim sredstvima, ali u sasvim drugačijoj atmosferi sa više razumevanja, podrške i poverenja sa svih strana.

U ovoj tački zapravo dodirujemo jedno od najosetljivijih pitanja – šta je za nas blagostanje? Ispostavlja se, na mnogobrojnim primerima, da u poboljšanju uslova života obrazovanje igra daleko važniju ulogu od čisto formalnog ekonomskog razvoja. „Indijska država Kerala je dostigla najveći nivo indikatora razvijenosti uslova života u Indiji, iako je jedna od najsiromašnijih i najmanje industrijalizovanih država. (…)

Ovi natprosečni rezultati proističu prvenstveno iz aktivnosti države, ranog i sveobuhvatnog investiranja u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i osnovnu infrastrukturu, postizanje visokih standarda u ishrani i proizvodnji hrane, kao i specifičnim programima za žene i ostale ugrožene grupe.“2)

Treba dobro razumeti da formalni pokazatelj ekonomskog razvoja, poput povećanog BDP-a, često ne znači nužno i realni razvoj uslova života na terenu. Sa druge strane, ulaganje u obrazovanje najčešće rezultuje upravo povećanjem osećaja blagostanja, iako se on možda ne može jednostavno prevesti u ekonomsku statistiku.

Najlepše u svemu je što „ulaganje“ ne mora obavezno da znači povećanje finansijskog izdvajanja iz budžeta, već povećanje opšte zainteresovanosti i brige. Najbitniji je, dakle, način pristupanja problemu.

Autor: Jovan Pavlović
Pedagoški nadzor: Toza Dijagnoza

FUSNOTE:   [ + ]

1. „Poklonili zapadu devet milijardi evra“, 31.08.2013, Večernje novosti online.
2. Grejam Dankli, „Slobodna trgovina“, 2005, „Svetovi“, Novi Sad.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *